Nakon 10 godina pauze, u maju ove godine, započeli smo novi program Trening za trenere i trenerice iz izgradnje mira. Nismo ga organizovali od 2004. godine jer smo smatrali da je druga vrsta rada bila potrebnija, između ostalog i ulaganje u to da ljudi koji su prošli ovakav program nađu načina da stečena znanja upotrebe u aktivnostima izgradnje mira. Tako je veliki broj ranijih učesnica-ka programa radio sa nama na aktivnostima obrazovanja i promocije izgradnje mira. Međutim, interesovanje za njega nije jenjavalo, a shvatili smo da bi i nama dobro došlo da obnovimo svoje kapacitete i kapacitete najbližih saradnika/ca ulažući u nove ljude. Pošto smo u međuvremenu od poslednjeg TzT-a uradili devetnaest Osnovnih treninga, a preduslov za učešće je iskustvo sa Osnovnog treninga iz izgradnje mira koji smo organizovali mi ili neko drugi čiji rad nam je vrednosno blizak, bilo nam je jasno da bismo mogli da formiramo dosta jaku grupu polaznika/ca.
Trening za trenere i trenerice iz izgradnje mira (2014)
Ispitivanje potrebe
Ipak, pre nego što smo se upustili u organizaciju ovog programa, napravili smo malo istraživanje koje sa sastojalo iz tri faze:
1) Kontaktirali smo desetak osoba širom regije koje su učestvovale u ovom programu prethodne decenije, a koje su još uvek vrlo aktivne u polju izgradnje mira ili ljudskih prava i zamolili ih da nam daju svoju procenu koliko i zašto je jedan ovakav program potreban za područje gde žive i/ili rade i koliko se isplati da u njega ulažemo, ali i da nam kažu da li bi njihovim organizacijama bilo od koristi da neko od njihovih kolega ili koleginica prođe ovaj program. Dobili smo skoro jednoglasnu podršku da se u tu avanturu upustimo, a od nekih čak i konkretna imena saradnika/ca čije učešće bi značilo njihovim organizacijama.
2) Potom smo pripremili anonimnu online anketu za dvadesetak ljudi za koje smo smatrali da imaju dosta dobar potencijal za trenerski rad. Anketa se sastojala iz tri pitanja u kojima smo ispitali njihovu procenu potrebe za programom TzT, njihovu ličnu zainteresovanost za učešće i njihovu raspoloživost da se posvete programu u šestomesečnom periodu. I tu smo dobili sasvim jasan fidbek da TzT treba organizovati.[1] Svi osim jedne osobe su izrazili zainteresovanost da lično učestvuju u programu, a 16 osoba je potvrdilo da bi moglo da izdvoji potrebno vreme.
3) Zatim smo ista pitanja postavili potencijalnim učesnicima programa, odnosno svima koji su prošli naš Osnovni trening u proteklih 10 godina, a da smo raspolagali njihovim važećim email adresama. I ova anketa je bila anonimna, postavljena na internet stranici. 94% osoba koje su učestvovale u anketi izjasnilo se da TzT treba organizovati.[2]
Pošto su nas ovakvi rezultati dodatno ohrabrili, sredinom februara smo raspisali poziv za učešće u programu. Stiglo nam je 96 prijava za osamnaest predviđenih mesta, uglavnom od ljudi koji su prošli Osnovni trening CNA.[3] Bilo nam je teško napraviti izbor od osamnaest, naročito imajući u vidu da je ovo možda poslednji put da organizujemo ovakav program, pa smo odlučili da prihvatimo 22 prijave, odnosno da predviđena grupa bude za četvoro ljudi veća.
Trening za trenere i trenerice iz izgradnje mira (2014)
O programu
Program je predviđen za ljude iz zemalja bivše Jugoslavije (osim Slovenije), koji imaju iskustvo učešća na osnovnom treningu iz izgradnje mira, a od kojih se očekuje visoka motivacija i spremnost za naporan rad na izgradnji mira i suočavanja sa prošlošću..
Program se sastoji iz četiri faze koje će biti sprovedene u periodu od šest meseci, od maja do novembra 2014. Prva faza je desetodnevni trening na kome se produbljuju teme sa osnovnog treninga i uvode nove kao što su uloga trenera/ice i pristup radu. Takođe, u toku ovog treninga se biraju teme koje će biti obrađene na sledećem treningu i formiraju se timovi učesnika/ca koji će pripremiti radionice na izabrane teme, pa ih potom voditi na sledećm treningu. Druga faza su prateći sastanci (follow-up), jednodnevni ili dvodnevni. Ovaj sastanak služi da se formirani tim sretne i pripremi radionicu na temu koju su izabrali i da dobiju podršku, sugestije i savete od dve osobe iz trenerskog tima. Treća faza je opet desetodnevni trening. U prvom delu treninga timovi učesnika/ca će voditi radionice koje su pripremili, imaće priliku da dobiju feedback od trenerskog tima i ostalih učesnika/ca. Drugi deo treninga je predviđen za teme poput poteškoća u radu, motivacije i drugih koje su važne za trenerski rad. Poslednja, četvrta faza je petodnevni trening gde ćemo evaluirati program, napraviti pogled u budućnost i baviti se temama koje se pokažu kao prioritet.
Ovaj program vidimo kao početak, prvi korak ka samostalnom trenerskom radu, uključivanju elemenata radionica u rad na izgradnji mira: s omladinom, odraslima, decom, itd. Smatramo poželjnim da u svojim počecima učesnici/ce rade u timu sa iskusnijim osobama jer ne možemo očekivati da će svi učesnici/ce odmah nakon završetka programa biti spremni za samostalno vođenje dužih treninga.
Trening za trenere i trenerice iz izgradnje mira (2014)
Prva faza: trening u Dojranu
Znajući kakva grupa ljudi će se okupiti, jedva smo čekali da program počne. To nije čudno s obzirom da je zaista posebno zadovoljstvo raditi sa visoko motivisanom grupom.
Trenerski tim se dan ranije zaputio ka Makedoniji gde je prvi susret i trebalo da se dogodi u gradiću Dojranu. Međutim, ubrzo smo postali svesni da se održavanje treninga dovodi u pitanje zbog vremenskih nepogoda (kiša i poplava) koje su zahvatile priličan deo Bosne, a potom i Srbije, i veći deo puteva je bio zatvoren ili neprohodan. Za devetoro ljudi iz BiH je bilo izvesno da ne mogu uopšte da krenu ka Makedoniji, pa smo odlučili da odložimo početak za jedan dan, nadajući se da će za to vreme uspeti da se probiju. Šestoro je uspelo, i to upustivši se u čitave avanture, putujući oko 24 časa. Dve osobe iz Bijeljine su nam se pridružile tek na pola treninga, a jedna osoba iz Doboja nije uspela uopšte da izađe iz grada, a i kad je uspela morala je da se pobrine za svoje najbliže.
Ova katastrofa je prilično uticala na tok treninga i atmosferu, međutim, zahvaljujući visokoj motivaciji svih prisutnih, uspeli smo da uradimo mnogo i da sam rad bude fokusiran.
Pomeranje početka je značilo i jedan manje radni dan. Dodatna poteškoća je bila povelika grupa (21 osoba) u kojoj svi imaju šta da kažu i uglavnom nas ne uskraćuju za svoje mišljenje. I pored toga što smo se trudili da vreme planiramo što fleksibilnije, redovno su nam radionice trajale duže od predviđenih tri i po sata, što je uticalo na zamor. Radni dan je trajao od 9:30 pre podne, pa do noćnih sati. Nakon večere bismo održavali “otvoreni tim” – evaluaciju dana na kojoj bi učestvovao trenerski tim i po troje do četvoro učesnika/ca. Posle toga bi trenerski tim prekrajao ili koncipirao sutrašnje radionice. To govori da je za ovaj program potrebno dosta energije, međutim apsolutno je vredi uložiti jer se sva uložena energija vrati kroz zadovoljstvo rada sa ljudima kojima je zaista stalo da dođe do društvene promene.
U toku treninga smo se trudili da produbljivanje tema i iskustvene vežbe kombinujemo sa promišljanjem o etici mirovnog rada i ulozi trenera/ice i čini nam se, da smo napravili dobar balans između potreba učenja “trenerskog posla” i neophodnog produbljivanja iskustva i znanja koje čini temelj mirovnog obrazovanja. Zadovoljni smo time što smo osmislili veliki broj vežbi, ne prepuštajući se uobičajenoj inerciji da se “ponavlja uspešan recept od ranije” i zadovoljni smo ishodom samih vežbi, koje su otvorile prostor za uvide koji su teško mogući bez iskustvenog dela.
Pored toga što je grupa učesnika/ca bila izuzetno aktivna i motivisana, ono što je bilo karakteristično je sasvim neuobičajen nivo preuzimanja odgovornosti za proces i zajednički rad. Fenomenalno je kako su se ljudi podelili u timove za pripremanje i vođenje radionice, kockice su se toliko izmešale da nismo mogli da predvidimo te kombinacije. Ljudi su u velikoj meri prihvatili naše savete: da iskoriste priliku i budu u timu s nekim ko živi na većoj udaljenosti jer sada ne moraju da brinu o putnim troškovima, smeštaju i slično; i da pokušaju da budu u timu sa nekim s kim im je izazov raditi, a ne samo s onima s kojima im komunikacija dosta lako ide. Jedino što nam je povremeno nedostajalo jeste malo više konfrontacije u pojedinom situacijama i manje stidljivo ophođenje sa potencijalnim sukobima kako bi se umanjila ponekad primetna, puka politička korektnost.
Trening za trenere i trenerice iz izgradnje mira (2014)
Što se sastava grupe tiče, najviše nam nedostaju ljudi s Kosova pošto imamo samo jednu osobu iz Mitrovice. Ovo smo delimično premostili time što smo pozvali gosta s Kosova da nam se pridruži u toku prvog dana, kada smo imali zadatak da predstavimo društveno-političke kontekste iz kojih dolazimo koji su relevantni za rad na izgradnji mira i suočavanju s prošlošću. Postoji i mala neravnoteža u broju žena i muškaraca, pošto ima 9 muškaraca i 11 žena (biće ih 12 na narednom treningu), što, očekivano, nismo mapirali kao problem. Devet osoba je iz BiH, tri iz Hrvatske, jedna s Kosova, tri iz Makedonije i šest iz Srbije. Na osnovu prijava za program, mogli smo da postignemo bolji regionalni balans, ali nam je definitivno presudna bila procena visine motivacije pojedinaca/ki.
Trenutno su u toku prateći sastanci koji dosta dobro idu. U ovoj fazi se pridružila programu i osoba iz Doboja koja je bila sprečena da dođe u Makedoniju zbog katastrofalnih poplava.
I sada jedva čekamo da učestvujemo na radionicama koje pripremaju timovi učesnika/ca.
Fotografije sa treninga možete pogledati ovdje.
[1] Na pitanje o potrebi za TzT programom od 20 anketiranih, niko nije odabrao opciju “nije neophodno organizovati”, 19 je odgovorilo “treba organizovati”, a jedna osoba je izabrala odgovor “treba, ali ima prioritetnijih stvari”.
[2] Od sto odgovora, 94 je bilo “treba organizovati”, 5 je bilo “treba, ali ima prioritetnijih stvari”, a 1 “nije potrebno”. Na pitanje da li su zainteresovani da učestvuju u programu odgovorilo je 90 osoba, od toga 86 pozitivno.
[3] Interesantan nam je i podatak da je dokument sa pozivom za trening sa naše internet stranice skinut 1776 puta.