Kancelarija Specijalne savetnice za prevenciju genocida Ujedinjenih nacija (OSAPG) organizovala je u Kigaliju, Ruanda, 4. i 5. novembra 2024. godine radionicu za žene aktivne u zajednicama čiji fokus je bio implementacija Napuljskog akcionog plana i podrška ženama iz Sudana u suprotstavljanju nasilju i huškanju koje bi moglo da rezultira genocidom. Imala sam čast da učestvujem na ovom u svakom smislu posebnom događaju.
Ideju o Napuljskom akcionom planu pokrenula je Alice Wiarimu Nderitu, Specijalna savetnica UN za prevenciju genocida okupivši pre dve godine u Napulju žene iz različitih zemalja, pretežno afričkih, žene raznorodnih profesija koje su na mnogovrsne načine aktivne na poboljšanju situacije u svojim zajednicama i društvima, sa ciljem da se razmenom iskustava i udruženim snagama taj plan skicira. Ciljevi akcionog plana su izgradnja održive podrške ženama na suprotstavljanju govoru mržnje i prevenciji genocida i srodnih zločina, kao i zalaganje i podrška ženama da budu prisutnije i imaju značajnije uloge u globalnim, ali i lokalnim mirovnim i bezbednosnim procesima, usled činjenice da su žene u njima jako malo zastupljene, ako su uopšte. Jedna aktivistkinja iz Afrike, učesnica ovih konsultacija, slikovito je opisala to stanje: „Oni se igraju rata, potom pregovaraju o primirju, a nas niko ništa ne pita, naša uloga se svede na to da nas siluju.“
Finalnu verziju Napuljskog akcionog plana pod punim nazivom „Plan of Action for Women in Communities to Counter Hate Speech and Prevent Incitement to Violence that Could Lead to Genocide and Related Atrocity Crimes“ pokrenuo je Generalni sekretar UN u junu 2023. godine, a dostupna je na sledećem linku. To je sigurno hvale vredna inicijativa, a od mnogo čega zavisi koliko će imati uspeha. No, da bude jasno, odgovornost leži na raznim nivoima društava da se zamišljeno sprovede u delo.
Iskoristiću ovu priliku da skrenem pažnju na značajnu publikaciju UN: „Framework of Analyses for Atrocity Crimes: A tool for Prevention“ o kojoj je takođe bilo reči na radionici u Kigaliju. Objavljena je pre desetak godina, ali je još uvek aktuelna s obzirom na to kuda ide ovaj svet. Sadrži analizu faktora rizika, koja može koristiti civilnom društvu, ali i državnim službenicima.
Veći deo radionice u Kigaliju bio je posvećen eskalaciji nasilja u Sudanu, o kojoj je svedočilo osam žena iz Sudana. Sve su iz različitih etničkih grupa i svaka od njih ovog trenutka živi u izbeglištvu u drugim državama, neke čak u kampovima u kojima je sabran nepregledan broj ljudi (ako sam dobro razumela, samo u Egiptu po izbegličkim kampovima nalazi se dva miliona Sudanaca). Bilo je izrazito emotivno slušati ih i bilo je dirljivo kako su se neprestano držale zajedno i pokušavale da dođu do konstruktivne ideje, uprkos užasnom nasilju koje se trenutno odvija. OSAPG posvećuje posebnu pažnju razvoju situacije u Sudanu i planira fokusiranu podršku ženama i njihovoj saradnji preko linija podele.
Meni je ovo bilo jako značajno iskustvo. Najznačajnije mi je bilo da čujem žene iz Sudana. Zatim, bila mi je jako inspirativna razmena iskustava, poteškoća i strategija sa impresivnim ženama iz različitih zemalja. Bilo je izazovno slušati na jednoj od sesija ljude iz „Sela pomirenja“ u Ruandi. A nezanemarljiva je i prilika da se vidi Kigali. Nisam uspela mnogo da vidim, posebno ne da svedočim tome kako ljudi tamo sada žive, ali sam još pod utiskom Muzeja genocida u kom se radionica odvijala. Bilo mi je značajno i da bliže sagledam rad OSAPG i Specijalne savetnice, koji je inspirativan, senzibilan i konstruktivan.
Dva zaključka sa radionice, koje je više žena ponovilo, još uvek mi odzvanjaju: 1) genocid sprovode države (ne neke razularene horde ili odmetnici, kako se često predstavlja) i 2) u govor mržnje spada i samo poricanje da je zločin počinjen.
I da završim sa stavom koji je Alice Wiarimu Nderitu više puta u različitim prilikama ponovila:
„Podržavati žene znači podržavati prevenciju. Podržavati žene znači spašavati živote.“