Godišnji izveštaj 2011

Br. 14, decembar 2011. god.

preuzmite kompletan izveštaj u pdf formatu

Sadržaj

Uvod. 4

lični osvrti

Samo kandidatura je siguran posao – postbriselski komitološki osvrt na budućnost i njenu prošlost 5

Studijsko putovanje – kulture komemoracije u Nemačkoj 8

Predstavljanje nove članice CNA tima: Katarina Milićević 10

istraživanje

Tišina od 60 godina. Izveštaj sa puta po Vojvodini 12

cna programi mirovnog obrazovanja

Osnovni treninzi iz izgradnje mira

Osnovni trening iz izgradnje mira (Ohrid 2010) 19

Osnovni trening iz izgradnje mira (Tivat 2011) 21

Korak dalje u izgradnji mira. Vrednosti i prakse

Ukratko o programu 23

Prvi modul: Treba li nam pomirenje? 24

Drugi modul: Preispitivanje praksi izgradnje mira 25

rads ratnimveteranimA

Zajedničke posjete veterana rata Derventi i Brodu 28

Trening za učesnike ratova: Sjećanje na ratnu prošlost 30

publikacije

Promocije knjige „Slike tih vremena“ 33

u čemu smo još učestvovali

MCC samit „Mirovni projekti i evaluacija“ 36

Trening u Wustrowu na temu suočavanja s prošlošću 36

Sastanak partnera i godišnja konferencija KURVE Wustrow Civil Peace Service: “Koliko je transformaciji sukoba potreban pokret?” 37

Trogodišnje okupljanje članova/ica i partnera austrijskog ogranka International Fellowship for Reconciliation 39

Trening produbljenja „Pokreni promjenu…“ 39

ACES – Akademija Centralno evropskih škola 40

konteksti u kojima delujemo

Komplikovano je – kontekst rada u BiH 42

… a idu izbori (Srbija) 43

Buđenje kulture prosvjedovanja (Hrvatska) 44

Crna Gora: I bi svjetlost… 46

Ne e na arno (Makedonija) 49

Drage i dragi,

Pred vama je naš četrnaesti godišnji izveštaj. Kao i obično, u njemu možete čitati šta smo sve radili i ponešto od onoga u čemu smo učestvovali u prethodnih godinu dana.

U novembru 2010. godine smo u saradnji sa ratnim veteranima organizovali zajedničke posete ratnih veterana iz regiona spomenicima i mestima stradanja u Derventi i Brodu. Dotaknuti stradanjima naših bivših komšija Nemaca nakon Drugog svetskog rata, želeli smo da nešto učinimo kako bi se o tim nepravdama više znalo, pa smo za početak napravili malo istraživanje u Vojvodini. Uradili smo i dva Osnovna treninga iz izgradnje mira. Time smo stigli do ukupno 35 Osnovnih treninga od početka našeg rada. Razvili smo novi koncept naprednog treninga, sa nazivom “Korak dalje u izgradnji mira. Vrednosti i prakse.” Održali smo dva modula ovog programa, a pred nama je još treći i završni, kao i detaljna evaluacija. Zajedno sa našim saradnicima organizovali smo šest promocija knjige “Slike tih vremena. Životne priče ratnih veterana/veteranki i članova/članica njihovih porodica” koju smo objavili krajem 2010. godine. Promocije su održane u Zrenjaninu, Nišu, Zenici, Sanskom Mostu, Puli i u Umagu. Uradili smo trening za učesnike ratova sa temom sećanja na ratnu prošlost. Učestvovali smo na još nekim treninzima, skupovima, susretima i radionicama.

Radili smo i još dosta toga što nije pokriveno tekstovima u ovom godišnjem izveštaju. Jedna od većih stvari je rad na priručniku za treninge na temu suočavanja s prošlošću, koji očekujemo da će biti objavljen u prvoj polovini 2012. godine. Razmišljamo i o objavljivanju publikacije u kojoj bismo predstavili svoja dosadašnja iskustva u radu sa ratnim veteranima na izgradnji mira, a za sada ne znamo kada će ona ugledati svetlost dana.

I ove godine je došlo do izmena u sastavu našeg tima. Sa nama više nije Helena Rill, nakon skoro deset godina rada u CNA. Nedostaje nam, no želimo joj puno sreće i zadovoljstva u polju kojim odluči da se bavi. Takođe, u timu više nije ni Jessica Žic, koja nam se prošle godine pridružila kao podrška u okviru saradnje sa našom sestrinskom organizacijom KURVE Wustrow.

A imamo i lepih vesti. Naša dugogodišnja saradnica i prijateljica Katarina Milićević je postala deo CNA tima. U ovom izveštaju možete naći njen tekst o dolasku u CNA. Takođe, očekujemo da nam se početkom 2012. godine pridruži Sandra Khusrawi kao podrška timu u okviru projekta koji podržava Nemačko ministarstvo za razvoj (BMZ).

Već hronično patimo od nedostatka kapaciteta da uradimo sve što bismo hteli i što smatramo neophodnim. Nadamo se da ćemo za početak nadograditi kapacitete, a potom, zajedno sa vama uspeti da rad na izgradnji mira učinimo ne toliko potrebnim. Kada dođu mirnija vremena… Ipak, to nas nije omelo da za sledeću godinu pripremimo čitav niz akcija, novih i starih, o kojima ćete ubuduće čitati.

Obradovaće nas ako se javite sa povratnom informacijom, reakcijom, kritikom, idejom, ili nečim drugim što vam bude u mislima.

Srdačno vas pozdravlja

CNA tim

lični osvrti

Samo kandidatura je siguran posao –

postbriselski komitološki osvrt na budućnost i njenu prošlost

Nenad Vukosavljević

Oglasi (pristigli na CNA adresu):

Masterclass EU communication only 1800 €

Training programme of the European Training Institute

• Brussels in a day, 6 September, eur500 -> eur 400

• New Post Lisbon Comitology, 8 September, eur 350 -> eur 280

• Master Class EU Lobbying, 9-10 September, eur 1750 -> eur 1460

• EU funding at your Fingertips, 13-14 September, eur 950 -> eur 760

• Upgrading NGO lobbying skills, 15 September, eur 295 ->eur 240

• Masterclass Communication, 27 September, eur 950 -> eur 760

• The 7 habits for Managers, 12 October, eur 950 -> eur 760

EU Funding Arena  – ‘How EU programs work’ lecture

Working Snack  – Analysis, diagnostics and refining  (14-15h)

Activity Based Costing

Šta sve ne znam:

• How to identify EU Funding programmes?

• How to submit a successful project?

• How to master the techniques of project management?

• Learn how to identify and work with partners?

Turski model

Nema institucije spram koje se u meni nakupilo više gneva od Evropske Unije (EU). Nije to zato što je ova ogromna institucija zaista najgora od svega što postoji već zato što sam za razliku od brojnih drugih institucija imao vrlo velika očekivanja spram nje, koja nisu ispunjena. Verovatno je samo moja naivnost i preterani optimizam razlog razočaranju.

Sve nade u bolju budućnost su na prostoru na kojem živim i po kojem se krećem (od Makedonije do Hrvatske) vezane za perspektivu pristupanja članstvu EU. Većina ljudi srednjih godina polazi od toga da će za njihovog života taj san postati stvarnost. Sva (ne)osnovanost ovakvih nada je poprilično očigledna kada se uzmu u obzir okolnosti i problemi sa kojima su suočene Srbija, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Makedonija. Problemi kojima su ova društva ophrvani su svi stari bar deceniju-dve i nema naznaka da bi mogli biti prevaziđeni u doglednoj budućnosti. U Bosni i Hercegovini se teret ratne prošlosti pokazao preteškim za nezrela, profiterski orijentisana politička i državna rukovodstva koja su „vodila“ zemlju. Srbija bez priznanja Kosova, a ono se neće desiti u sledećih 20 godina, može da bude kandidat za ЕU onoliko koliko je i Turska. Makedonija srlja u helenizaciju svoje istorije koja je smešna i dobrom delu sopstvenog stanovništva, kao prkosni odgovor na grčko insistiranje da se promeni ime i time odbrani pravo na nasleđe Stare grčke – mogućnost dogovora je svakodnevno sve manja. Povrh svega i kada bi svi ovi problemi bili sutra rešeni među EU zemljama postoji toliko averzije i otpora tretiranju ovih zemalja kao ravnopravnih što bi članstvo donekle podrazumevalo, da je jedina sigurna perspektiva članstva ona koju ima i Turska. A čak i da toga nema, postoji nezanemerljiv broj onih kojima sadašnje stanje odgovara, po sistemu „samo kandidatura je siguran posao“, pored drugih uvek potrebnih delatnosti kao što su sahrane¹ i mirovni rad. Da ne bi bilo da sam zaboravio, Crna Gora ima problem uspešne privatizacije. Njen bivši predsednik i premijer u nekoliko mandata, zli jezici tvrde, važi i za vlasnika i kontrolora svih resursa u toj maloj zemlji. Zadatak borbe protiv korupcije koji je pred Crnom Gorom deluje smešno dokle god taj zaslužni demokrata i šampion nezavisnosti, bude na slobodi. Hrvatska premijerka, veliča i zahvaljuje se osuđenim ratnim zločincima,² a javnost aplaudira, demonstrirajući kako ova, skoro pa članica EU, doživljava međunarodnu pravdu. Na Hrvatsku se ipak nikad nije gledalo kao na istočnije zemlje bivše Jugoslavije, pa nije za očekivati da ovaj skandalozni nastup donese neke ozbiljnije posledice.

Kandidati/delegati

Dok je nama kandidature, biće bačenih mrvica oko kojih ćemo se okupljati, koje će se zvati pristupni fondovi, IPA, strukturni, podrške, eksperti, lobiranja… Plivaćemo u „EU areni“ igrati se krokodila, malih i velikih riba, somova i girica, slaće nas u Brisel da se edukujemo a mi ćemo pratiti ambiciju da od ribice postanemo ribetina pa ćemo ulagati u svoje znanje EU komunikacije. Zna li neko od vas šta je EU komunikacija? Ne znate? Znači da niste bili na Masterclass eu communication, što bi značilo da ste ovladali vrhunskom EU komunikacijom. I dalje ne znate? Za samo 1800 € i dva dana seminara bi mogli da saznate.³ Ja ne znam ni zašto je potrebno da postoji EU komunikacija kada već postoji komunikacija za koju sam mislio da je univerzalna, tj. da je primenjiva i na EU. Neuk sam, priznajem!

EU komunikacija

Petnaest godina se bavim pribavljanjem sredstava za mirovni rad, kao jednom od mnogobrojnih delatnosti koje obavljam. Za to vreme sam napisao desetine i desetine projektnih predloga, opisivao šta želimo da napravimo i zašto i mogu vam reći da sam bio relativno uspešan. Potvrda toga je i opstajanje organizacije sve te godine, što nikako ne treba svesti na ravan uspešnog namicanja sredstava, jer bi uspešno namicanje sredstava trebalo biti rezultat uspešnog i poštenog rada tokom dužeg niza godina. Osim desetine projektnih predloga koji su odobreni, velika sredstava iskorišćena, obračunata, opravdana, kontrolisana, ispisao sam i nekoliko stotina stranica projektnih predloga za fondove EU. Nikada nijedan projektni predlog za EU nama iz CNA nije odobren. Biće da ne znam da komuniciram sa njima, jer to pobogu nije isto kao komunicirati sa ljudima koji administriraju novac za npr nemačku, norvešku ili švajcarsku vladu, ili za neku od privatnih fondacija. Ne mogu neuki da komuniciraju sa EU, ima za to kurseva da se prođe.

Sloboda, jednakost i tenderi

U institucijama EU su svi jednaki, oni jamče ravnopravnost, svejedno im je npr. da li imate dugačku istoriju bavljenja ljudskim pravima, prekograničnom saradnjom i izgradnjom mira ili nemate. Ako nemate, oni će vam dati novac, a podrazumeva se da se sa novcem može sve kupiti. Velika riba kupuje malu… Desilo nam se u više navrata da nas kontaktiraju velike međunarodne organizacije koje su dobile EU novac, da za njih odradimo deo posla za koji su dobili novac. Kad ih mi odbijemo oni idu dalje i traže neke očajne lokalne male organizacije koje ne postavljaju neugodna pitanja kao mi.

Inače za EU smo svi jednaki, svi imamo slobodu i pravo da upoznamo nekog političara koji će diskretno da pogura našu stvar, ili još bolje nekog iz tenderske komisije. Nema korupcije i protekcije, ne nikako. Uglavnom uvek isti dobijaju novac iz uglavnom EU zemalja, ali Bože moj, pa oni sigurno najbolje znaju da komuniciraju. Oni su verovatno prošli Masterklas EU komunikacije. Ko mi je kriv što ja nisam.

Nije bitno članstvo bitno je da postignemo njihove standarde.

Edukacija nema alternative

Razmišljam da uštedim 70 € i za rođendan počastim sebe sa edukacijom:

New Post Lisbon Comitology, 8 September, eur 350 -> eur 280

Gorim od želje da saznam šta je komitologija.⁴ Ne mogu da nađem takvu reč u mom rečniku, a nema je ni Cambridge, te mi se čini da je izvorno euovska, tako bih rado da je nekako upotrebim, da poentiram u pravom trenutku da ostavim dobar utisak. Možda se posle toga bolje razumemo sa EU.⁵

A da mi je 760€ da mi EU fondovi budu na vrh prstiju, ne bih oklevao, odmah bih se počastio.

Zapravo razmišljam da se obratim nekom donatoru da mi plati sedmicu edukacije u Briselu, treba mi 4000 za kursiće (najjeftiniji je upgrejdovanje NGO veština, samo 260€, ja insistiram da platim bar 400€) i jedno 1000 za put i boravak, i još jedno 500 za dnevnice po evropskim standardima. Tako je lepo uzdizati se duhovno – i tako profitabilno. Ako ovo čita neko od donatora, bujrum. Još ako je od EU para, to bi bilo idealno, da zatvorimo krug. Vidite valjda da ću se odlično uklopiti u Uniju, samo mi sponzor nedostaje.

Ustvari jedva čekam da ja nekom budem EU, pa da komuniciramo euovski, živim za taj dan. Prilježno štancam projektne predloge za pridruživanje i razdruživanje.

Interakcija

Nego kad već komuniciramo, zna li neko od vas čitaoca kakav je ovaj kurs koji nudi konkurencija ranije pomenutoj instituciji, a čiji su sastavni elementi:

EU Funding Arena  – ‘How EU programs work’ lecture / ovaj mi je skroz jasan

Working Snack  – Analysis, diagnostics and refining  (14-15h) / jel ovde analiziraju užinu ili šta drugo? Mnogo su brzi, ne znam mogu li ja sve to da skontam za 1 sat.

Activity Based Costing – super zvuči, ali šta znači.

Lepo mi je

Venem kandidatski, a ujedno mi je i lepo jer nisam sam, a  postoji i izvesnost da ćemo biti u tom stanju, još dugo dugo. Malo ćemo ratovati, pa se mrguditi, pa malo miriti, pa prilagođavati, pa opet ratovati.

Ma… samo izgradnja mira je siguran posao.

Bio sam u Briselu, odoh na Kavkaz

Prvih dana maja, proveo sam 5 dana u Briselu, od toga 1 dan na izletu u Haški sud za ratne zločine, a ostalo upoznavajući se sa funkcioniranjem institucija EU vezanim za podršku civilnom društvu i procesu pridruživanja EU. Posetili smo i Parlament. Bilo nas je oko 30 iz zemalja bivše Jugoslavije, uglavnom ljudi iz NVOa koje rade za ili usko sarađuju sa organizacijama Forum ZFD i Nansen Dijalog Centar, i šačica ostalih koji nisu iz te grupe a bave se poljem vezanim za izgradnju mira. U organizaciji Foruma ZFD, proveo sam 5 zanimljivih dana, imao jedinstvenu priliku izbliza videti i osetiti kako izgleda ta hidra sa hiljadu glava, kako doživljavam EU. Uprkos nakupljenim frustracijama vezanim za uloge EU, koje ne vredi da skrivam, uvideo sam naravno da tamo rade živi ljudi sa svojim vrlinama imanama, za koje čovek u susretu može razviti simpatiju ili odbojnost.

Prijatno iznenađenje je bio vrlo visoki zvaničnik Pierre Mirrel koji se obično ne pojavljuje na tako niskorangiranim skupovima, ali je očigledno imao veliki interes za temu i grupu te nam je ukazao čast ličnim prisustvom.

Ono što je mene interesovalo da čujem jeste kako se vidi usklađenost uloga EU, koja sa jedne strane na Balkanu nastupa kao mirotvorna ideja, dok istovremeno nekoliko zemalja EU besomučno bombarduje Libiju, „zavodeći demokratiju“. Dobio sam, čini mi se, dosta iskren odgovor, „da u EU postoje raznolike politike čije usklađivanje nije uvek jednostavno“.

Susret sa osobom odgovornom za programe pomoći civilnom društvu (i druge oblike podrške vladinom i nevladinom sektoru) je za mene lično bio šokantan. Čovek je nastupio sa pozicije da smo mi „njegova deca koju on hrani“(!?) i da organizacije civilnog društva moraju tržišno funkcionirati tako da „veća riba jede manju“ i da trebamo razmišljati o tome da „danas britanske organizacije sprovode milionske projekte na Kavkazu, a naše organizacije bi to mogle mnogo jeftinije da naprave a ne čine ništa da se uključe u tu tržišnu utakmicu“.

Svako od posetilaca je za studijsko putovanje upoznavanja EU institucija dobio od EU novca, po 320,-€ dnevnica što je bilo namenjeno dnevnoj ishrani koja nam nije bila obezbeđena. To je otprilike prosečna plata u zemljama iz kojih smo došli (izuzimajući Hrvatsku). Meni je od te sume ostala polovina. Pretpostavljam da ima jako puno ljudi kojima bi samo dnevnica bila dovoljan motiv da se prijave na ovakvo studijsko putovanje.

Ovaj put to ipak nije bio slučaj i mislim da su ostvareni novi kontakti sa raznim ljudima iz regiona, veliki profit koji nosim sa puta – kad smo već morali da odemo u Brisel da bi se upoznali. Ko zna, ako bude pameti, možda se opet sretnemo na Kavkazu.

(12.08.2011.)

* * *

¹ „Samo smrt je siguran posao“ citat iz filma Maratonci trče počasni krug.

² Jadranka Kosor, povodom obeležavanja 16 godina od akcije “Oluja” u avgustu 2011.

³ Jedna briselska institucija nudi ovakav kurs, a ima i konkurencije.

⁴ Shvatio sam da su u Lisabonu otvorili novu poštu, ali ne znam kakve to veze ima sa komitologijom.

⁵ Našao sam komitologiju na wikipediji. Neću vam reći šta znači, edukujte se sami.

Naša koleginica Tamara je ove godine imala priliku da učestvuje u studijskom putovanju u Nemačku (19-25.06.2011.)na temu kulture sećanja koju već nekoliko godina unazad organizuje Robert Bosch Stiftung. Pred vama je njen osvrt na to iskustvo.

Studijsko putovanje – kulture komemoracije u Nemačkoj

Tamara Šmidling

„It happened, therefore it can happen again“

Primo Levi

Fondacija Robert Bosch već nekoliko godina organizuje studijska putovanja po Nemačkoj za grupe iz regiona bivše Jugoslavije (i šire – Zapadnog Balkana). Osnovni cilj ovih poseta je upoznati učesnike/ce sa načinima na koje nemačko društvo memorijalizuje svoju nasilnu prošlost. Kako onu vezanu za II svetski rat i, posebno, stradanje i istrebljivanje evropskih Jevreja, tako i prošlost vezanu za period nakon rata i zločine počinjene u ime i pod zastavom socijalizma u nekadašnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj.

Grupa od 18 učesnika/ca imala je priliku da tokom pet dana poseti različita mesta sećanja, muzeje, memorijalne centre i institucije u Berlinu, Vajmaru i Minhenu. Neka od mesta koje smo posetili su: Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu (i Informacioni centar u sklopu njega), Memorijal Wansee Konferencije, ured Savezne komisije za arhive Stasija, Buchenwald Memorijal, sud u Minhenu na kojem se sudilo nacističkom zločincu Johnu Demjanjuku (Ivan Mykolaiovych Demianiuk) i mnoga druga mesta, spomenike i memorijale. Na svim mestima bila je obezbeđena stručna podrška u vidu vodiča ili prezentera koji su bili na raspolaganju za pitanja i diskusiju nakon organizovane ture. Posebnu pomoć pružio je Christoph Kreutzmüller, istoričar sa Humboldt Univerziteta u Berlinu koji je bio na raspolaganju tokom čitavog studijskog putovanja.

Za izuzetno motivisanu grupu ovo je bila jedinstvena prilika da izbliza upoznaju mehanizme koji pokreću (ili ometaju) uspostavljanje institucionalnog sećanja na sramne događaje iz ne tako davne nemačke istorije. Gotovo svaki razgovor i diskusija koju smo imali ostavili su nas sa gomilom uvida, i ponekad nerealizovanom potrebom da i dalje diskutujemo, raspravljamo se i žučno sporimo oko stvari koje smo videli i čuli. Nažalost, sam koncept je bio vrlo gusto popunjen, pa je bio osetan nedostatak prostora za strukturiraniju razmenu i refleksiju, a time i uspostavljanje nekih veza, paralela i razilaženja nemačkog i našeg konteksta. Za učesnike/ce došle iz konteksta koji se istovremeno suočava i sa prošlošću i sa sadašnjošću tokom ove posete skoro da nije bilo bespotrebnih ili besmislenih momenata. Između prošlosti i sadašnjosti u našem kontekstu, za razliku od nemačkog, još uvek ne postoji jasna linija razgraničenja, niti neki istorijski i/ili ideolološki nulti čas koji bi označio jasan prekid sa nasiljem i početak nečega novog i suštinski drugačijeg. I u tome verovatno leži jedan od jačih izvora motivacije i zainteresovanosti ljudi iz našeg regiona za ovu tematiku.

Putovanje je pružilo još i brojne mogućnosti za dublje pronicanje u načine na koje moderna Nemačka funkcioniše, a svakako da nije izostalo ni prilike da se neposredno uverimo u moć nekih globalnih (kulturoloških? političkih?) fenomena koji poprimaju apsurdne razmere. Jedan od njih je svakako i fenomen/istina/činjenica da history sells (istorija prodaje). U gradu bremenitom i natopljenom istorijom kakav je zasigurno Berlin, to je verovatno vidljivije nego bilo gde drugde. Prividni tabu na trgovanje memorabilijama holokausta¹ samo zapravo naglašava globalno etičko stanje gde je sve na prodaju, posebno artefakti novije, krvave i morbidne istorije.

Izuzetno su zanimljive protivrečnosti koje su vidljive iz odnosa nemačkog društva prema zverstvima i zločinima počinjenim u sopstveno ime. Iako bi bilo preterano reći da su prerađene sve traume i tabui iz prošlosti, ipak je vrlo vidljivo iskreno nastojanje da se institucionalno i  sistemski pošalje poruka – svesni smo šta smo uradili ili podržali, ne želimo da se to zaboravi, ne želimo da se ponovi.  Garantom da se to ne ponovi smatra se izgradnja i brižljivo čuvanje demokratskog sistema i baštinjenje takozvanih „evropskih vrednosti“. Istom tom sistemu ipak zastaje knedla u grlu kada treba da se očituje o, recimo, izraelsko-palestinskom sukobu, vojnim intervencijama NATO saveza diljem sveta, ili o činjenici da su se, eto, neka zverstva po poznatim, ozloglašenim obrascima dogodila pre samo koju godinu, na koju stotinu kilometara od „raja“ EU. Da ne pominjemo utisak da je pomen nemačkih žrtava savezničkih bombardovanja, gladi, posleratnih tortura još uvek izvan dominantnog narativa i uglavnom se smatra opasnim koketiranjem sa desničarskim političkim strujanjima u toj zemlji. Kada, međutim, treba izjednačiti „dve diktature“ i o nacional-socijalističkoj i kasnijoj socijalističkoj vladavini progovoriti istim tonom, to koketiranje sa desnim antikomunizmom više se ne čini tako strašnim.

Protivrečnosti ima još puno, kao i u mnogim drugim društvima. Iz perspektive nekoga iz bivše Jugoslavije mogu ipak reći da je institucionalna podrška koju danas u Nemačkoj uživa suočavanje i bavljenje nacističkom prošlošću nešto što naša društva još jako dugo neće doseći. Zamka u koju ljudi sa ovih prostora često upadaju je da svesno ili nesvesno odbijaju da saznaju više o mukotrpnom putu koju je Nemačka prešla u tom procesu. Značajniji pomaci na tom polju se ne dešavaju tek tako, sami od sebe, ili pukim protokom vremena. Njima obično prethode hrabra nastojanja upornih građana i političara da se prošlost tematizuje, preispita, stavi na agendu svakodnevnog političkog delovanja.

Reči Prima Levija sa početka ovog teksta nalaze se na ulazu u Informacioni centar Memorijala ubijenim Jevrejima Evrope. Izrečene od strane preživelog logoraša iz Aušvica, čoveka koji je svet zadužio briljantnim svedočenjima i refleksijama o životu u logoru i posle njega, ove reči nisu mogle biti bolje odabrane. One upozoravaju posetitelje/ice ovog Centra na krhkost zablude da će puko iznošenje na videlo strahota iz prošlosti sprečiti njihovo ponavljanje u budućnosti. U tom kontekstu one su i upozorenje čitavom jednom društvu – demokratskom, bogatom, dobro nahranjenom i još bolje odevenom – da se ne uljuljka u samozadovoljnosti i pogrešnom uverenju da je zlo zauvek sprečeno.

A šta bi bilo adekvatno upozorenje za naša društva – veliko je pitanje na koje bi se morao naći odgovor.

* * *

¹ Još uvek, na sreću, nije moguće na ulici kupiti umanjene makete koncentracionih logora, niti razglednice sa fotografijama izgladnelih zatočenika logora smrti, ili replike pisama koje su logoraši slali iz zatočeništva. Drugi oblici „prodaje“ su dakako široko zastupljeni, a i laički uvid je dovoljan da se primeti kako mesta zverstava i užasa iz prošlosti postaju jedne od najposećenijih tačaka na turističkim mapama.

Predstavljanje nove članice CNA tima:

Katarina Milićević

“Crv je stigao kući”

Kada sam pre nekoliko godina odlučila da odem iz novinarstva, posle zaokružene dve decenije rada u tom poslu, to nije bilo samo iz zvaničnog razloga koji sam govorila svima koji su bili znatiželjni zašto. Želja da se posvetim porodici, na način na koji mi posao u novinarstvu to nikada nije dozvoljavao je bio važan razlog, ali ne i jedini.

Zamor, grč i osećaj da ne činim pravu stvar i da je ne mogu učiniti je bio osnovni razlog. Dvadeset punih godina sam pisala, intervujusala, radila reportaže, vesti, izveštaje, komentare – i tek su retki od njih u mom stomaku izazivali osećaj zadovoljstva. Većinom sam imala stalni grč i stalni osećaj nemoći, iako sam potpuno svesna da su mediji moć i da u njima mogu da utičem i na ono što meni lično izaziva grč.

Te, kako sam odlučila da odem iz novinarstva, kao jedne prilično umorne profesije u Srbiji (u svakom smislu umorne, bar je ja tako doživljavam) imala sam sreću da se zaposlim u javnom preduzeću, u kojem sam bila PR. Dve ugodne godine provela sam tu, ušuškane i tople, i osećaj je bio kao kad sa dugog pešačenja po zavejanoj planini uđeš u toplu brvnaru i popiješ kuvano vino. Opušteno i relaksirajuće, prosto omamljujuće.

A onda je proradio crv. Nisam bila sreća što sam izuzeta iz bilo kakvog društvenog angažovanja, što moj bes zbog nasilja u Srbiji nema kud da ispiliva, što se osećam kao anestezirana: kuća-pos’o bio je tih dana hit u Srbiji, a meni je od te nemoći da na bilo šta utičem bivalo muka.

Iako jako uplašena zbog onoga što sledi – delimična razdvojenost od porodice nekoliko dana nedeljno, nesigurnost hoću li se i kako snaći u sredini u koju dolazim, strah da su očekivanja od mene veća no što ja mogu i umem da dam, uplašenost da moja znanja i veštine nisu dovoljni… uz veliku podršku Borisa i dece i naravno, mojih roditelja koji su, iako i sami zabrinuti, uvek poštovali moje izbore, otisnula sam se.

I došla onde gde sam srcem odavno i bila.

Privilegija je u životu raditi posao koji voliš, sa ljudima koje poštuješ, na način na koji misliš da treba, sa osećajem da će tvoje mišljenje biti saslušano i uvaženo, bez hijerarhije koja ti izaziva grč i želju za takmičenjem. Osećaj da činim nešto što lagano menja narušene odnose na prostorima bivše Jugoslavije, osećaj zadovoljstva kad radionica bude jaka, prijateljstva sa ljudima, razumevanje i poštovanje svih naših različitosti, prihvaćenost mog šumadijskog identiteta i tamo gde Šumadija nekome može da znači bol i da otvara rane… govore mi da sam, iz one zavejane brvnare, nekako, (ne lako, naravno) došla kući.

Moj dolazak u CNA samo je tehnički obavljen početkom ove godine. Zapravo, u CNA sam došla kada sam poslala aplikaciju za osnovni trening, 2002. godine. Pa su usledile prve tribine, pa Trening za trenere, filmovi… Svih ovih godina meni je saradnja i druženje sa ljudima iz CNA bio izlaz iz svakodnevice, osećaj da nešto radim nešto što je društveno korisno, i što me lično ispunjava, što mi daje mogućnost da prvi put u životu 2005. odem na Kosovo, da gradim lične veze sa ljudima iz Makedonije, Bosne, Hrvatske… da stičem nove uvide i upoznajem ljude koji žele da grade mir, a često, kao ni ja sama ne znaju ni sa kim bi, ni kako, ali imaju osećaj da to treba da se radi i da mogu da grade.

PS. Tekst o dolasku sam pisala dva puta. Ponele su me emocije, koje mi i samoj nekada budu prejake. Svesna da – bez tih emocija, koje me nose, i vode, ali nekada i guše – ne bih ni bila ovde gde sada jesam, i ovakva kakva jesam, ipak sam odlučila da objavim malo faktografskiju i umereniju sliku kako sam, kada i zbog čega došla u CNA.

PPS. Ne mogu, a da se na kraju ne zahvalim svima koji su me u dolasku podržali: celom timu, što me je svih ovih godina držao budnom da mogu i trebam da budem aktivna, što su me odmah ubacili u aktivnosti koje su tekle, i što su u mene, ponekad, verovali više nego ja sama.

istraživanje

Radeći na polju suočavanja s prošlošću u regionu bivše Jugoslavije već dugi niz godina, iako smo se fokusirali na „skoriju prošlost“, na ratove devedesetih godina, neretko smo nailazili i na tabue, ćutnje i napravde starijih datuma. Time smo otkrivali, između ostalog, i šta sve ne znamo o tome šta se dogodilo sa našim bivšim komšijama Nemcima nakon Drugog svetskog rata. To nas je potaklo da napravimo malo istraživanje, a pred vama je izveštaj s našeg puta po Vojvodini koje smo napravili u novembru 2010. Nadamo se da ćemo naći načina i kapaciteta da učinimo i nešto više.

Tišina od 60 godina

Izveštaj sa puta po Vojvodini

Uvod i ideja

CNA niz godina radi na suočavanju s prošlošću – verujemo da nam nema budućnosti ukoliko ne pogledamo iza sebe i preispitamo sebe, druge, prošlost. Isto tako, a u vezi sa prethodnim, verujemo da moramo ukazati na nepravdu spram drugih kojih „više nema“ među nama kao što su npr. Bošnjaci u Republici Srpskoj, Srbi u Sarajevu, Albanci u Beogradu i tako dalje i tako dalje. Iako je naš fokus rada na ratovima devedesetih, često priče zagaze i u Drugi svetski rat, te period pre i nakon njega.

U društvu Srbije se uveliko odvijaju rasprave oko toga ko je bio dobar a ko loš, da li su četnici isto što i partizani, koji su bolji ili gori, šta su četnici a šta ravnogorci i sve tome slično. Skoro o svemu se pokreću diskusije, ali o onima koji su bili (posebno tada) deo društva – o tome se još ćuti i ponegde šapuće, ali javno vrlo malo pokreće. Reč je o Nemcima koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji. Ili, kako ih mnogi nazivaju, o Podunavskim Švabama i ponegde Folksdojčerima.¹

Mnogi će reći – pa šta tu ima pričati, Nemci su krivi za rat, to su neki tamo, „kakvi su bili, dobro su i prošli…“, nije nam dosta naših muka, svi su žrtve, svi su krivi, ma to je bilo davno, budućnost je pred nama, itd…

Tokom novembra smo putovali po Vojvodini i istraživali kako bismo dobili što više i što verodostojnijih informacija upravo o njima, o kojima se ćuti – o Nemcima sa ovih prostora koji su preživeli rat i vreme posle njega, o njihovim sudbinama i potomcima, o nepravdi učinjenoj nad njima, o ćutanju i sramu, želeći da nepravdu učinimo bar vidljivijom.

Najosnovnije informacije od kojih smo krenuli u istraživanje

Pre Drugog svetskog rata na području bivše Jugoslavije živelo je između 510.000 i 540.000 Nemaca, nema pouzdanih informacija. Danas ih ima zvanično 3.901 od čega 3.154 u Vojvodini. Nakon Drugog sv. rata stradalo je oko 67.000 civila Nemaca. Odlukom AVNOJ-a od 21. novembra 1944. odlučeno je o eksproprijaciji imovine svih građana Jugoslavije nemačkog porekla, te su Nemci kolektivno proglašeni neprijateljima nacije. Time se Nemcima u Jugoslaviji nije oduzelo njihovo jugoslovensko državljanstvo, nego su izgubili sva građanska prava.² Od oktobra 1944. počinje se sa interniranjem Dunavskih Nemaca u logore. Do avgusta 1945. sva sela gde su živeli PN su „očišćena“. Samo oni PN koji su bili venčani s osobama drugih nacionalnosti ili oni koji su se borili na strani partizana su izuzeti ovoga.³

Od kraja oktobra 1944. u Banatu i od sredine novembra 1944. do juna 1945. u Bačkoj desilo se sledeće:

• Pogubljeno i pobijeno je 7.000 civila PN⁴ (uključujući decu, žene, starce)
• Deportacija PN u SSSR u radne kampove. Oko 2.000 ljudi je umrlo u njima zbog gladi i bolesti, ali i ubijeno.
• Oko 5.000 PN – ratnih zarobljenika je pobijeno.⁵
• Slavizacija dece PN: od 1946. hiljade dece je deportovano u jugoslovenske domove za nezbrinutu decu na re-edukaciju i ‘slavizaciju’. Neki od njih nisu našli ili još ne znaju svoje poreklo.⁶
• Oko 167.000 PN civila (od 195.000 PN koji su ostali u Jugoslaviji) su bili zatvoreni u kampove.⁷ Između 1944. i 1948. je oko 48.500 PN je umrlo usled egzekucija, maltretiranja, nedovoljno hrane, teškog fizičkog rada i bolesti a 35000 u Vojvodini.⁸

U bivšoj Jugoslaviji je postojalo oko 100 logora, najviše njih je bilo u Vojvodini. Nisu svi pootvarani i postojali u isto vreme, a isto tako, PN nisu bili internirani samo u specijalne zgrade, nego su cela sela bila korišćena kao logori. Ta sela su čuvali partizani ili milicija.

Najozloglašeniji logori su bili u Knićaninu (Banat, od 33.000 PN koji su internirani između oktobra 1945. i marta 1948. njih je skoro 11.000 pomrlo), u Gakovu (Bačka, od marta 1945. do januara 1948.  8.500 osoba je stradalo), Kruševlje (Bačka, 3.000 ljudi je stradalo od  marta 1945. do januara 1948), u Sremskoj Mitrovici (Srem, 2.000 ljudi od 1945–1947), u Molinu (Banat, 3.000 ljudi od septembra 1945. do aprila 1947) i u Bačkom Jarku (7.000 PN stradalo od decembra 1944–1946).⁹

Sa tim informacijama smo krenuli u obilazak Sremske Mitrovice, Sombora i Gakova, Odžaka, Apatina i Subotice.

Nekoliko reči o našim posetama i obilascima

Sremska Mitrovica

Ovo je bio prvi sastanak i obilazak mesta gde su stradali Podunavski Nemci. Našli smo se sa Jovicom Stevićem. On je nekada bio sekretar lokalnog fudbalskog kluba “Radnički” koji se nalazi u delu Sremske Mitrovice koji je bio nastanjen uglavnom Nemcima. Slučajno je otkrio da se pored stadiona nalazi masovna grobnica u kojoj su sahranjivani ljudi koji su umirali u logoru u neposrednoj blizini stadiona (bivša fabrika svile – poznato među Nemcima kao stratište “Svilara”). Danas se još mogu videti zidovi zgrade tog logora i mesto gde se nalazi masovna grobnica u neposrednoj blizini. Logor je bio ograđen bodljikavom žicom, prozori su bili zazidani izuzev sićušnih otvora.

Na katoličkom groblju se nalazi još jedna masovna grobnica i odnedavno spomenik stradalim Nemcima od 1944–48. kojih, po rečima Jovice Stevića, po procenama u Sremskoj Mitrovici ima oko 2.000. Spomenik je podignut na mestu masovne grobnice, na inicijativu Jovice Stevića a u saradnji sa Nemcima iz Nemčke i Austrije. Inače u Sremskoj Mitrovici 1944. godine od 11.000 stanovnika bilo je 3.000 Nemaca. Danas ih zvanično po popisu ima 200, a nezvanično oko 1000.

Potresno je bilo videti ta mesta, pustoš sa nekoliko podignutih grobova. Na mestu gde se nalazi masovna grobnica, mogu se videti pokoji nadgrobni spomenik. Dešavalo se često da su grobnice bili naterani da kopaju sami Podunavski Nemci, i oni koji su prepoznali ubijene ljude, obeležili bi mesto stradanja nekom flašom ili drvetom, kako bi rođaci znali gde je stradalnik zakopan, kao što je bio slučaj sa malom Helgom čije je mesto kasnije obeleženo i malim spomenikom (vidi sliku na početku teksta).

Čitajući o logoru Svilara, našli smo reči Katarine Gajslinger, logorašice: “Jednog dana u januaru poslati smo da istovarimo šlepove na Savi. Ovaj težak posao, koji je trajao 14 dana, morao je  da se obavi bosih nogu, kako je izričito naređeno… Posebno smo tokom te zime morali da stojimo napolju svakog jutra u redu. Jao bolesnima koji nisu odmah izašli. Stražari, naoružani toljagama, udarcima i šutiranjem isterivali su bespomoćnike ka izlazu. Neki su uspevali da izađu samo puzeći.”¹⁰ Traudi Miler-Vlosak je čula, u decembru 1945. za vreme posete jednog čoveka u civilnom odelu, i očito sa političkom vlašću kako, idući uz red kreveta, pita logorskog komandanta: “Koliko još treba dok svi ne pomru? Čudi me da ih je još toliko živih.”¹¹

Sombor, Gakovo, Kruševlje

U Somboru smo posetili „Kuću pomirenja“ i udruženje „Gerhard“. Razgovarali smo o položaju Podunavskih Nemaca nekad i sad, o logorima, o beleženju sećanja, o strahu i sramu da se priča o prošlosti.

Sombor je mesto gde su bili skupljani Podunavski Nemci, neka vrsta sabirnog centra i posle toga prosleđivani u logore (deca i starci najčešće u logor Gakovo), na rad na salaše i poljoprivedna dobra. Mesto gde se sada nalazi obdanište/zabavište i autobusko stajalište još se naziva „logor“. Malo ko od Somboraca, pogotovo mlađe generacije, zna zašto se to mesto naziva upravo tako. Logor se sastojao od osam baraka, u sredini dvorišta je bio kamion bez točkova, „u njega su smeštani sveštenici i učitelji, obrazovani ljudi i ošišani do glave. Povremeno su izvođeni napolje, na mesto za prozivku. Raspoređivali su ih u krug; morali su da kleknu, i tada bi stražari oko njih igrali kolo i pljuvali im na glave.“¹²

Gakovo, kao i Kruševlje, nalazi se blizu mađarske granice. Prvi logoraši su bili Apatinci, njih 6.000. Godine 1931. Gakovo je brojalo 2.692 stanovnika među kojima 2.370 Nemaca, dok je pred kraj 1945. u potpuno ispražnjene kuće bilo sabijeno 17.000 logoraša (po nekim izvorima oko 22.000). Tokom prvih 10 meseci pomrlo je ili ubijeno njih oko 4.500.

U Gakovu je 2004. podignut spomenik na mestu masovne grobnice. Postavljanje spomenika je inicirao Njemački nacionlni savez i Udruženje „Gerhard“, a samo postavljanje je pratilo puno pregovaranja sa lokalnim vlastima. Bilo je protivljenja spomeniku ali je na kraju postavljen, ali sa dve prazne ploče na kojima će moći da se upiše tekst koji u potpunosti odgovara događajima (ovo sada što postoji je vrsta kompromisa). Do sada nije oskrnavljen (sem jednom sa 4C). Nekada je postojala ograda između groblja i masovne grobnice sa spomenikom ali je na inicijativu jedne žene, koja je bila prisutna kada su jednom prilikom došli ljudi iz Nemačke u posetu, ta ograda skinuta.Porečima ljudi koji su nam to pričali – ta žena je nakon razgovora sa posetiteljkom iz Njemačke rekla da je bol za umrlim jednak i da ne smije biti ograda među ljudima koji žale za svojima.

Logor Kruševlje se nalazi u relativnoj blizini Gakova, međutim, ukoliko padne kiša, teško je probiti se do njega, pošto pravog puta ni ne nema. Ovaj logor je bio posebno na zlom glasu zbog okrutnosti stražara i javnih pogubljenja koja su naređivali komandanti.

Tokom postojanja ova dva logora pokušaji bekstva su bili česti, jer je mađarska granica bila blizu. Ljudi su često bežali preko Mađarske u Nemačku, a ta putovanja su trajala nedeljama pa čak i mesecima.

Odžaci

Razgovarali smo i sa župnikom Jakobom Pfeiferom koji je sa nama podelio jedan delić svoje lične priče – i njegovi roditelji su bili u logoru (Knićani). Bilo im je kasnije teško pričati o svom iskustvu u logoru. O tome se najviše ćutalo pred decom.Ponjegovim informacijama 23.11.1944. godine kod Odžaka, na jednom polju, ubijeno je 183 osobe (tačnije 182 jer je jedna od njih preživela), zna ih se po imenu i prezimenu. Nekoliko Podunavskih Nemaca je bilo odvojeno na stranu kako bi iskopali veliku grobnicu za svoje sunarodnike, a onda su i oni pobijeni. Postoji priča da je to mesto „ukleto“ jer tu ništa ne raste. Na tom mestu biće postavljen spomenik juna 2011.

Apatin

Boris Mašić je predsednik apatinskog udruženja „Adam Berenc“. Inače Apatin je mesto gde su nemački kolonisti, koji su dolazili Dunavom u Vojvodinu, pristajali i odatle raspoređivani dalje. Pre Drugog svetskog rata u Apatinu je bilo oko 14.000 Njemaca što je bilo oko 98% stanovništva. Posedovali su, po Mašiću, 60% industrije i oko 70% vlasništva zemlje. Dalje, po njegovim rečima nemačko stanovništvo pre Drugog svetskog rata bilo je podjeljeno otprilike po pola na „zelene“ (pristalice nacional-socijalista) i „crne“ (malo starije stanovništvo više vezano uz katoličku crkvu i koji su bili protiv Hitlerove politike). Najistaknutiji u protivljenju nacional-socijalistima je bio sveštenik Adam Berenc kojeg su Mađari, pod čijom je okupacijom bio Apatin, „tolerisali“ uz povremena „uznemiravanja“. Inače „zeleni“ Nemci su uglavnom sa nemačkom vojskom nakon sloma nacizma otišli za Nemačku (njih 7.000), a ostali su uglavnom oni koji su bili protiv nacista (njih oko 7.500). Od ovih koji su ostali oko 4.500 je stradalo. Posle II svetskog rata u Apatinu je bilo oko 1.500 Nemaca. Danas tu živi zvanično 156 Njemaca (između 200-300 nezvanično).

Boris Mašić ima ličnu priču u porodici vezanu za stradanje Nemaca. Deda mu je 14.12.1944. odveden sa još 70 Njemaca u Sombor gde je mučen i na kraju ubijen a baka mu je bila u logoru u Gakovu i nekako je preživela. Sva imovina njegove porodice je oduzeta osim dve kuće u kojoj žive. Inače, zna se ko je ubio njegovog oca i taj čovek i dalje šeta Somborom. Na zgradi gde je on zajedno s drugim Nemcima ubijen podignuta je spomen ploča, ali ne na spoljašnjem zidu te zgrade koji gleda na ulicu, nego sa unutrašnje strane, u tzv. ajnfortu (hodniku). Mašić pokušava da spasi kulturnu baštinu Nemaca (ima veliku biblioteku knjiga koje je spašavao uglavnom iz porušenih crkava od kojih je najstarija iz 1600. godine).

Ponjegovim rečima u Apatinu ćemo teško naći ljude koji će biti spremni javno govoriti o stradanju Nemaca zbog straha koji još postoji u velikoj meri.

Lična priča: Jakob

Jakob je uvek imao izražen nemački identitet, ali nikad u javnosti – samo u krugu ljudi koje zna, pa počne da priča na nemačkom ili da sluša nemačku muziku. Rođen je u Apatinu 1932. godine. Nakon rata su se mnogi u Apatinu, po njegovim rečima, najviše bojali Crvenoarmejaca, ali je Jakobovo iskustvo bilo drugačije – družili su se i zajedno je s njima propušio. Međutim, kad su došli komunisti, sve se promenilo: oduzeta im je sva imovina, njegov otac je završio zajedno s drugim Nemcima u teretnom vozu za Rusiju, za Harkov; pokupili su ga na Božić 1944. Više ga nikad nije video. Mama je bila odvedena s drugim ženama u Sombor u logor. Posle nekog vremena počela je da radi po kućama u Somboru i na kraju, posle godinu i nešto dana, pobegla i vratila se u Apatin. Najpre se neko vreme još skrivala a kasnije se samo prijavila u opštini. Ujna i ujak su završili u logoru u Gakovu, s tim što je ujak stradao, a ujna je posle toga uspela da pobegne u Nemačku, u Ulm. Kasnije, oko ‘53. su joj se pridružile i Jakobova majka i sestra u Ulmu.

Jakob kaže da se zna šta se dešavalo tih godina u Apatinu, međutim ne priča se o tome kad se okupe u okviru udruženja “Adam Berenc”. Priča se na nemačkom uglavnom. Mnogo je srećan kad čuje nemačke pesme, to ga raduje. Na kraju razgovora je rekao – ništa nisi čula od mene, moje ime se nigde neće pojavljivati, je l’ tako?

Subotica

Od Rudolfa Weissa smo dobili predstavu šta se dešavalo s Nemcima u Subotici u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata. I ovde postoji masovna grobnica. Tokom jednog dana, 2. 11. 1944. ubijeno je 300 Nemaca i zajedno s Mađarima i antikomunistima (preko 1.000 ljudi) su zakopani u masovnu grobnicu. Danas na tom mestu postoji spomenik, i masovna grobnica je prikladno obeležena, i to od strane OpštineSuboticaa na inicijativu porodica ubijenih i tu sahranjenih. Svake godine 02.11. se organizuje komemoracija na tom mestu. Čuli smo isto tako dosta potresnih priča, kao na primer strašne priče o silovanju devojčica (Eva Bischof , 9 god) i žena. U Srpskoj Crnji u novembru 1944. oko 70 žena u jednoj noći izvršilo je samoubistvo jer im je u predvečerje dobošar „najavio“ masovno silovanje.

Za kraj…

Niko nikada nije procesuiran za to što se događalo Nemcima. Neki od počinitelja su još živi i slobodni. Utisak je i da tokom postojanja logora nije postojao organizovani sistem zataškavanja toga šta se u njima dešavalo, ali sa druge strane, o tome se nije pričalo, pa ni sada se ne priča (Ivan Ivanji je u nedeljniku NIN pisao feljton u nastavcima o položaju Podunavskih Nemaca nakon Drugog sv. rata u kojem su objavljeni razgovori s nekoliko aktera tadašnje komunističke vlasti koji su se ograđivali na sve načine od zločina. Videti od broja 2677 pa nadalje). Znaju se mesta masovnih grobnica, mada broj stradalih nije preciziran, čak i u arhivama postoje podaci o stradanjima i načinima stradanja ali sve to još nije dostupno javnosti.

I danas je jako izražen strah, pa čak i sram/stid kod ljudi (posebno kod preživelih Nemaca) da govore o tome šta su preživeli oni ili njihovi roditelji, bake i djede… Ljudi koji više ne žive u Vojvodini su verovatno spremniji na to. Čini se da je tome teško prići i iz razloga što je to stajalo duboko zakopano više od 60 godina, neki su se sramili, neki strahovali (kad su pitali jednu stariju gospođu da kaže nešto o svom iskustvu ona je rekla – “ne mogu, izgubiću penziju”, a ranije je bio strah da će izgubiti platu. Neke je sramota zbog onog što im se desilo – “Zar da moj unuk sazna da su me silovali?”). Pored toga, uz činjenicu da su Podunavski Nemci morali da kriju svoj identitet, te da ga ne ispoljavaju javno, nije se ni za čuditi što postoji ta dimenzija srama što celu priču čini još težom i komplikovanijom.

Posete iz Nemačke , prvenstveno u vidu članova porodica stradalih u Vojvodini, ali i predstavnika udruženja i zvaničnika SR Nemačke, koje su od 2000. postale učestalije kao i postavljanje spomenika, na neki način utiču na to da se prepozna nepravda i žrtve učine vidljivima, ali i da se smanji tenzija prema Nemcima kod lokalnog stanovništva (prvenstveno se tu misli na koloniste¹³) jer shvataju da oni ne dolaze da im uzmu njihove kuće i zemlju već da samo posete mesta rođenja i stradanja svojih.

Važno je da je Rebublika Srbija osnovala komisiju za utvrđivanje činjenica o zločinima u periodu 1944-1948. sa Srđanom Cvetkovićem iz Instituta za savremenu istoriju (odnosno Komisiju za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944.), te da ovo telo deluje pod pokroviteljstvom Ministarstva pravde Republike Srbije.¹⁴ Doduše, ova komisija radi i na traženju tela i Draže Mihailovića oko čega je dobar deo društva u Srbiji počeo već da se sprda (“slučaj Homen”).

Sem toga, još jedna važna odluka je donesena u Skupština Vojvodine – izglasana je odluka da ne postoji kolektivna krivica koja se odnosi na nemačku populaciju u Vojvodini.¹⁵

Posebnu važnost, kako smo saznali od Jakoba Pfeifera, predstavlja pokretanje postupka pred Sudom u Somboru za rehaliblitacije ubijenih Nemaca u okolini Odžaka i taj slučaj je trenutno na Višem sudu. Zahtev tužbe je da se stradali ljudi proglase nevinim, ali to je još “kontroverzna” stvar jer se radi, kako je sudija rekao, o većem broju ljudi (!?). Ako se ne varamo, to je oko 40 ljudi u pitanju.

Uglavnom, svi sa kojima smo pričali tokom ovih poseta i sastanaka su izrazili spremnost da nas podrže u tematiziranju sudbina Nemaca nakon Drugog sv. rata. Misle da je potrebno i da je krajnje vreme jer svedoci uskoro neće biti živi.

I za kraj, kako prof. Zoran Žiletić kaže u predgovoru knjige Jedan svet na Dunavu Nenada Stefanovića: „Čovek se neminovno zapita šta se to događalo sa nama od 1944. do danas kad smo pristali na to da se ne samo uništava čitav jedan narod nego da se o tom uništavanju ćuti već više od pola veka.“

Nedžad Horozović, Helena Rill i Jessica Žic

Decembar 2010.

* * *

¹ Mi ćemo koristiti izraz Podunavski Nemci pošto se izraz Švaba tokom svih ovih godina koristilo najčešće pežorativno.

² Jugoslovenski zakon od 31.07.1946 određuje: Eksproprijacija se odnosi na sve Nemce osim onih koji su se borili za partizane, ili su bili aktivni u pokretu oslobođenja, koji su asimilovani pre rata, zatim oni koji su venčani za Južne Slavene ili nekom drugom manjinom, nacionalnošću koja nije bili neprijatelji partizana. (Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge, und Kriegsgeschädigte 2004:103E).

³ Donaudeutsche Landsmannschaft in Rheinland-Pfalz e.V. 2003:74.

⁴ Arbeitskreis Dokumentation 1994:16.

⁵ Arbeitskreis Dokumentation 1994:16.

⁶ Donaudeutsche Landsmannschaft in Rheinland-Pfalz e.V. 2003:75.

⁷ Arbeitskreis Dokumentation 1994:4.

⁸ Arbeitskreis Dokumentation 1994:17.

⁹ Arbeitskreis Dokumentation 1994:17.

¹⁰ Radna grupa za dokumentaciju 2004: 150 (Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948).

¹¹ Isto.

¹² Nenad Stefanović, Jedan svet na Dunavu , str. 72.

¹³ Kolonisti u Vojvodinu dolaze nakon usvajanja Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji  (donetog avgusta 1945) iz različitih krajeva: Bosne i Hercegovine, Banije, Like, Korduna, Crne Gore, Dalmacije, Sandžaka, Srbije, Makedonije, Slovenije i sa Kosova. Za kratko vreme je stiglo oko 250.000 ljudi. Organizovana kolonizacija je izvršena krajem 1945. i tokom 1946. godine, ali je doseljavanje trajalo sve do 1948. Kolonisti se se naselili u 114 vojvođanskih mesta. Prema tom Zakonu podeljeno je novim vlasnicima 668 412 ha zemlje.

¹⁴ Više o ovoj komisiji na: http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs.

¹⁵ Skupština AP Vojvodine je 28. Februara 2003. godine usvojila Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice.

cna programi mirovnog obrazovanja

Osnovni treninzi iz izgradnje mira

Osnovni trening iz izgradnje mira je sigurno naš najstariji program. Menjali smo ga, prilagođavali ga društveno-političkim okolnostima i nastavljali da ga organizujemo procenjujući da se potreba za njim ne smanjuje. U poslednjih godinu dana održali smo dva Osnovna treninga. Više informacija o njima možete naći u sledeća dva teksta.

Osnovni trening iz izgradnje mira (Ohrid 2010)

Ohrid/Makedonija, 08-18.10.2010.

Od 8-18 oktobra/listopada u Ohridu u hotelu „Klimetica“, održan je 34. Osnovni trening iz izgradnje mira.

U trenerskom timu su bili/e Nedžad Horozović i Sanja Deanković iz CNA i Ana Bitoljanu iz Miramida Centra, Grožnjan/Skopje. Zbog bolesti u porodici, četvrta članica tima nije mogla biti u trenerskom timu. Budući da nismo uspjeli/e naći četvrtog/u trenera/icu jer su kontaktirane osobe imale ranije dogovorene obaveze, odlučili smo se da ovaj put osnovni trening radi troje ljudi,  uz angažovanje osobe zadužene za logističku i tehničku podršku timu.

Za ovaj trening pristiglo je fascinantnih 178 prijava. Velikom broju prijava sigurno je doprinjelo i atraktivno mjesto održavanja treninga, Ohrid, no, sudeći po aplikacijama, i dobra mreža informiranja, tj. oglašavanja treninga (www.infostud.com, www.iro.hr, Facebook, interne mailing liste itd). I pokraj zadovoljstva zbog velikog interesa, 178 aplikacija je stvorilo i neke probleme, kao i dodatni posao pri samom odgovaranju na aplikacije. Trebalo je u kratkom roku pažljivo pročitati sve prijave i odabrati dvadeset, što je bilo pomalo frustrirajuće zbog mnoštva kvalitetnih aplikacija. Na kraju nas je čekao jedan od neprijatnijih zadataka – obavijestiti veliki broj ljudi da nisu primljeni/e na trening (a trebalo je preživjeti i verbalne napade poneke odbijene osobe).

Treningu je na kraju prisustvovalo 18 osoba, 2 osobe manje od planiranog. Uobičajeno kao i ranije, ljudi su otkazivali u zadnji čas ili uopće nisu javljali da ne mogu doći na trening. U svakom slučaju, šteta je da su dva mjesta ostala upražnjena i pored velikog interesa za ovaj trening.

Učesnici/e su bili/e raznovrsni/e, od osoba koje nisu angažovane u nekoj organizaciji, ali ih ove teme zanimaju, do aktivista/ica, sindikalista/ca, ratnih veterana, političara, novinara, ljudi zaposlenih u javnim institucijama, obrazovanju, itd. Drago nam je bilo da su neki od učesnika CNA treninga za veterane pokazali spremnost i interesovanje da učestvuju na još jednom, malo drugačijem programu izgradnje mira. To nam govori i o uspostavljenom poverenju, ali i o činjenici da ratni veterani (ili bar deo njih) postaju nezaobilazni u radu na ovom polju. Pokazalo se da je, uz raznolikost prisutnih etničkih identiteta, za dublje propitivanje kompleksnosti odnosa i odgovornosti nedostajalo osoba s izraženijom artikulacijom hrvatskog i albanskog identiteta, koje bi dale poticaj drugima na dublje preispitivanje „svojih“ slika i slika „neprijatelja“ unutar vlastitih etničkih kolektiviteta.

Obradili smo niz tema: komunikacija, timski rad, donošenje odluka, razumijevanje sukoba, nasilje, percepcija, uloga roda i spola u društvu, predrasude, nacionalni identiteti, suočavanje s prošlošću, izgradnja mira itd. S nekim temama i načinom obrade smo bili/e istinski zadovoljni/e, s nekima baš i ne. Iako nam to nije centralna tema i trudimo se da ljudima bude jasno od početka da naši treninzi nisu fokusirani na vježbanje vještina nenasilne komunikacije, ovaj put nam je nedostajalo još rada na senzibilizaciji za suštinske principe nenasilne komunikacije. Taj nedostatak se prvenstveno osjetio u povremenom nerazumijevanju, od strane učesnika/ca, onoga što se dešava u procesu rada, pa su i neke intervecije trenerskog tima tumačene pod uticajem tog nerazumijevanja (tim je strog; ne dozvoljavaju se replike i slično). Zadovoljni/e smo načinom na koji smo obradili temu predrasuda i nacionalnih identiteta, jer je ta radionica ukazala na neke od osnovnih problema naših društava (mi-oni; slike neprijatelja itd.). Zadovoljni smo načinom na koji smo uspjeli/e da jasno povežemo temu uloga polova u društvu sa situacijom rata i načinom na koji ratno stanje oblikuje uloge i pozicije muškaraca i žena. Najduži i najintenzivniji tematski blok i ovoga puta odnosio se na temu Suočavanje sa prošlošću, i tokom tri radna bloka (od po 3,5 sata) uspjeli smo naći mjesta i za lične priče i za analizu naših sredina.

Na slobodan dan, većina učesnica/ka kao i trenerski tim otišli/e smo u Albaniju. Učesnici/e su  posjetili Tiranu, a trenerski tim Pogradec. Blizina i laka prohodnost granice, kao i uglavnom pozitivna iskustva neće promijeniti sve predrasude koje postoje o Albaniji, ali je svakako jedno značajno i nesvakidašnje iskustvo koje može biti početak dekonstrukcije fame koja se širila (i koja još uvijek postoji) oko same zemlje. Riječima jednog učesnika „Drago mi je što sam išao, razbio sam predrasude o Albaniji. Slična je ona ovim prostorima, Tirana je jedan veliki, evropski, balkanski grad.“

Nedostatkom jednog/e trenera/ice članovi i člancice tima su imali povećani obim posla, no rad u timu nam je bio jako lijep i osnažujući. Tokom prvih dana treninga  stvorili smo osjećaj nadopunjavanja i velike podrške koju smo davali jedni drugima, i to nas je pratilo do kraja rada. I pokraj dobrog iskustva sa ovog treninga, ne preporučujemo rad sa tri trenera/ice kao pravilo već samo kao moguću iznimku.

Poprvi put se Osnovni trening iz izgradnje mira održao u Makedoniji, na našu veliku radost. Skoro po pravilu, Makedonija prečesto biva zanemarena ili prekasno uključena u regionalne procese. Ovo je bio naš doprinos tome da se u mišljenju i djelovanju u regionu bivše Jugoslavije određeni dijelovi ne zanemaruju, kao i da Makedonija ne bude na rubu interesovanja i zbivanja. Primjetili/e smo da je za dosta učesnika Makedonija poprilično egzotična destinacija što nam govori o tome da i pored toga što je region gotovo potpuno otvoren, ne postoji bazično zanimanje za ono što se dešava u drugim državama, posebno onim koje nam nisu susjedi i sa kojima nemamo nerazriješenih pitanja iz prošlosti.

Trenerski tim se u prvom dijelu treninga „borio“ sa hotelskom upravom, i to oko radne prostorije, grijanja, hrane… S obzirom da je to oduzelo dosta energije i živaca pri slijedećem odabiru novih mjesta za treninge potrebni su vrlo detaljniji dogovori.

Evaluacija treninga je pokazala zadovoljstvo učesnica/ka i još jednom potvrdila potrebu za ovakvim edukacijama. Štoviše, kako odmiče vrijeme od ratova u devedesetima, potreba za konstruktivnim nošenjem s njihovim posljedicama, ali još važnije – uzrocima, raste, a ne opada kako bi se možda očekivalo ili priželjkivalo.

A.B.

Osnovni trening iz izgradnje mira (Tivat 2011)

Tivat/Crna Gora, 11-21.03.2011.

Dvadeset učesnica-ka iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Srbije i Kosova. Tim: Ana Bitoljanu, Katarina Milićević, Nedžad Horozović, Nenad Vukosavljević.

Tridesetpeti po redu, desetodnevni trening iz izgradnje mira u organizaciji CNA je održan u martu 2011. Skoro cela godina treninga, samo od osnovnih treninga, se sakupila od 1997. kada smo započeli saradom.

Iako sama brojka može izazvati respekt što se toliko (u)radilo, ostaje i pitanje: Zašto već 14 godina radimo istu vrstu aktivnosti, nije li to postalo samo inertno ponavljanje nekada uspešne aktivnosti? Puno toga se promenilo od 1997, dešavali su se i novi ratovi i “normalizacije” odnosa, odrastale su nove generacije koje su rat znale iz priča njihovih roditelja i bliže okoline, ili možda još gore od toga, iz udžbenika u školama.

Istina je da smo se promenili i mi koji radimo u CNA, ali ne sasvim. Promenio se i sadržaj, jer smo uvek nastojali da ga prilagodimo aktuelnim potrebama i uključimo aktuelne društvene dileme i diskurse u same radionica.

Šta pruža Osnovni trening iz izgradnje mira i šta mi dobijamo od njega?

Krenuću od sebe samog. Nakon 7 godina ponovo sam bio u timu koji radi Osnovni trening. Izašao sam, iako preumoran, osnažen iz treninga i sretan što je novih dvadeset ljudi imalo snažno iskustvo vođenja dijaloga sa neistomišljenicima, preispitivanja ličnih stavova, borbe sa sopstvenim predrasudama, uspona i padova. Proces kroz koji smo prošli nije bio samo osnažujući već i otrežnjujući, jer zadatak gradnje mira nije nešto što ćemo lako postići vodeći se ispraznim frazama o dobrim ljudima (i obično lošim političarima i nacionalistima). Za mene lično, i dalje vrlo aktuelno, kao i 1997, tu je i pouka da ne možemo jedni bez drugih ako želimo izaći iz spirala mržnje, nasilja, predrasuda, suprotstavljenih viđenja prošlosti, pitanja krivice i odgovornosti.

Osnovni trening pruža ljudima upravo mogućnost da dobiju uvid u međusobnu povezanost i međuzavisnost, daje šansu da postave pitanje koja u stvarnom životu nemaju kome postaviti, jer su “oni” uvek oni kojima se ne može verovati i od kojih preti ugrožavanje “nas”.

I da, istina je da ne možemo očekivati da će iz ove grupe ljudi proizaći čitav niz aktivnosti koje grade mir. Volja sigurno postoji, ali postoje razne druge prepreke praktične prirode, pa sve do pitanja mogućnosti rada u timu, potrebe za podrškom u vlastitoj sredini itd. Puno kockica se mora složiti da bi ostali vidljivi tragovi, pritom u trajnost promena svesti kod ljudi uopšte ne sumnjam. Konceptualno smo radu pristupili na način da smo razumevanje društvenih sukoba i njihovu povezanost sa ličnim stavovima i delovanjem stavili u prvi plan i radili na njima vrlo temeljno i korak po korak. Nismo išli na to da dajemo ideje za zajedničke akcije ili da ih potičemo da neku konkretnu odmah sprovedu. Istina je da su nam kapaciteti vrlo ograničeni da propratimo potrebe za podrškom koje se mogu javiti nakon treninga. Prepušteni su, manje više, sebi samima, međusobnoj podršci i mogućnostima promene kroz institucije/organizacije iz kojih dolaze, a u njih spadaju: ministarstvo obrazovanja – odabir istorijskih sadržaja, nevladine organizacije u etnički podeljenim gradovima, elektronski mediji, prosvetne radnice (npr veronauka), aktivisti političkih stranaka, studentski aktivisti…

Mogućnost nadgradnje takođe postoji, kroz druge programe obrazovanja koji postoje.

Nisam spreman na to da tvrdim da se mora uraditi još 350 osnovnih treninga, ali jesam spreman da i danas, 14 godina od početka, branim ovaj koncept prekograničnog susreta i intenzivnog učenja kakav je i dan danas, jer verujem da potreba za njim, nesmanjenom žestinom postoji.

Mogao bih izdvojiti momente koji su pojedinke i pojedince pomerali sa mesta, u kojima je pokazivana ljutnja, tuga ili saosećanje. Zamoliću neke ljude koji su učestvovali da to napišu umesto mene.

N.V.

Iz osvrta učesnika/ca

D.I. iz Zagreba (Hrvatska):

“…susret koji mi je bio značajan je rad sa Hrvatom iz Bosne, kada sam vrlo emotivno reagirala, postajući svjesna njegovih predrasuda prema sebi kao Hrvatici iz Hrvatske i svojih predrasuda prema njemu. Kao što sam za njega ja bila pripadnica grupe koja ga je više puta diskriminirala u Zagrebu, on je za mene kao muškarac iz, po mom mišljenju patrijarhalnije sredine, pripadao dominantoj grupi koja je diskriminirala mene. Uz to neke njegove izjave podsjećale su me na izjave oko kojih sam se sporila sa svojim ocem. Kasnije sam od njega čula da želi bolji odnos i razgovor sa svojim ocem i to je bilo nešto što je kao ogledalo odgovaralo mojim željama.

Inace, u smislu odnosa i približavanja, razmišljala sam i o tome kako ljudi bez obzira koliko različiti se naizgled činili i koliko različita mišljenja imali i različite stvari izgovarali na neki način ogledaju upravo one stvari koje imam i sama i one se međusobno sviđaju ili bodu, već prema tome u kojoj su fazi i situaciji.”

F.K. iz Struge (Makedonija)

“Primena stečenog iskustva zavisi od nas kao pojedinaca, da radimo na podizanju svesti ljudi da je moguće na stvari gledati na drugačiji način od one ustaljene podele na “njih” i “nas”. Da je moguće da se objektivno prihvate činjenice bez lažnog partiotizma iza kojeg se sakrivaju lični interesi, omalovažavanje i diskriminacije zasnovane samo na različitoj etničkoj pripadnosti ljudi ili na tome što je neko različit.

Zalaganje i posvećenost članova tima mi je dala poticaj i motivaciju da i ja mogu da doprinesem pozitivnim promenama (kroz rad sa decom i mladima na edukaciji za toleranciju, razvoj veština komunikacije i konstruktivnog rešavanja sukoba) u mojoj sredini i da nije uzaludno zalaganje za ravnopravnost ljudi i njihova prava bez obzira na njihov identitet.”

M.D. iz Novog Sada (Srbija)

“Nebrojeno puta sam slušala i čitala o tome… kako se u ranoj hrišćanskoj crkvi (a sasvim sam sigurna da je toga bilo i u drugim zajednicama) ispovedalo čitavo društvo, tj. pojedinac pred svima… Ne znam da li zbog kruga, učesnika, trenera/ica, neusiljene atmosfere, tema, stečenog međusobnog poverenja… no čini mi se da se ni ja, a imam utisak ni ostali učesnici, ne bi dugo ustručavali da iznesemo najtananije i najintimnije delove iz svog života.

Ne idealizujem okolnosti koje su doprinele ovakvom mom mišljenju. Verujem da bi velika većina ljudi u regionu, ako ne i svi, formirala “krug”, a ne vojne formacije samo da imaju priliku i iznad svega volju da se sretnu, govore i budu saslušani. Ono što sebi treba ponavljati kao mantru jeste da drugi nisu pretnja već uslov i neophodnost za mir u sebi i oko sebe. A CNA trening na volšeban način to i demonstrira.

…Verujem da će svi primeniti “naučeno” u stvarnosti, u većoj ili manjoj meri, svesno ili nesvesno, shodno svojim mogućnostima i okolnostima. Trening je svima dao dobar temelj, podsticaj, smernice, proširenje ili podsećanje na ranije stečeno znanje i sve što treba da sledi nakon njega stvar je intenziteta volje svakog učesnika, njegovih sposobnosti i mogućnosti…

Teško je izaći sa treninga bez osećaja “budnosti” i “svesnosti”, ali je još teže u tom stanju ostati. Nadam se da ću češće u ovom stanju obitavati i makar malo doprineti “društvenoj insomnii”.”

J.P. iz Skoplja (Makedonija)

“Možda je najvažnija spoznaja sa ovoga treninga za mene to da stalno i postojano ispitujem stvari i da se trudim da ih sagledam iz što više različitih uglova.”

K.L. iz Kičeva (Makedonija)

“Kada mi je od CNA stigla potvrda da sam primljen na trening, a potom i lista učesnika, pitao sam se da li ćemo da obnovimo rat sa ovim ljudima na seminaru ili ne, imao sam te loše misli u glavi i pošao sam sa 80% loših osećaja na trening, a tek 20% nekih pozitivnih misli…

Sve teme su bile super, ali najjači utisak mi je ostavila jedna tema, kada smo pozicionirali izjave u vežbi “barometar” i nakon toga vodili diskusiju oko njih, to beše tema “Makedonija je država svih Makedonaca”. Slušao sam ljude kako iznose svoja mišljenja i listom su svi tu izjavu svrstavali na pol “jeste nasilje”. Kada je razgovor započeo, očekivao sam različite stavove, ali nije bilo tako, svi su mislili isto ono što i ja da Makedonija treba biti država svih naroda koji u njoj žive. Bio sam iznenađen i oduševljen da svi misle da je takva izjava nasilje i da Makedonija treba biti jedna demokratska zemlja, svih naroda koji u njoj žive.

Ja sam oduvek mislio da su ljudi iz drugih balkanskih zemalja drugačiji od nas i da o nama misle da smo loš narod, ali sam na ovom seminaru shvatio i naučio da to nije tačno, da ljudi razmišljaju na pozitivan način kao i svaki narod koji se bori za pravdu tu gde živi i to me je jako impresioniralo tokom seminara. Od sada ću ja uvek biti taj koji će doprinositi tome da i drugi razumeju da su Srbi, Bosanci, Hrvati, Makedonci super ljudi, pametni, inteligentni i demokratični. Mislim da na ovakvim radionicama mnogo ljudi ima šansu da promeni svoje stavove, siguran sam u to i meni je ovaj seminar puno pomogao da nešto naučim i da to sprovodim u svakodnevnom životu.”

J.J. iz Mostara (BiH)

“Na jako suptilan način približavajući lična iskustva drugih moj doživljaj sopstvene uloge žrtve krenuo je drugim tokom u odnosu na dosadašnji, koji me udaljava od samosažaljenja i osjećaja bespomoćnosti u datim situacijama kroz koje prolazim svakodnevno.

Najznačajnije za mene je svijest da nije nelogično ili luckasto konstantno propitivanje sebe. Navoditi osobe oko sebe na propitivanje jako mi je značajno iskustvo nakon ovog treninga i sa velikim iščekivanjem želim svakodnevno upotrebljavati naučene vještine.”

Korak dalje u izgradnji mira. Vrednosti i prakse

Ukratko o programu

Zahvaljujući evaluacijama dosadašnjih Naprednih treninga iz izgradnje mira, razvili smo novi napredni program za ljude koji su učestvovali na nekom od naših Osnovnih treninga ili u sličnom programu.Noviprogram, “Korak dalje u izgradnji mira”, sastoji se iz tri nezavisna modula/treninga koji sadržajno čine jednu celinu:

1. modul: “Treba li nam pomirenje? Mogućnosti, prepreke, izazovi”

2. modul: “Šta možemo, kako i zašto? Preispitivanje praksi izgradnje mira”

3. modul: “Hodanje neutabanim stazama. Izazovi u radu na izgradnji mira”

Potencijalni učesnici/ce su se mogli prijaviti na jedan, dva ili sva tri modula. Cilj nam je bio formirati šarolike grupe ljudi koji imaju visoku motivaciju za rad na izgradnji mira, a koji, kao i na našim osnovnim treninzima, dolaze iz različitih delova bivše Jugoslavije: prosvetni radnici/ce, novinari/ke, aktivisti/kinje političkih stranaka i nevladinih organizacija, ratni veterani, itd. Ovom šarolikošću smo hteli da na jedno mesto okupimo različita iskustva i poglede na relevantna društvena pitanja. Zanimljivo je da su oni učesnici koji su aktivni u političkim strankama bili uglavnom iz nacionalnih, a ne građanskih stranaka. Takođe, jedan deo nastavnika koji su učestvovali predaje veronauku. To je doprinelo da grupe budu autentične, da izbegnemo “skup istomišljenika,” i da se na teške teme koje smo obrađivali razvija dijalog na više razina, pored prekograničnih i međuetničkih, i na liniji političkih neistomišljenika, i među ljudima sa različitim vrednosnim sistemima.

Glavni cilj je bio motivisanje ljudi da rade u poljima izgradnje mira i suočavanja s prošlošću, odnosno da osnažimo one koji su već aktivni u tim poljima.

Do sada su održana dva od ovih treninga i više o njima možete pročitati u ovom izveštaju. Poslednji trening je planiran za oktobar 2011. godine.

Ovaj program je finansijski podržala Austrijska razvojna agencija (ADA), a sprovodimo ga u saradnji sa Međunarodnim društvom za pomirenje (Internationaler Versöhnungsbund) i Diakonie Austria.

Prvi modul: Treba li nam pomirenje?

Blagaj/BiH, 17-23.06.2011.

Prvi modul, „Treba li nam pomirenje? Mogućnosti, prepreke, izazovi,” održan je od 17. do 23. juna 2011. godine u Hercegovini, u malom mestu Blagaj blizu Mostara. Bilo je 18 učesnika, a glavne teme treninga bile su pomirenje i suočavanje s prošlošću.

Bilo je dobro, bilo je naporno, bilo je zanimljivo, bilo je divnih momenata, bio je izazov. Zaronili smo dosta duboko i u okviru glavnih tema bavili smo se još i nacionalnim narativima o ratovima, poricanjem u društvima i memorijalizacijom, odnosno vidovima sećanja. Pristup radu je bio više na kognitivnom, analitičkom nivou nego emotivnom, pa smo mnogo sedeli u plenumu i pričali. Iako je to bilo dosta naporno, ti plenumi sa ovako šarolikom grupom na ove teme su zlata vredni. Ljudima je bilo bitno da čuju jedni druge, pa su i sami radije birali plenum nego rad u manjim grupama.

Učesnici su bili aktivni do te mere da je svaka radionica trajala duže nego što je bilo predviđeno, jer je bilo skoro nemoguće zaustaviti diskusiju. Neko reče: “Spavaćemo kad odemo kući.” Ta hiperaktivnost je, naravno, dovela do bržegzamoraljudi, pa kako je vreme odmicalo manjkalo je elana. Međutim, to nije dovelo do lakšeg zaustavljanja diskusija pri kraju treninga J.

Učesnici su dobili i čitanku sa relevantnim člancima. Do sada smo ljudima uglavnom preporučivali literaturu, a sad smo prvi put radili na tekstovima u okviru radionica. Tekstovi su nam uglavnom koristili kao uvod u temu i poticaj za dalju diskusiju.

U trenerskom timu su bili Adnan, Katarina, Ivana i Nedžad.

Šta smo sve radili?

U pokušaju dekonstrukcije, razmenjivali smo nacionalne narative o ratovima. Mapirali smo šta se sve u našim društvima poriče, i ono što je očigledno, bukvalno poricanje, ali i poricanje interpretacija i implikacija. Jedna od jačih radionica je bila ona na temu “Memorijalizacija.” Uvodni deo smo posvetili priči o Aušvicu kao najvećem i najpoznatijem memorijalnom centru koji predstavlja tačku identiteta za mnoge (kao inspiracija za priču poslužio nam je tekst Iana Burume iz knjige “Plata za krivicu”). Prilično smo se dotakli i načina sećanja i toga koliko je uputno sećati se i kolektivne viktimizacije koje sećanje sa sobom i te kako može da nosi. Potom smo se vratili u naš kontekst malom izložbom fotografija spomenika iz naše regije i ostatak radionice posvetili “našim” spomenicima: Kako ih doživljavamo? Kakvu poruku šalju, kakve simbole sadrže? Čemu služe? Za koga ih pravimo? Koliko doprinose sećanju na žrtve? Koliko doprinose pomirenju?… Jedva smo uspeli da završimo radionicu.

Najviše vremena smo posvetili temi pomirenje, od dilema koje imamo o njemu, pitanja kolektivne odgovornosti, pitanja koliko su nacionalni identiteti prepreka pomirenju, šta je uopšte pomirenje i šta će nam ono, preko međusobnog odnosa koncepata mira, istine, pravde i oprosta i njihovog značaja za pomirenje, uloge pojedinca, pojmova ličnog i političkog pomirenja do pitanja gde smo mi sami u tim procesima. Potresno je bilo, ali i za razumevanje procesa suočavanja sa prošlošću i pomirenja jako moćno, videti na jednom od papira gde su učesnici/ce pisali svoje odgovore, na pitanje “Od koga želim i trebam oprost?” stoji: “Od onih na koje sam pucao.”

Imali smo i gosta predavača Ugu Vlaisavljevića, profesora sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, koji je održao vrlo zanimljivo i provokativno predavanje na temu “Pomirenje kao najveća potreba i najveća opasnost.” Učesnici/ce su izrazili veliko zadovoljstvo ovim gostovanjem.

Ono što je išlo teže, jeste sagledati svoju ulogu u procesima izgradnje mira/pomirenja/suočavanja s prošlošću, jer se velikom broju učesnika koji nisu u nekoj organizaciji (NVO ili političkoj stranci), čini da oni sami nemaju načina da pokrenu vidljivu društvenu promenu. Stoga smo morali više da poradimo na osnaživanju nego što je to bilo prvobitno zamišljeno.

Jedna od poteškoća bilo  je i očekivanje jednog dela učesnika da je ovaj trening nastavak Osnovnog treninga, odnosno da će pristup radu i način obrađivanja tema biti isti. Fokus ovog treninga je bio sadržaj, ali ne i sama grupa i procesi u njoj,  kao što je to slučaj na osnovnom programu. Trenerski tim je primetio da kod jednog dela učesnika/ca postoji nespremnost na konfrontaciju sa drugima, ali i očekivanje od tima da mi vodimo računa o stvaranju prostora za sve i izlazimo u susret neizrečenim potrebama. U direktnoj vezi sa tim očekivanjem je i vidljiva niska odgovornost većine učesnika za proces zajedničkog rada.

No, kad se podvuče crta, bilo je pravo zadovoljstvo raditi ovaj trening.

I.F.

Drugi modul: Preispitivanje praksi izgradnje mira

Zrenjanin/Srbija, 29.07. – 04.08.2011.

Ove godine je CNA tim odlučio da isproba potpuno novi koncept programa naprednog mirovnog obrazovanja. Program je nazvan Korak dalje u izgradnji mira. Vrednosti i prakse i sastoji se iz tri odvojena modula, sa različitim temama i fokusima. Fokus drugog modula bio je praksa izgradnje mira i poticaji mirovnom aktivizmu, a zvaničan naziv treninga bio je „Šta možemo, kako i zašto? Preispitivanje praksi izgradnje mira“.

Na treningu je učestvovalo 18 učesnika/ca, iz Srbije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Upadljivo odsustvo ljudi iz Crne Gore na osnovnim treninzima odrazilo se na nedostatak ljudi iz te države i u ovom programu. Na ovom modulu je trebalo da učestvuje i jedan učesnik sa Kosova, no nasilje koje je tih dana izbilo na severu Kosova sprečilo ga je da doputuje u Zrenjanin.

Svi učesnici ovog treninga su već učestvovali na nekom od ranije organizovanih CNA treninga, tako da im naš način rada i metodologija koju najčešće koristimo nisu bili nepoznati. Dosta njih radi u školama, ili sa decom školskog uzrasta, nekoliko ih je zaposleno u različitim medijima (HRT, Radio Rijeka) ili deluju kao slobodni novinari, neki su aktivisti lokalnih NVO, a dve osobe su zaposlene u vladinim institucijama. Već iz ovog opšteg preseka vidi se da ovoga puta nismo radile sa izrazito aktivističkom grupom, već pre sa grupom potencijalnih aktivista ili ljudi motivisanih da na neki način, u budućnosti, doprinesu pozitivnim promenama u svojim zajednicama. Njihove vrednosne, političke, svetonazorske pozicije su bile dosta različite, a to proizvodi i različite potrebe u grupnom radu, i različite vizije šta bi izgradnja mira trebalo da bude. Reklo bi se – ništa različito od bilo kog drugog rada u tako mešovitim grupama. Ono što je ovoga puta ipak bilo specifično jeste što je grupa teško artikulisala svoje vrednosne i političke razlike, a pokušaji tog artikulisanja su često rezultirali konfliktima za čiju transformaciju je postojao prilično slab kapacitet. To je svakako, uz vrlo intenzivan rad, doprinelo preovlađujućem utisku da se radilo o jednom vrlo napornom i zahtevnom treningu.

Odabir mesta

U pripremnom periodu smo aktivno tragale za mestom koje bi imalo zanimljiv lokalni kontekst, bilo dovoljno pristupačno i gde bi postojao hotel sa potrebnim uslovima za rad. Sve to smo našle u Zrenjaninu, gradu udaljenom 60-ak kilometara od Beograda, u Banatu, Vojvodina. Zrenjanin je poznat široj javnosti nekada po svom izrazito multietničkom identitetu i suživotu različitih nacionalnosti, u poslednje vreme kao mesto u čijoj okolini je uhapšen Ratko Mladić (u selu Lazarevu, gde se, gle čuda, nekada nalazio logor za vojvođanske Nemce). Kad smo već kod logora, u bližoj okolini Zrenjanina su i Stajićevo i Begejci, još dva logora, ali iz jednog drugog rata, onog sa Hrvatskom iz 1991/1992. u kome, zvanično, Srbija nije učestvovala. Kako se tokom treninga pokazalo, odabir mesta je bio pun pogodak, s obzirom da je vrlo kontroverzan lokalni kontekst dao više nego dovoljno inspiracije učesnicima za njihov praktičan rad. Po rečima jedne učesnice: „Zrenjanin mi je izgledao kao jedan lep,maligradić, a za jedno popodne sam saznala mnogo. Došla sam u jedan, a izaći ću iz drugog grada“.

Još malo o konceptu

Osnovna ideja ovog modela bila je da osvetlimo dobre (i ne tako dobre) prakse izgradnje mira, da otvorimo jedan širi prostor prepoznavanja šta sve može biti aktivizam, reagovanje, rad na izgradnji mira, da ponudimo neke konkretne alate i znanja koji u tome mogu pomoći. Osim toga, želele smo i inovacije u programu (na tragu onoga što smo započele na naprednom treningu iz 2008. godine) koje podrazumevaju dosta konkretnih zadataka za učesnike, kao i rad na terenu, tj. kontakt sa lokalnom sredinom. Svesno smo se odlučile za koncept koji ne ostavlja previše prostora za refleksiju, bavljenje grupnim procesima, kritičko sagledavanje društava u kojima živimo… Bile smo potpuno svesne da su upravo to elementi koje naše treninge čine vrlo privlačnim velikom broju ljudi. Uprkos tome smo htele da napravimo nešto drugačije, trening gde je naglasak ne toliko na promišljanju nego na delovanju i gde se prostor za lične i grupne procese ne dobija, niti servira od strane trenerskog tima, već se mora stvoriti i brinuti za njega samostalno. Definitivno je takva postavka nekim odgovarala više, nekima manje i svakako da postoji prostor i potreba da se stvari menjaju i poboljšavaju, ali verujemo da ovo jeste jedna solidna osnova za neke buduće slične programe.

Vrhunci treninga svakako su vezani za timski i praktičan rad koji je rađen u malim grupama (po šest osoba). Oni su u nekoliko navrata imali prilike da se oprobavaju u konkretnim zadacima u konkretnim kontekstima (pisanje apela, peticije, poziva na javnu raspravu), a posebno su upečatljiva bila istraživanja koja su radili u malim timovima. Teme istraživanja bile su: Zrenjaninski Nemci – komšije kojih nema; Multikulturalnost u Zrenjaninu – vidiljiva ili nevidljiva; Memorijalizacija – mesta sećanja vezana za Drugi svetski rat i ratove 90-ih. Sve tri grupe su u prikupljanju podataka na ove vrlo zahtevne teme koristile različite metode – ulične ankete; razgovore sa ljudima zaposlenim u relevantnim institucijama i ustanovama; analizu štampanih medija; analizu podataka sa interneta; fotografisanje i druge načine dokumentovanja prikupljenog materijala. Utisak je bio da je većini prijao rad u timovima, a problemi su se, očekivano, pojavili kada je prikupljeno trebalo sistematizovati i pripremiti najvažnije nalaze za prezentaciju. Tada su se kao poteškoće pojavili različti stilovi rada, ali i različite političke, pa i vrednosne pozicije – šta je važno, šta treba pomenuti, na koji način treba interpretirati nalaze, koliko se možemo pouzdati u naš osećaj o stvarima, ko smo mi da o tome pitamo i pričamo, šta tačno te teme čini osetljivim i kako im treba pristupiti itd. Tako se u jednom kratkom zadatku pojavio čitav niz važnih i „velikih“ pitanja koja i inače svakodnevno prate rad na izgradnji mira, a učesnici su imali priliku i da osete zadovoljstvo dobro obavljenog posla, ali i drugu stranu koja znači nošenje sa dilemama i drugačijim viđenjima.

Jako je važno bilo , i od strane učesnika jako dobro ocenjeno, gostovanje Bore Kitanoskog iz Mirovne Akcije, Prilep, koji je održao radionicu o nenasilnoj direktnoj akciji. Bio je to jedan za sve nas novi i osvežavajući pogled na to kakve sve odgovore možemo pružiti na probleme koji nas žuljaju. Verujem da autorka ovih redova nije bila jedina koja je nakon te radionice osećala intenzivnu želju za direktnim, konkretnim uličnim aktivizmom koji često zaboravljamo i zapostavljamo.

I na kraju, ovaj trening nas je ostavio sa pomešanim utiscima – zadovoljstava i dilema ostalo je napretek. Jedna od glavnih dilema je koliko je moguće bilo kojim treningom napraviti aktiviste od ljudi koji to nisu. To zapravo nije ni prava dilema jer ko god radi ovaj posao zna da treninzi ne stvaraju aktiviste, već pomažu da se rasplamsaju aktivističke iskre i iskrice koje već postoje. Prava dilema je kako učiniti da se iskrice ne ugase jer je „teško, nemoguće, malo nas je“. Možda se ipak treba samo setiti onih brojnih imenovanih i neimenovanih Rosa Parks koje su samo snagom svoje volje i želje pokrenule mnoge stvari. I bude jasno da će vatra ipak goreti dok god je ljudi koji se ne boje i ne libe da, iako su u manjini, dižu svoj glas i reaguju na stvari koje vide kao nepravdu. Verujemo da je i ovaj trening zapalio neke iskrice koje će tome doprineti.

T.Š.

rad s ratnim veteranima

Zajedničke posjete veterana rata Derventi i Brodu

27-29.11.2010.

Od 27. do 29. novembra 2010. godine organizovali smo zajedničke veteranske posjete Derventi i Brodu na kojima smo imali susrete sa lokalnim boračkim organizacijama i u sklopu kojih smo obilazili stratišta i spomenike iz ratova ‘90-tih. Inicijativa za ove posjete pokrenuta je na treningu za veterane rata koji se dešavao tokom juna i jula 2010. godine. Obilaske stratišta i spomenika sa ratnim veteranima u saradnji sa veteranskim organizacijama iz regije, organizujemo već treću godinu za redom.

Grupu od dvadeset i pet ljudi, koja je učestvovala u ovoj posjeti sačinjavali su: veterani iz Bosne i Hercegovine (Tuzle, Gornjeg Vakufa, Brčkog, Odžaka, Prnjavora i Zavidovića), Hrvatske (Županja, Vinkovci) i Srbije (Novi Sad,Beograd, Vlasotinci). Ovi veterani su bili pripadnici sljedećih vojnih formacija (u toku rata): Armija BiH, Hrvatsko vijeće obrane, Hrvatska vojska, Vojska Republike Srpske, Vojska Republike Srpske Krajine i Vojska Jugoslavije. To je važan podatak jer pokazuje da su učesnici bili pripadnici svih vojski uključenih u ratove ‘90-tih na području BiH i Hrvatske. Tim za organizaciju ove posjete činili su Nedžad Horozović, Adnan Hasanbegović i Nermin Karačić.

U dogovoru za lokalnim veteranima donijeli smo odluku da organizujemo zajedničku posjetu Derventi. Dvojica članova Boračke organizacije RS – Derventa učestvovali su na pomenutom treningu. Nakon nekoliko sastanaka, pojedinci iz Boračke organizacije RS – Derventa, prije svih naš dugogodišnji saradnik Spasoje Kulaga, odlučili su biti domaćini ove aktivnosti, iako je postojalo neslaganje dijela članova organizacije. Sam predsjednik organizacije je neformalno podržao ideju.

Pored Dervente, hteli smo posjetiti i susjednu opštinu Brod i njihovu boračku organizaciju, između ostalog da bismo imali priliku otići i do spomen-sobe u Brodu. BORS – Derventa još uvijek nema pripremljenu spomen-sobu¹, a posjeta ovakve grupe spomen-sobi ima posebnu važnost za lokalne veterane. To je prilika da oni ispričaju svoj ratni put i da se sjete i pomenu poginule saborce. Pored Broda je i selo Sijekovac², koje je važno za srpski narod ovog kraja, ali i čitave Bosne i Hercegovine. Naime, u Sijekovcu se u martu 1992. godine desio zločin nad srpskim civilima koji su počinili pripadnici HV i HVO. U srpskom narativu, ovaj događaj se tretira kao početak rata u BiH. Boračka organizacija opštine Brod također je pristala podržati posjetu svom gradu, ugostiti nas i povesti na spomenike i mjesta stradanja na tom području.

U toku tri dana, posjetili smo: spomen-sobu u Brodu, spomen-crkvu u Sijekovcu, spomenik Vojsci Republike Srpske u centru Broda, mjesto gdje je pronađena masovna grobnica srpskih civila i zarobljenika u Derventi, Čardak-spomenik, gdje su također stradali srpski civili, i Dom JNA, koji je bio logor za srpske zarobljenike u periodu od aprila do augusta 1992. godine. Imali smo susret sa lokalnim vlastima i medijima, kao i sastanke na kojima smo razgovarali i dijelili utiske o svemu viđenom i doživljenom.

Dirnula nas je gostoljubivost Boračkog udruženja RS iz Broda koji su nas srdačno primili u prostorijama svog skromnog udruženja. Na veoma malom prostoru, u jednom trenutku se našlo mnogo ljudi i stvorila se veoma topla atmosfera.

Kao najznačajniju u nizu posjeta koje smo obavili, istaknuli bi prvo Sijekovac, kao mjesto od bitnog simboličkog značaja za međuetničko pomirenje. Smatramo veoma važnim što su bošnjački i hrvatski veterani posjetili ovo mjesto i odali poštu žrtvama, jer je to za mnoge ljude simbol sprskog stradanja u ratu. Bitan momenat u toku ove posjete je bio kada nam se pridružila starija žena koja je bila neposredni svjedok događanja i čija je porodica ubijena u Sijekovcu. Veterani su imali priliku čuti njeno neposredno svjedočenje, što je na njih ostavilo vrlo emotivan dojam.

U toku posjete Čardaku, čuli smo svjedočenje čovjeka koji je bio svjedok i žrtva dešavanja na ovom mjestu. On je naglasio da je svjestan da su i ostali narodi bili žrtve u ratu, te je ispričao svoje svjedočenje o konkretnim dešavanjima koja je doživio. Pri tome je, u jednom momentu, upotrijebio termin „ustaše“, ali se već narednog trenutka pojašnjavao da ne misli pritom na hrvatski narod, već konretne ljude koji su njemu direktno nanijeli zlo. Neki od veterana iz grupe su kasnije izjavili da su imali smetnje u njegovoj priči i da su prepoznali generalizaciju. Ipak, prepoznali su i pretrpljeni bol koju je taj čovjek preživjeo, te imaju razumjevanja za njegovu priču.

Na mestima koje smo posjetili molitvenom šutnjom smo odavali poštu stradalima, a u Sijekovcu i Čardaku smo položili vijenac u ime naše grupe. Zajedno sa domaćinima, vijence su polagali veterani iz Hrvatske, Srbije i BiH.

Učesnici su naglašavali da im je bila veoma potresna posjeta spomen-sobi u Brodu, jer je su u njoj mogli vidjeti stotine fotografija poginulih ljudi što ne može, a da ne izazove mučninu i zgroženost nad ratnom tragedijom.

Susret sa lokalnim vlastima je bio značajan iz dva ključna razloga. Prvi je što su lokalne vlasti (načelnik opštine Milorad Simić, predsjednik Skupštine opštine Ilija Zirdum i skupštinski odbornik Fadil Pelesić) podržale ovu posjetu i imali otvoren dvosatni razgovor sa veteranima rata. Drugo, što je važno napomenuti, je da su predstavnici lokalnih vlasti ujedno i predstavnici sva tri konstitutivna naroda, te je pokrenut razgovor na temu povratka Hrvata u Derventu (koja je prije rata bila većinski hrvatska opština, a sada u njoj živi samo manji broj Hrvata). Politički predstavnik Hrvata u opštini Derventa, Ilija Zirdum, je istakao da mu je veoma značajno što smo pokrenuli pomenutu temu i da mu je ova posjeta bitna u kontekstu podrške Hrvatima da se vrate na svoja ognjišta.

Namjera nam je bila da posjetimo i mjesta stradanja nesrpskog stanovništva na tom području, ali informacije do kojih smo došli govorile su da nije bilo većih zločina nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom. Saznali smo da na ovom području postoji spomenik hrvatskim braniteljima, ali pošto nismo uspjeli ostvariti kontakt sa lokalnom HVO udrugom (koji uglavnom žive u izbjeglištvu u Hrvatskoj), odlučili smo da ga ovaj put ne obiđemo. Na takvim mjestima bitno je imati „domaćine“ koji bi nas poveli u obilazak spomenika.

Što se tiče podrške medija, našim pozovima su se odazvali Radio RS i FTV. FTV je napravila višeminutni prilog sa intervjuima nekoliko veterana, načelnikom opštine i organizatorima. Ovaj prilog je emitovan na centralnom dnevniku.

Na kraju posjete, tokom razgovora sa učesnicima, preovladavala je emotivna potrešenost zločinima o kojima smo slušali i pričali. Veterani su suosjećali sa stradanjem ljudi iz tog kraja. Takođe, osjećala se određena doza postiđenosti zbog ratnog nasilja kao takvog. S druge strane, kod domaćina, veterana iz srpskih udruženja se osjetila zahvalnost što su „drugi“ odali poštu žrtvama iz njihovog naroda i na taj način „priznali“ da je do zločina zaista došlo, bez tzv. relativizacije. U njihovim završnim komentarima bio je prisutan ambivalentan osjećaj u kome su veterani imali potrebu pravdati svoju “stranu u ratu”, ali su i žalili i osjećali istinsku empatiju za stradanje „drugih“. Primjer za to je kada veterani postavljaju pitanje ko su bile žrtve, da li su bile civili ili vojnici, kao da time žele umanjiti veličinu počinjenog zločina. Ipak, ovi komentari nisu bili dominantni i bilo je očigledno da je došlo do značajnog iskoraka iz nacionalističkih kutija i viktimizacije, kao najčešćeg obrasca ponašanja u postratnom okruženju.

Bitno je napomenuti da smo također planirali u istom periodu posjetiti i Mostar i Gornji Vakuf/Uskoplje, ali zbog političke situacije (izbori u BiH) i nedovoljne spremnosti lokalnih HVO udruga da učestvuju u organizaciji, do posjeta nije došlo. Planiramo opet pokušati organizovati ove posjete u 2011. godini.

Svi učesnici ovih posjeta izrazili su spremnost da nastave učestvovati i inicirati ovakve i slične aktivnosti, te su istakli svoju posvećenost aktivnostima koje doprinose pomirenju u njihovim lokalnim sredinama i u regiji.

Zahvaljujemo se svim učesnicima i gostima, a posebno domaćinima koji su se istinski potrudili oko organizacije ovih posjeta i bez čijeg truda se one ne bi desile.

A.H.

* * *

¹ Spomen-soba je svojevrstan muzej koju pravi lokalna boračka organizacija, u njoj je arhiva o ratnom putu lokalnih vojnih jedinica, slike poginulih, objavljene brošure i sl.

² Imali smo priliku obići Sijekovac u sklopu našin prvih organizovanih zajednički veteranskih posjeta 2008. godine.

Trening za učesnike ratova: Sjećanje na ratnu prošlost

Šamac/BiH, 20-22.05.2011.

Za razliku od prethodnih godina, kada smo svake godine radili dvodjelni trening za nove grupe veterana iz Hrvatske, BiH i Srbije, ovaj put smo realizovali ideju da okupivši učesnike prethodih treninga, zajedno porazgovaramo o dilemama vezanim za prošlost, prije svega u kontekstu načina sjećanja i obilježavanja ratne prošlosti iz ‘90-tih na našim prostorima.

Dosadašnji treninzi imali su za cilj, prije svega, građenje povjerenja i stvaranje sigurnog prostora za otvorene diskusije i konfrontacije. To nam je omogućilo da u proteklim godinama realizujemo zajedničke posjete stratištima svih strana u ratu. U toku posjeta odavana je pošta žrtvama rata i poticano je razumijevanja „neprijateljske strane“, također kao žrtve rata.Novikoncept koji smo primijenili na ovom treningu, odnosio se na propitivanje onoga sa čim smo se susretali, a to je prije svega jako prisustvo nacionalne ideologije u memoralizaciji i opštoj društvenoj kulturi sjećanja.

Ovaj susret je bio i prilika da se sagledaju mogućnosti realizacije nekih od prijašnjih ideja za mirovne akcije kao što su, prije svih, zajedničko obilježavanje neobilježenih mjesta stradanja. U grupi je bilo 18 bivših boraca koji se znaju sa prethodnih aktivnosti CNA i među kojima je već postojao nivo uzajamnog poverenja koji je omogućio lakše ulaženje u tematiku treninga. Još jedna važna tema koju je uključivao novi koncept bila je cilj i svrha memorijalizacije uopšte. Cilj je bio potaknuti grupu da razmišlja o novim memorijalima neobilježenih mjesta zločina i kritičkog sagledavanja postojećih. Činjenica je da se od samog početka vrlo otvoreno krenulo razgovarati o mogućim akcijama zajedničkog obilježavanja stratišta. Veliki je iskorak i ljudska i intelektualna hrabrost krenuti prema ideji razumijevanja žrtve i dužnosti da joj se oda pošta, izvan dominantnog nacionalističko-ideološkog konteksta.

Veoma je bitno za širi kontekst izradnje mira u regiji suočavati se sa modelima i načinima sjećanja, jer oni mogu poticati transgeneracijsko produbljavanje konflikta i međuetničkih tenzija. Ovaj trening je korak na tom putu, te je ukazao na teškoće s kojima se susrećemo, na ličnoj i kolektivnoj raznini, ali i na neke od načina za njihovo prevazilaženje. Snaga u ovom pokušaju iznalaženja alternativnih kultura sjećanja, nalazi se upravo u kredibilitetu veterana kao društvene grupe. Kao što su bili akteri rata i nosioci postratnih ideoloških tumačenja prošlosti, danas mogu postati akteri iznalaženja novog odnosa prema sjećanju na rat u cilju pomirenja i izgradnje mira.

Trenerski tim je s tim u vezi postavio koncept koji je zahtjevao da se prethodno temeljito propitaju razlike i dileme koje nedvojbeno postoje u grupi, naročito kada su u pitanju nacionalna i ideološka tumačenja ratnih zbivanja. Primjer je jedan od hrvatskih veterana koji je na pomen ideje izgradnje spomenika u Hrvatskoj za srpske žrtve Oluje iznio skepsu da je to moguće, sa jedne strane, ali i da li je to uopšte legitimno sa druge („…jer nisu samo Srbi stradali“). To je jedan od načina relativizacije počinjenih zločina čime se negira ravnopravnost žrtve. Inače pristup „naša su stradanja važnija od vaših“ je često tematiziran u toku treninga. Primjetne su bile poteškoće i bojazni koje su veterani iznosili o spremnosti da se u svojoj sredini pokrene nešto značajno kao što je obilježavanje tabuiziranih mjesta, jer u njima još uvijek postoje kontraverze i poricanja. Veterani su iznosili dileme koje imaju između ideala za koje su ratovali i drugačijeg pogleda na prošlost koji nosi proces izgradnje mira. Zapravo je i samim veteranima najteže konfronitirati se sa vlastitom grupom, sredinom i u širem smislu društveno prihvećenom tumačenju prošlosti.

Ipak, sami učesnici su govorili o promjenama koje su doživjeli u toku saradnje sa Centrom za nenasilnu akciju, u smislu drugačijih shvatanja koja su imali tokom i nakon rata o onome zbog čega su ratovali i kako će njihova budućnost izgledati. Jedan od učesnika je bio direktni akter izgradnje spomenika sa izrazito nacionalističkim obilježjima u periodu neposredno nakon rata. Nakon iskustava kao što je ovaj trening, kaže da u to vrijeme nije ni razmišljao kakve poruke ovaj spomenik može poslati pripadnicima drugih naroda. Moglo bi se reći da je došlo do određenog pomaka u smislu svjesti o tome kakvu poruku šalju spomenici našem narodu, a kakvu drugima i kome su zapravo namjenjeni. Bitno je pomenuti da je bilo riječi i o tome da spomenici kroz vrijeme koje prolazi i promjene društvenog konteksta mogu da poprime i drugačija značenja i da na simboličkoj razini mogu da budu svjedoci sramote, ponosa ili jednostavni simbol perioda u kojem je pravljen.

Ovi procesi su važni, jer upravo ova društvena grupa (veterani) često aktivno učestvuje u odabiru idejnih rješenja i izgradnji spomenika. Mnogi učesnici su naglašavali da su spremni krenuti u obilježavanja stratišta koja su počinjena u ime njihovo i njihovih vojski. Zbog toga nam je namjera bila da što detaljnije i otvorenije sagledamo moguće prepreke u realizacijama samih akcija. Potrebno je jasnije ukazati na svijest da postoje različita viđenja i tumačenja događaja iz prošlosti, a iskustvo konstruktivnog nošenje sa njima može dodatno izgraditi povjerenje i sa tim u vezi osnažiti i spremnost na saradnju. To je, u širem smislu, presudno za ne samo uspješne realizacije aktivnosti mješovite grupe bivših neprijatelja, već i jedno od temeljnih pitanja kako da se u regiji nosimo sa ogromnim bremenom nastalim kao posljedica ratova. Učesnici govore o svojoj ličnoj odgovornosti i upravo je to ono što ih najčvršće drži u ovoj priči: potreba da budu pošteni, iskreni i dobri ljudi.

Ono na čemu se još radilo i od strane tima insistiralo je da se budućim zajedničkim djelovanjim i saradnjama ne pristupa površno i sa pozicije da se nešto napravi bez obzira na posljedice. Ukazivano je i od strane nekih učesnika da je vrlo važno preispitati moguće dileme i štete koje se mogu napraviti nepromišljenim djelovanjem kada je u pitanju zajednička memorijalizacija ili radikalna kritika postojećih spomenika.Ilikako to jedan od učesnika reče: „tome pristupati kroz evoluciju, a ne revoluciju“.

Raduje nas činjenica da su učesnici vrlo dobro i relativno lako razgovarali o vrlo zahtjevnim i na momente apstraktnim temama kao što su kultura sjećanja i memoralizacija. Ključna metodološka promjena u odnosu na protekle treninge za veterane bili su teoretski inputi, ali i analitički pristup fenomenima kao što su kolektivna sjećanja, narativi, različiti nivoi istina i sl.

Čini nam se da smo vrlo sadržajno i precizno uspjeli da kroz radionice napravimo poređenja društvenih mehanizama u ophođenju sa prošlošću u predhodnom jugoslovenskom društvu kao vrlo znakovitom i očitom ideološkom tumačenju i memorijalizaciji dešavanja iz Drugog svjetskog rata. Ta dimenzija je bila značajna jer je vrlo direktno ukazivala na sličnost današnjih obrazaca kulture sjećanja u post ratnim društvima unutar BiH, Srbije i Hrvatske.

Veterani su i sami prepoznali da su bili i da su danas akteri jednoobraznog tumačenja prošlosti, koji na druge nacionalne grupe i susjedne države gleda kao neprijatelje i uzroke „naših“ ratnih patnji i žrtava. Najjasnije se to čulo prilikom radionice gdje su se analizirali postojeći spomenici u regiji iz posljednjeg rata, kada se na vrlo očigledan način moglo vidjeti da postoje mnogi spomenici kojima ključna namjera nije odavanje pošte žrtvama rata, već nacionalističko obilježavanje teritorija i građenje jednobraznih narativa vezanih uz vjeru i nacionalni identitet. Važnost tih uvida je u tome da se pomalo počnu razotkrivati mitološka tumačenja „našeg naroda“ kao vijekovne žrtve agresivnih komšija. A to bi posredno moglo voditi prema ključnim faktorima pomirenja koje je na ovakvim susretima skoro pa „opipljivo“. Tu se prije svega misli da na sjećanje na rat kao veliku opomenu upućenu svima, a ne samo jačanje identiteta i priprema društva za nove ratove i strah od dušmana kojima smo okruženi.

Na kraju se mogla osjetiti spremnost da se ozbiljno nastavi sa planiranjem i eventualnim realizacijama planiranih akcija. Ali uz određeni oprez i uvid u ozbiljnost poduhvata kakav bi bio zajedničko postavljenje ploča žrtvama rata od strane onih koji su bili dio vojski koje su ih u svojim međusobnim „oslobađanjima“ poubijali. To bi svakako po nama imalo ogroman simbolički značaj i nadamo se dalo primjer našim društvima, zajednicama i narodima da se zgrozimo nad ljudskom destrukcijom, a ne da nastavljamo prihvatanje kulture ratovanja kao jedne od osnova naše duhovne i svjetovne prakse.

Ovaj novi koncept u radu sa veteranima, bio je izazov i za trenerski tim koji je imao zahtjevne pripreme u smislu prilagođavanja tematskih sadržaja specifičnostima i potrebama grupe. Bio je veliki izazov pronaći mjeru između osnaživanja za aktivnosti koje nadilaze postojeće društvene domete razumijevanja prošlosti i ukazivanja na ozbiljnosti i poteškoće koje takav pristup nosi.

Reakcije učesnika na ovaj trening bile su izuzetno pozitivne. Očigledno je da je ovim treningom potaknut izazovan proces koji će omogućiti kako učesnicima, tako i trenerskom timu da konkretno promišljamo i planiramo buduće aktivnosti.

A.H.

publikacije

Promocije knjige „Slike tih vremena“

Maj – Juni 2011. 

Zrenjanin, Niš (Srbija); Zenica, Sanski Most (BiH); Pula, Umag (Hrvatska)

Knjigu „Slike tih vremena“ stvarali smo skoro dve godine. Svoju promociju u direktnom kontaktu sa ljudima u Srbiji, BiH i Hrvatskoj ova zbirka životnih priča ratnih veterana/ki i članova/ca njihovih porodica doživela je u proleće 2011. godine. Iako smo imali razne dileme u vezi sa odabirom najboljeg načina promocije ipak smo se odlučili za klasične promocije „oči u oči“ sa publikom i to u mestima gde nikada, ili jako dugo nismo bili prisutni/e. Delimično je takva odluka bila prouzrokovana manjkom kapaciteta u tom trenutku da osmišljamo nešto kreativnije i drugačije, a delimično i time što verujemo da je jako vredno ostvariti „živ“ kontakt sa ljudima u različitim mestima. Sve promocije su organizovane u saradnji sa lokalnim partnerima: Panonskom aktivističkom organizacijom PAOR iz Zrenjanina; Odborom za građansku inicijativu (OGI) iz Niša; NVO Sezam iz Zenice; Centrom za izgradnju mira (CIM) iz Sanskog Mosta i Miramida Centrom iz Grožnjana. Na promocijama su govorili/e jedna od urednica Helena Rill i Tamara Šmidling; neko od ljudi koji su prikupljali usmene istorije – Ivan Kralj, Marijana Stojčić, Ljiljana Canjuga, Amer Delić; neko od ljudi iz lokalne sredine i osobe koja su čitale odabrane delove iz knjige.

Promocije u Srbiji – Zrenjanin i Niš

Promocija u Zenjaninu je održana 13. maja u prostorijama Gradske biblioteke. Niška promocija upriličena je 16. maja, u prostorijama Odbora za građansku inicijativu.

Za obe promocije je bila karakteristična dosta slaba posećenost (po dvadesetak ljudi), iako su pozivi bili distribuirani putem lokalnih medija i interneta, a oglašavali smo se i plakatima i lecima. U publici u Zrenjaninu su uglavnom bili ljudi iz lokalnih NVO-a, dok se u Nišu čak ni ta grupa nije odazvala u značajnijem broju. Zanimljivo je bilo da veterana nije bilo ni na jednoj promociji, što je prava šteta s obzirom na propuštenu priliku da se to iskustvo tematizuje na jednom javnom događaju.

Sadržinski se priča na obe promocije kretala oko potrebe zaradomna pomirenju, ali su tematizovani i problemi i prepreke na tom putu. Važan polemički ton toj priči dala je Žarka Radoja, novinarka iz Beograda, koja je gostujući na promociji u Zrenjaninu naglasila da je u tom kontekstu jako važno otvoreno pričati o stvarima koje su se dogodile, i posebno o aspektu lične odgovornosti za sve što je bilo i što će biti. Ukazano je i na kontekst samog grada u kome se promocija odvijala, koji je tokom ratova 90-ih imao visok procenat mobilisanih, a u čijoj su neposrednoj okolini bila dva logora – Begejci i Stajićevo. Tribina u Nišu imala je dinamiku koja je sličnija radionici, nego javnom događaju. Posebnu težinu i vrednost toj promociji dao je ratni veteran Ivan Kralj (ujedno i jedan od ljudi koji su učestvovali u stvaranju knjige) sa svojom vrlo ličnom i vrlo iskrenom pričom. On je sa publikom podelio svoje dileme i strahove vezane za lični angažman na izgradnji mira i pomirenju, susrete sa veteranima sa drugih strana, svrsi i smislu te vrste angažmana.

Medijska propraćenost promocija u Srbiji je bila skromna, ali je zaista veliki korak napravljen obajvljivanjem pojedinih intervjua na portalu E-novine. To je omogućilo velikom broju čitalaca iz regije da čitaju intervjue i razmišljaju o njima. Sudeći po komentarima, ove životne priče nikoga nisu ostavile ravnodušnim, mada su nekoga pogodile i pomerile, a neke prosto iznervirale.

Promocije u BiH – Zenica i Sanski Most

Promocija u Zenici organizovana je 26. maja u prostorijama Opće biblioteke Zenica, a ona u Sanskom Mostu 10. juna u zgradi Opštine Sanski Most.

Zenička promocija održana je na dan hapšenja Ratka Mladića što je za javnost u BiH, Srbiji i čitavom regionu svakako bila udarna vest, ne samo tog dana. I sadržinski i simbolički je to hapšenje itekako imalo veze sa poljem na kome delujemo i temom same knjige, pa je bilo nemoguće ne dotaknuti se priče o različitim dimenzijama rada na pomirenju. Kao što se moglo čuti, ljudi prisutni na zeničkoj tribini imali su vrlo podeljene emocije u vezi sa tim – uz neskriveno zadovoljstvo zbog Mladićevog hapšenja išla je strepnja zbog osećaja da je još dosta drugih dimenzija procesa suočavanja sa prošlošću nepokriveno sudskim procesima. Bilo je lepo u publici videti dosta mladih ljudi, a posebna je vrednost bila prisustvo i reakcija žene čija se priča nalazi u knjizi i koja je iznela svoju uverenost da ova vrsta rada vredi. Posebno je vredan taj rad u sredinama kakva je Zenica koja niti je mali grad, niti je udaljena od nekih komunikacijskih tokova, niti je bila posebno izložena direktnim ratnim dejstvima, a opet odaje utisak poprilično zatvorene sredine u kojoj je situacija još uvek vrlo rovita, a na kontakte sa „drugima“ se i dalje gleda sa podozrenjem.

Promocija u Sanskom Mostu je označila završetak ove naše mini-turneje po regionu. Ona je i simbolički i doslovno bila „šlag na torti“. Najpre, bilo je to prvi put da smo organizovali neki javni događaj u Bosanskoj Krajini. Ratni i poratni kontekst čitavog tog kraja prosto vapi za mirovnimradom, za javnim dijalogom, za zaceljivanjem rana i poštenim odnosom prema prošlosti. Na putu ka Sanskom Mostu, putujući iz Istre, prošli smo pored Jasenovca, Keraterma, Trnopolja… U Sanskom Mostu nas je dočekala vreva, puno ljudi  na ulicama, lokalni partneri koji poznaju čitav grad – i puna sala ljudi. Tokom predstavljanja knjige u opštinskoj sali je vladala tišina ispunjena emocijama, i sa puno neizrečenih pitanja. Lica u publici su bila vrlo raznolika – srednjoškolci, sredovečni, stari, pokrivene žene i urbani klinci. Nije nam odmah bila jasna težina koja se mogla osetiti na početku, ali onda nam je Vahidin, lokalni partner i moderator promocije, objasnio da to dolazi odatle što je to prvi put posle jaaako puno vremena da se neko iz Beograda direktno obraća publici. Nakon tribine nam se pridružilo desetak ljudi voljnih da nastave razgovor i druženje sa nama. Među njima je bilo i nekoliko nastavnica srednjih škola u Sanskom Mostu zainteresovanih za prikupljanje usmenih istorija kao vid pamćenja zajednice. Ceo boravak u Sanskom Mostu bio je kratak, ali i veoma osnažujući za nas, pa se nadamo da će iznići barem neka klica iz toga što smo tog dana posejali tamo.

Promocije u Hrvatskoj –Pulai Umag

Obe „hrvatske“ promocije organizovane su u Istri. U Puli smo knjigu promovisali 06. juna u Sveučilišnoj knjižnici, a u Umagu 08. juna u Gradskoj knjižnici. Naše dosadašnje iskustvo sa organizacijama promocija u Hrvatskoj je pokazalo da nemamo baš puno izbora kada su lokalni partneri u pitanju, te da tamošnja javnost nerado otvara prostor za regionalne inicijative, posebno one koje se dotiču rata i pitanja pomirenja. Ovog puta smo planirali samo jednu promociju, i to u Istri, u partnerstvu sa starim kolegama/icama iz Miramida centra iz Grožnjana. Odlučili smo se za Umag zbog kontakata u tamošnjoj gradskoj knjižnici gde skupina entuzijasta već nekoliko godina unazad razvija odličan program u okviru koga gostuju pisci i teoretičari iz čitavog regiona bivše Jugoslavije. Promocija u Puli je organizovana na inicijativu uposlenica Sveučilišne knjižnice u tom gradu, što je prvi takav slučaj za nas i to jako cenimo.

Za ove dve promocije karakteristična je bila relativno slaba posećenost, solidna medijska propraćenost i jako dobra priča koja je vođena na samim promocijama. Osim standardnih razmatranja konteksta i potreba za ovimradom, tematizovana je i uloga životnih priča, smisao svedočenja i njegovi dometi. Ljliljana Canjuga, ratna veteranka/braniteljica iz Zagreba i jedna od intervjuerki za knjigu, svojim je izlaganjima odlično približila vrednost i važnost koju iskustvo podele ličnih priča ima za učesnike/ce rata. Na promociji u Umagu je bila prisutna grupa od 15-ak ratnih veterana iz Zagreba i Pakraca. Tako smo se uverili koliko sastav publike menja dinamiku i utiče i na kvalitet priče i na utisak sa kojim napuštamo taj događaj. Ovde se ogromna napetost mogla osetiti na samom početku, a svaka reč urednice iz Beograda revnosno je propuštana kroz čitav niz filtera. Podizanje obrva, odmahivanje glavom… ponekad klimanje glavom kao znak odobravanja… Posle uvodnih izlaganja iz publike je došlo više utisaka nego pitanja, i dosta snažnih emocija – suze, uzbuđenje…

Sve u svemu, generalni utisak nam je da je vredelo prevaljivate stotine kilometara i predstaviti knjigu ljudima kroz kontakt „oči u oči“. Iako smo povremeno bili razočarani slabom posetom, prevladalo je zadovoljstvo zbog pozitivnih reakcija na knjigu i utiska da ona zaista potiče razmišljanje i uzburkava emocije. Sa naše web stranice knjiga je skinuta više hiljada puta, što daleko premašuje naša očekivanja i bila bi prava šteta da se ovaj rad na prikupljanju i promociji usmenih istorija ne nastavi i u budućnosti.

Na kraju, želimo da se ovim putem još jednom iskreno zahvalimo svim govornicima i govornicama na promocijama i ljudima iz lokalnih organizacija koji su nas nesebično podržali u tome.

T.Š.

u čemu smo još učestvovali

MCC samit „Mirovni projekti i evaluacija“

Sarajevo, 23-26.09.2010.

Već nekoliko godina unazad naša partnerska organizacija Mennonite Central Committee, ured u Sarajevu, organizuje redovne  godisnje susrete  svih njihovih partnerskih organizacija. Ove godine ja susretu prisustvovalo oko 25 ljudi iz organizacija iz BiH, Srbije, Hrvatske i Kosova, a zvanična tema skupa bila je „Mirovni projekti i evaluacija“. Na skupu je iz CNA učestvovala Tamara, iz sarajevskog ureda.

Dvodnevni rad na ovoj temi pokazao je da mnogi od nas imaju povelike frustracije po pitanju famoznih koncepata monitoringa i evaluacije. Te frustracije uglavnom dolaze iz susreta sa alatkama na kojima mnogi donatori insistiraju, a koje oni koji žive i rade na izgradnji mira ili ne razumeju ili uopšte ne smatraju adekvatnim za opisivanje onoga što rade i merenja uticaja tog rada na društvo. Među tim alatkama je svakako najpoznatiji čuveni log-frame čija se suština, u najkraćem, sastoji da se vrlo ograničenim brojem reči, unutar striktno određenih kategorija, što suvoparnijim birokratizovanim jezikom saopšti (po mogućstvu u procentima)  koliko ste svojim radom doprineli da se izgradi kultura mira i nenasilja, razgrade predrasude i slike neprijatelja, te otvori put za interpersonalno i intergrupno pomirenje u vašem društvu.

Kako MCC nije jedan od donatora koji zahteva pristup evaluaciji putem tabela i procenata, njihov je pristup bio usmeren ka pozivu da zajedno razmišljamo na koji još način je moguće pratiti i evaluirati ono što radimo. Rad na tom promišljanju nije protekao bez sučeljavanja mišljenja i koncepata, kao ni bez primetne tenzije koja se gotovo po pravilu javlja kada se otvori diskusija o osnovnim vrednosnim postavkama našeg rada. Da li radimo projekte ili programe? Da li je suština problema savladati jezik koji donator razume i koristiti se njime ili nastojati ponuditi (izboriti se za) jedan drugačiji jezik, koji je mnogo više primeren mirovnom radu? Da li naša frustracija i zasićenje dominantnim modelima evaluacije znači da smo oslobođeni od odgovornosti da tragamo za adekvatnim načinima da merimo učinak našeg rada? Ovo su samo neka od pitanja kojima smo se bavili/e tokom dva radna dana, u diskusijama koje su jasno pokazale da i unutar „mirovnjačke zajednice“ postoje vrlo različiti koncepti i shvatanja šta evaluacija jeste i šta bi trebala biti. Kao i šta je mirovni rad, i šta bi on trebao biti.

Da sumiramo, bio je to susret koji nikako nije protekao u revijalnom tonu. Radilo se mnogo i iskreno, i kako to obično biva, došlo je do prave razmene „onda kada smo je najmanje očekivali/e“.

I još jedna bitna stvar – razne razmene se organizuju, na različitim nivoima i sa različitim fokusima. I na njima se sedi u krugu, deli, promišlja, duma… Ono što za mene MCC samite čini jedinstvenim to je (retka) prilika da nakon organizovanih i strukturiranih sesija, sednem sa dragim ljudima iz Zenice, Sanskog Mosta, Sarajeva, Sesveta, Grožnjana, Novog Sada, Beograda, da naručimo kafu i na miru izevaluiramo svašta-nešto i prisetimo se da nas ima i da nismo sami. Što bi rekli u onoj čuvenoj TV reklami – kafe sa kolegama i prijateljima koje retko srećeš na jednom mestu – neprocenjivo.

T.Š.

Trening u Wustrowu na temu suočavanja s prošlošću

Wustrow/Nemačka, 04-08.10.2010.

I ove godine smo se, drugi put za redom, odazvali pozivu naše sestrinske organizacije Kurve Wustrow da radimo trening na temu suočavanja s prošlošću u okviru seta naprednih treninga koje oni organizuju. Ovaj set „Naprednih treninga iz transformacije sukoba“ se održava jednom godišnje u Wustrowu, selu u regiji Wendland na severu Nemačke, a otvoren je za ljude iz celog sveta koji imaju neko prediskustvo sa temama treninga. Treninzi su na engleskom jeziku.

Radili smo sa malom, ali šarolikom grupom od 9 učesnika/ca koji su došli iz Sudana, Ugande, Nepala, Nemačke, Makedonije i Šri Lanke, a dve učesnice su još imale i sveže radno iskustvo u Kambodži. Iako ovakva šarolikost predstavlja pravo malo bogatstvo za međunarodnu razmenu, to je bila i jedna od najvećih prepreka za zaista napredan a interaktivan trening o suočavanju s prošlošću, s obzirom da smo dosta vremena morali da iskoristimo za osnovno upoznavanje društveno-političkog konteksta iz koga ljudi dolaze. Bilo kakvo ubrzavanje kako bi se poradilo na kompleksnijim pitanjima bi bilo na štetu učenja jednih od drugih. Trenerski tim je dao sve od sebe da napravi balans između razmene, odnosno prostora za razumevanja iz kog iskustva ljudi donose određene pouke i produbljivanja znanja vezanih za suočavanje s prošlošću u kontekstu izgradnje mira. A pouke, stavovi i razumevanje pojmova koji se vezuju uz suočavanje s prošlošću („pravde“, „istine“, „oprosta“, „zaborava“, „pomirenja“, itd.) su se veoma razlikovali, što zbog kulturnih razlika, što zbog različitih ličnih iskustava, što zbog vremenskog okvira: kada se ta prošlost desila. Neki su decenijama udaljeni od te „prošlosti“, za neke to još uvek nije postala prošlost.

Još jednom smo podcrtali pouku da je za ovako kratak napredni trening bolje imati učesnike/ce iz najviše 4 regije/zemlje, ali i više učesnika/ca po regiji/zemlji zbog mogućih različitih iskustava i doživljaja konflikta. Jedna od ideja je, takođe, da se ubuduće učesnicima unapred proslede kraći tekstovi o društveno-političkim kontekstima odakle ostali učesnici dolaze, kako bi imali priliku da se unapred informišu i time uštede razmenu osnovnih informacija na samom treningu.

Nadamo se da će naše koleginice i kolege iz Wustrowa uspeti da uvrste naše pouke u organizaciju sledećeg seta naprednih treninga i time poboljšaju jedinstven program koji nude.

Više informacija o programu, ali i organizaciji možete naći na  adresi www.kurvewustrow.org.

I.F.

Sastanak partnera i godišnja konferencija KURVE Wustrow Civil Peace Service:

“Koliko je transformaciji sukoba potreban pokret?“

Medingen/Nemačka, od 10-14.10.2010. i od 15-17.10.2010.

KURVE Wustrow, dugogodišnja partnerska organizacija CNA iz Nemačke, je pozvala svoje partnere iz Civil Peace Service (CPS) Programa na skup u Medingen, gradić u blizini Uelzena, u Donjoj Saksoniji.  Osnovna ideja CPS partnerskog sastanka, koji je održan od 10-14. oktobra 2010. godine, bila je da omogući neposrednu i ličnu razmenu iskustava i znanja članova KURVE i njihovih partnera “na terenu”, kao i samih terenskih timova između sebe. Oko 20 partnera izPalestine, Nepala, Šri Lanke, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Nemačke je učestvovalo na sastanku, zajedno sa članovima KURVE Wustrow. Tamara Šmidling i Jessica Žic su učestvovale na skupu kao predstavnice CNA.

Održavanje ovakvog sastanka, izgledalo je kao neka vrsta luksuza. Moj utisak  je, da smo mi, učesnici/e, uživali/e u činjenici da se ne nalazimo neposredno “unutar” našeg konteksta, već da smo izvan njega, odakle s geografske distance imamo mogućnost da razgovaramo s kolegama iz celog sveta o iskustvima, dilemama i izazovima s kojima se suočavamo u svakodnevnom radu, što je refleksiji dalo  novi kvalitet. Proces je bio koncipiran na radionicama otvorenih formi, gde su učesnici/e razmišljali o kojoj temi bi želeli da raspravljaju/e. Za mene je jedna od najinspirativnijih radionica bila ona na temu: “Kako biti nepristrasan / neutralan?”. Razgovarali/e smo o tome da li je neutralnost uopšte poželjna, i kako se nositi s činjenicom da nepristranost teško da uopšte postoji.  Čak  i kad smatramo da smo nepristrasni/e, možda nas  okolna takvima ne doživljava (npr. nemačka vlada, koja je donator CPS programa, je istovremeno i akter u (post) konfliktnom regionu). Takođe, često nije jasno ko je u ulozi žrtve, a ko počinioca, tako da uvek moramo da se preispitujemo, držeći se sopstvenih moralnih načela.

Nema sastanka bez “inputa”: kao rezultat procesa podizanja kvaliteta koji je obavila KURVE , na osnovu upitnika koje su popunile partnerske organizacije, utvrđeno je da je neophodno poboljšanje monitoringa i evaluacije projekata. Osim sticanja dodatnih znanja o ovim tehnikama, za mene je bilo posebno zanimljivo da vidim kako drugi timovi sa terena vide svoje snage i slabosti, i što se tiče rada sa KURVE, i CPS programa u celini. Kao pozitivni aspekti, posebno su naglašeni: odnos zasnovan na   partnerstvu, pristup koji se bazira na vrednostima, fleksibilnost i transparentnost  organizacije, kao i budžetska sigurnost programa. No, za neke je fleksibilnost značila i slabost, i to u smislu nedovoljnih uputstava.

Osim toga, stekli/e smo uvid i u sukob sa kojim se KURVE suočava u regionu zvanom Wendland: otišli/e smo u Gorleben, gdje se nalazi privremeno skladište radioaktivnog otpada i gde je planirano takvo trajno skladištenje, u podzemnim naslagama soli. Protesti aktivista iz svih krajeva Nemačke i lokalnih pokreta otpora u Wendlandu, protiv nuklearne energije i transporta radioaktivnog materijala od La Haga do Gorlebena, sežu daleko u prošlost. Dok smo hodali/e unaokolo bilo je policije, verovatno jer je uskoro trebalo da prođe transport radioaktivnog materijala i očekivali su se “izgrednici” koji će pokušati da onemoguće transport. Otuda je atmosfera u Gorlebenu bila napeta.

Na našoj turneji kroz Wendland, posetili/e smo i farmu “Krumme Eiche” u Krummaselu, gde smo bili/e upoznati/e sa lokalnim projektom, u okviru kojeg ljudi žive i rade zajedno, deleći zajednički prihod. Otprilike 6 osoba živi na imanju, koje obuhvata nekoliko zgrada, veliku baštu i šumu. Neki ljudi u “Krumme Eiche” borave u prikolicama. Kakvu su sliku o Nemačkoj, tokom tih prvih dana, mogli da steknu učesnici/e skupa, koji/e su po prvi put posetili/e tu zemlju: svugde unaokolo seoski pejzaž, vegetarijanska ishrana, ljudi koji žive u vagonima? To znači boriti se protiv stereotipa!

Na kraju partnerskog sastanka, otputovali/e smo u “metropolu” –Hamburg. Tokom alternativne ture brodom kroz luku vodič nas je obavestio o problematičnoj strani globalizacije na primeru luke u Hamburgu. Nikada ranije nisam čula da se u teretne brodove, kada pristanu u luku pušta poseban gas s ciljem da ilegalne putnike istera napolje, da bi tako bili lakše uhvaćeni. Dakle, gas se još uvek koristi u Nemačkoj!

Nakon CPS partnerskog sastanka usledila je godišnja konferencija “Koliko je transformaciji sukoba potreban pokret?“, koja je bila organizovana zajedno sa proslavom 30. godišnjice KURVE Wustrow. Konferencija je održana od 15-17. oktobra 2010. godine. Cilj konferencije bila je analiza koncepata društvenih pokreta i civilne transformacije sukoba i njihovog potencijala za postizanje promena u pravcu mira i pravde, kao i odnosa između ova dva pristupa. Konferencija je bila otvorena za javnost. Učestvovalo oko 50 učesnika/ca, uključujući i one sa CPS partnerskog sastanka.

Martina Fischer iz Berghof research centra iz Berlina, bila je uvodničarka u temu, sa akademske tačke gledišta. Paralelno  su se odvijale 4 radionice partnerskih organizacija, na kojima je raspravljano o situaciji u kojoj se nalaze društveni pokret i civilna transformacija sukoba u državama/regionima iz kojih učesnici dolaze (Wendland, Kyritz-Ruppiner Heide, Palestina, Balkan). Kao predstavnica CNA, Tamara Šmidling je pripremila radionicu o Balkanu. Na radionici je učestvovala mešovita grupa od deset članova (mešovita – u smislu zemalja iz kojih ljudi dolaze).  U živoj raspravi je dominirala “balkanska grupa”. Na kritički način je preispitivana NVO scena na Balkanu, odnosno njihovo mišljenje o samima sebi kao oslobođenim od predrasuda, loš imidž koje imaju u društvu, uticaj novca iz inostranstva…

Naslov konferencije “Koliko je transformaciji sukoba potreban pokret?“ imao je jaku referencu na istoriju KURVE Wustrow: osnovana od strane aktivista iz mirovnog i antinuklearnog pokreta iz osamdesetih, KURVE se razvila u organizaciju čiji je fokus danas na civilnoj transformaciji sukoba. Te dve struje, jedna koja je više aktivistička i druga od takozvanih “stručnjaka” i danas postoje unutar organizacije, i pitanje je kakvu težinu treba da ima svaka od njih. Dobili smo takođe priliku da razgovaramo sa hard-core aktivistima KURVE prve generacije, koji strasno slede svoju misiju i izabrali su alternativni koncept življenja. Uz takvu pozadinu, tema mi je bila pristupačnija i bolje sam razumela kakva je korist od rasprave o konceptima društvenih pokreta i civilnoj transformaciji sukoba. Ovi procesi i dileme mogu se preneti i na mnoge druge organizacije, a takođe i na društveni nivo. Na kraju konferencije, 30. godišnjica KURVE Wustrow je proslavljena na odgovarajući način, uz hranu, piće i klovnove za svakoga – pa čak i uz makedonsku muziku!

U novembru 2010. godine, bila sam ponovu u Sarajevu, i iz vesti na internetu saznala da ljudi iz dobre, stare KURVE ponovo demonstriraju protiv transporta radioaktivnog materijala u Gorleben – i bila sam dirnuta. (Socijalnim) pokretom ljudi koje poznajem.

J. Žic

Trogodišnje okupljanje članova/ica i partnera

austrijskog ogranka International Fellowship for Reconciliation

Beč/Austrija, 05-06.11.2010.

Na poziv naših višegodišnjih partnera i kolega/ica iz austrijskog ogranka IFOR-a, dve članice CNA tima (Jessica i Tamara) učestvovale su na skupu članova/ica i partnera ove organizacije koja postoji, sa različitim ograncima širom sveta, još od 1919. godine.  Ovakvi sastanci se održavaju redovno svake tri godine, a ovogodišnji  je u svom programu ponudio uvodno predavanje evangelističkog teologa i publiciste Geika Mȕller-Fahrenholza pod nazivom „Politika pomirenja u 21. veku – izazovi i mogućnosti“, kao i tri radionice fokusirane na primere rada na pomirenju u Kolumbiji, Izraelu/Palestini i bivšoj Jugoslaviji.

Članice CNA tima su organizovale prezentaciju rada CNA i radionicu koja je bila posvećena trenutnoj situaciji u regionu bivše Jugoslavije i problemima zbog kojih je rad na izgradnji mira i pomirenju neophodan u ovom delu sveta. Koncept skupa je bio takav da nije bilo moguće učestvovati na svim radionicama već se oko 30 učesnika/ca opredeljivalo za jednu od ponuđenih radionica. Na našoj prezentaciji/radionici je bilo 11 ljudi i bilo je zaista pravo zadovoljstvo raditi sa njima. Blizina dvaju konteksta Austrije i ovog našeg, bivšejugoslovenskog, zapadnobalkanskog… za neke samo i prvenstveno balkanskog, svakako je doprinela tome da pitanja i doprinos učesnika/ca ove mini-radionice budu vrlo fokusirana i britka.  Zahvaljujući tome tri sata zajedničkog rada bili su prava inspiracija i za voditeljke ove radionice. Na radionici smo prikazali i kratak dokumentarni film našeg kolege Nedžada Horozovića o veteranskim posetama stratištima i mestima zločina u BiH, i to je na ljude ostavilo posebno snažan utisak.

Osim samog rada na pomenutom skupu, ovaj boravak u Beču je iskorišćen i za sastanke sa partnerima/kama iz Ifor-a i Diakonie Auslandshilfe sa kojima smo dogovorali detalje buduće saradnje, za koju bismo voleli da potraje duže od trenutnih zajedničkih projekata, jer je zaista vredno imati prilike za ovakve razmene i dobijanje povratne informacije o sopstvenom radu. A i osećaj da neka partnerstva i saradnja traju godinama je zaista dobar.

Zanimljivo je bilo ispitati slike koje o našem delu sveta imaju ljudi iz Austrije koji se takođe, na različite načine i sa različitim fokusom, bave pitanjem pomirenja i mirovnog rada. Tako su prve asocijacije na bivšu Jugoslaviju koje iskrsavaju – rat, genocid, zločini, Srebrenica, Balkan sa jedne strane, i lepe uspomene, letovanja, divno more, sa druge strane. Ironija ili ne, tek teško je oteti se zapažanju da je i za mnoge  bivše Jugoslovene/ke, ma kako sebe sada nazivali, prostor nekadašnje zajedničke države doživljen kao mesto ratnog i svakojakog drugog zločina i/ili kao nekakav izgubljeni raj u kome se dobro jelo, mnogo putovalo,  život je bio ružičast, a more nikad plavlje.

O toj kompleksnoj vezi između jedne stare, nekada imperijalne, danas jedne od dičnih evropskih prestonica – Beča i dela sveta koji neki sa ponosom, neki sa gnušanjem, nazivaju Balkanom svedoče razne sitnice sa kojima se svakodnevno susrećete u ovom gradu. Osim što naš jezik čujete bukvalno na svakom koraku, prvo nam je u oči upao liberalan zakon o zabrani pušenja na javnim mestima koji podrazumeva da za one koji puše postoje posebni odeljci u svim restoranima, kafićima, te da se da bi zapalili cigaretu ne moraju smrzavati ispred lokala i prekidati konverzaciju sa prijateljima svakih 20 minuta. Mnoge su nam Bečlije to u polu-šali objašnjavale „blizinom Balkana“. Nismo hteli da im rušimo taj divan stereotip divljeg Balkana na kome su svi poroci pažljivo negovani informacijom da je u nekim zemljama našeg regiona zakon o zabrani pušenja mnogo restriktivniji od onog koji oni imaju.

Sve u svemu, bilo je to kvalitetno provedeno vreme i još više je učvrstilo naše uverenje da je dijalog između naša dva konteksta jako potreban i poticajan i to na različitim nivoima – aktivističkom, teorijskom, političkom, kulturnom.

T.Š.

Trening produbljenja „Pokreni promjenu…“

U oragnizaciji Regionalne adrese za nenasilno djelovanje –RANDiz Sesveta, od 01–05.12.2010. održan je trening produbljenja „Pokreni promjenu…“

Trening je održan u Fužinama, u Hrvatskoj i učestvovalo je trinaest ljudi iz Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, među kojima i Sanja iz sarajevskog ureda Centra za nenasilnu akciju.

Ovaj petodnevni trening vođen je od strane RAND tima (Ane i Otta Raffaia) i gostujuće trenerice Karmen Ratković iz organizacije „Malikorak“ iz Zagreba.

Ideja ovog treninga bila je da okupi učesnike/ce koji/e imaju iskustvo interaktivnog edukativnog rada i da zajedno rade na propitivanju osobnog ponašanja u sukobima i razvoju nenasilnog djelovanja u društvenim promjenama, te na produbljivanju svojih kapaciteta za nenasilje i upoznavanju novih načina pokretanja nenasilne komunikacije i dijaloga.

Organizatori su težili da se okupi grupa sa što više različitih identiteta i svjetonazora kako bismo zaista mogli/e i oprobati ono o čemu smo pričali/e tih nekoliko dana.

U lijepoj i poticajnoj atmosferi Fužinarske kuće, bilo je zaista zadovoljstvo biti dio grupe s toliko različitih vjerskih, seksualnih, etničkih i drugih identiteta kao i različitih interesa i  zajednički prolaziti kroz vrlo lične procese propitivanja svojih mehanizama nošenja sa sukobima i drugačijim svjetonazorima, ne samo na radionicama nego i u slobodno vrijeme.

Nakon svega ostaje mi otvoreno pitanje koliko smo svi/e mi koji/e na različite načine radimo na društvenoj promjeni zaista spremni zaista čuti drugačije i izaći iz svoje uloge uvjerenosti u ispravnost vlastitih stavova i ponašanja.

S. Deanković

ACES – Akademija Centralno evropskih škola

Prag/Republika Češka, 29.03 – 01.04.2011.

Akademija Centralno evropskih škola ACES osnovana je 2006. godine sa osnovnim ciljem poticanja aktivnog učešća mladih i nastavnika/ca u procesu razmene i međunarodne saradnje. Svake godine ovaj program, pokrenut od strane ERSTE fondacije, omogućuje učenje i razmenu učenicima i nastavnicima iz nekoliko desetina škola iz: Austrije, Slovačke, Češke, Rumunije, Bugarske, Mađarske, Moldavije, Albanije, Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Kosova, Crne Gore i Slovenije. Program traje čitave godine i uključuje različite faze: prijavljivanje škola sa idejama za projekte međunarodne saradnje, odabir najboljih ideja, njhovo sprovođenje i evaluacija i završni događaj – Akademija tokom kojeg se biraju najuspešniji učenički projekti.

Na ovogodišnjoj Akademiji održanoj u Pragu jedna od članica tročlanog žirija koji je birao najuspešnije projekte bila je Tamara Šmidling iz sarajevskog ureda CNA. Od 45 projekata, od kojih je svaki uključio međunarodnu razmenu i prekograničnu saradnju dve ili tri škole, nagrađeno je njih pet. Kategorije koje žiri dobio od organizatora i na osnovu kojih su aktivnosti ocenjivane bile su: građanska hrabrost; rešavanje konflikta; rad u međunarodnim timovima; učešće učenika/ca; i nagrada za neki specijalni doprinos van navedenih kategorija. Kako bi i žiri, ali i svi ostali prisutni kojih je bilo oko 350, mogli da dobiju uvide u sprovedene aktivnosti organizovane su kratke prezentacije svakog projekta. Bio je to najšareniji i najlepši deo inače veoma dobro organizovanog događaja. Učenici/e su, uz podršku svojih nastavnika/ca, pokušali da na što kreativniji način predstave svoje aktivnosti. Bilo je i pesme, plesa, skečeva, slikanja, stripova, a neki vrlo mladi ljudi (12-17 godina starosti) su pokazali šarm i spretnost u prezentaciji na kojima bi im mogli pozavideti  i oni koji od tog posla žive. Dakako, važno je reći, da se prezentacije nisu ocenjivale, i da se žiri zaista trudio da ne nagrađuje nečije zabavljačke i prezenterske talente već kvalitet urađenog. A to nije bio nimalo lak posao, kako zbog krhkosti i subjektivnosti prikupljenih utisaka, tako i zbog male nelagode kada bi se takmičarski duh probio u prvi plan (i to češće među nastavnicima nego među decom J). Na kraju, nagrađeno je pet ideja, a iskreno priznanje je odato svima na učešću, motivaciji i energiji koju su uneli u ovo.

Nagrađene su sledeće aktivnosti:

„Razvijaj toleranciju, poštuj različitosti“ (Develop tolerance, respect difference) škola iz Subotice, Srbija i Poreča, Hrvatska. Kroz organizaciju radionica i okruglih stolova u obe lokalne zajednice tematizovani su uzroci nasilja nad „drugačijima“ u obe sredine. U aktivnosti su bili uključeni, osim učenika/ca i nastavnika/ca, još i roditelji i ljudi iz lokalnih vlasti, a organizovane su i dve uzvratne posete đaka Vojvodini i Istri.

„Glasonoše miroljubivog načina života“ (Messengers of a peaceful way of living) u saradnji škola iz Mrkonjić Grada, BiH i Rumunije. Koristeći se metodama interaktivnog i kreativnog rada (teatar, slikanje, poezija) učenici/e dvaju škola su kreirali priručnik sa jednostavnim alatima kako da se deca nose sa nasiljem u školi i široj sredini, te kakav je značaj nenasilja u tome.

„Za dobrobit svih generacija – neka živi medijacija“ (For the welfare of all generations – long live the mediation!) u saradnji dve škole iz Srbije i Crne Gore. Ovim projektom su dobrovoljci iz obe škole obučeni da se bave vršnjačkom medijacijom u svojim školama.

„Pokaži poštovanje da bi bio poštovan“ (Show Respect to Be Respected) – ideja dvaju škola iz Hrvatske i Mađarske kroz koju su učenici/e pokušavali da sagledaju pitanje odnosa prema manjinama u njihovim lokalnim kontekstima.

„Spor kao sredstvo za nošenje sa konfliktom“ (Dispute as a means to handle conflicts) u saradnji dve škole iz Mađarske i Rumunije. Kroz ovaj projekat đaci su promovisali volonterizam i aktivno građanstvo, učestvujući u akcijama u skloništu za životinje, izbegličkom kampu, staračkom domu itd.

Treba napomenuti i izvrsnu organizaciju koju su iznele dve organizacije koje koordinaraju čitav program – Interkulturelles Zentrum iz Beča i Včeli Dom iz Bratislave. Veliki događaj koji je okupio učenike, nastavnike, osobe iz Ministarstava obrazovanja, i čitav niz drugih gostiju i gošći ponudio je priliku za razmenu, druženje, ali i refleksiju. Posebna vrednost ovog programa je uključivanje različitih aktera u proces razvijanja i osvežavanja obrazovnog procesa. Treba očekivati daljnji njegov razvoj koji će, nadajmo se, doneti još bolje ideje i možda malo više prilike za razvoj kritičkog odnosa spram koncepata koji se često prihvataju zdravo za gotovo. Jedan od takvih koncepata je rešavanje konflikata koji prečesto šalje poruku da je njegova glavna svrha sprečiti konflikt (koji je po sebi loš) ili ga zaustaviti bez dublje analize i razumevanja njegovih uzroka i posledica.

Više o čitavom programu može se naći na

T.Š.