U prijatnom ambijentu konferencijskog centra St. Virgil u Salzburgu, 27-28.1.2012 održana je razmena iskustava nošenja sa postratnim izazovima, kako socijalnih radnika i drugih koji rade u Austriji i susreću se sa uticajem posledica rata na generacije migranata sa prostora bivše Jugoslavije koji žive u Austriji, tako i samih migranata, te onih koji se sa naučnog ili aktivističkog stanovištva bave pitanjima rata i izgradnje mira.
U ime CNA, prisustvovao sam skupu i bio jedan od uvodničara na prvom panelu, na kojem su osim mene govorili i Dr. Martina Fischer (Berghof Istraživački Centar -Berlin) i Dr. Vedran Džihić (profesor – Beč / Vašington). Moja tema je glasila “pravda-istina-pomirenje”, a glavna poruka da iako potpune istine ne može biti, oko pravde se svakako nikad ne bi svi složili, to ipak ne znači da rad na pomirenju u smislu borbe protiv mržnje između zajednica (ne kao pojedinačnog koraka, koji svako ima pravo da napravi ili ne) treba da čeka ili da uopšte ne treba da se čini.
Lično mi je jako zanimljivo izlaganje Vedrana Džihića koji je uneo i dozu lične emocije, govoreći o sopstvenoj motivaciji da doprinese boljitku u domovini (BiH) iz koje je kao tinejdžer izbegao na početku rata. Potom, izlaganje iskustava iz terapeutskog rada sa traumatiziranim migrantima (Michael Schreckeis) koje svedoči o stepenu traume kojoj su brojni pojedinci bili izloženi i koji i nakon godina života u Austriji ne mogu da ih prebrode. Izazovi kojima su socijalni radnici i prosvetni radnici izloženi u radu sa decom poreklom sa Balkana a koja odrastaju u Austriji i duboko su zaražena mržnjom i predrasudama, su bili tema brojnih izlaganja i pitanja na koje se traže odgovori, a pred njima se oseća nemoć.
Drugi dan konferencije sam vodio radionicu kojoj je prisustvovalo i u njoj učestvovalo oko 30 ljudi, mešano migrantkinja i Austrijanki, kao i nekoliko Austrijanaca. Kako je lepo primetio jedan od organizatora iz Mirovnog Biroa Salzburg, nijedan muškarac sa Balkana nije bio prisutan…
Radionica je trajala oko 2 sata i vodila se moderirana diskusija koja je isprovocirala dijalog između prisutnih, posebno migrantkinja iz različitih etničkih zajednica. Uz puno emocija, ali i puno dobre volje i namere, čini mi se da je to bio korak ka preko potrebnom dijalogu odraslih migranata, koji je verovatno ključ rešenja i problema koje su njihova deca upila i sa kojima žive. Zanimljivo i lepo je bilo videti da je Mirovni Biro Salzburg očigledno uspešan u animiranju mladih da se angažuju kao mirovni aktivisti-kinje, bilo je puno mladih koje ova tema pokreće i bili su prepuni energije i volje za radom.
U drugom delu prepodneva smo odgledali film Nedžada Horozovića “Posjete veterana”, koji je delimično izazvao suze među ljudima sa naših prostora a pogođenost kod ostalih. Kako je nakon filma bio predviđen razgovor o njemu i temama koje iz njega proizilaze, bilo mi je zanimljivo da je prva osoba koja se javila rekla kako je film vrlo emotivan i težak, te da bi bilo možda dobro da se postave neka druga pitanja, a da se na utiske o filmu onda vratimo kada se emocije slegnu… Očekivao sam da se neko javi i protivureči, ali se to nije dogodilo.
Učesnice-i su bili jako zadovoljni radionicom i vrlo impresionirani poslom koji CNA obavlja.
Sišao sam u salu za ručavanje i upitao grupu kelnera koji sto je previđen za konferenciju “nikad više rat” (umesto pravog naziva “život posle rata”) kako bih seo na pravo mesto, a konobar mi je kao iz topa odgovorio: “tome se svi nadamo”. Zbunio sam se na trenutak, a onda mu uzvratio osmehom, te pomislio “šta bi mi na ovakvo pitanje odgovorio kelner u Beogradu ili Sarajevu?”.
u Begradu, 30/1/2012
Nenad V.