Iz štampe je izašla nova knjiga u izdanju Centra za nenasilnu akciju „Dogovorena pravda: Sporazumi o priznanju ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije“.
Knjiga je dostupna u PDF formatu na ovom LINKU. Za štampano izdanje obratite se uredima CNA u Sarajevu ili Beogradu.
Publikacija se sastoji iz dva dijela: analitičko-teorijske cjeline i arhivske baze sporazuma o priznanju krivice. Prvi dio publikacije obuhvata historijski, pravni, etički i društveni kontekst nastanka i primjene instituta priznanja krivice za ratne zločine, dok drugi nudi pregled sporazuma priznanja krivice zaključenih pred međunarodnim i domaćim sudovima u predmetima ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije.
Knjigu su uredili članovi tima CNA Nedžad Novalić i Davorka Turk, dok tekstove u knjizi potpisuju Davorka Turk, Nenad Vukosavljević i Nedžad Novalić. Arhiv sporazuma o priznanju ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije priredio je Edin Ramulić.
Očekujemo da će prijevod knjige na enleski jezik biti objavljen u prvoj polovini 2026. godine.
Kada se radi o procesuiranju odgovornih za ratne zločine, iskustvo s prostora bivše Jugoslavije predstavlja posebnost. Ne samo da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju prvi međunarodni tribunal ustanovljen nakon Drugog svjetskog rata, nego su i lokalni sudovi, naročito oni u BiH, procesuirali vanredno veliki broj osoba. Toliki broj procesuiranih nije viđen ni prije, ali ni poslije. U svijetu u kojem je Međunarodni sud pravde (ICC) pod direktnim nasrtajima najmoćnijih zemalja, poduhvat da se procesuira toliki broj odgovornih čini se još vanrednijim povijesnim događajem. Iako je moguće biti kritičan spram ideje da se cjelokupan proces suočavanja s naslijeđem rata – kod nas i drugdje nazivan najčešće tranzicionom pravdom – skoro isključivo bazira na sudskoj pravdi i suđenjima odgovornima za ratne zločine, naslijeđe koje su ostavili sudovi i suđenja predstavlja vrijedan materijal.
Ova publikacija predstavlja pokušaj da se taj materijal odnosno onaj njegov dio koji se odnosi na osobe koje su pred sudovima priznale počinjenje ratnih zločina – otrgne od zaborava i ponudi kao alat koji može koristiti u borbi protiv negiranja nečije patnje, u borbi protiv negiranja utvrđenih činjenica, ali i onima koji žele dublje analizirati sve ili neke od predmeta u kojima je došlo do sporazuma o priznanju krivice. Većina onih koji su priznali ratne zločine nisu svoja priznanja ni negirali niti ih kasnijim činjenjem doveli u pitanje. Šta više, postoje i pojedinci koji su ratne zločine priznali tek nakon suđenja i odslužene kazne čime je otklonjena sumnja o trgovini zarad manje kazne prisutna u slučajevima priznanja datih tokom suđenja. Naravno, u širem kontekstu posmatrano, naše je iskustvo relevantno i kao putokaz: šta i kako treba ili ne treba raditi, na šta obratiti posebnu pažnju, šta je nedostajalo u procesu suočavanja s ratnim naslijeđem…
Posebnu zahvalnost dugujemo nemalom broju ljudi sa kojima smo razgovarali u pripremi ove publikacije. Njihov doprinos mnogo je veći nego što može pokazati citiranje njihovih uvida i razmišljanja, posebno jer sa nekima od njih sarađujemo godinama na izgradnji mira. Popis osoba koje smo intervjuisali pri izradi ove publikacije, uz kratko predstavljanje, nalazi se na kraju publikacije „Dogovorena pravda“.
Ova knjiga je, na neki način, i posveta Edinu Ramuliću, najneumornijem borcu za pravdu kojeg smo sreli na ovim prostorima. Njegova hrabrost, ustrajnost i pravdoljubivost za mnoge su inspiracija. I mi smo među njima.
Prikaz publikacije Dogovorena pravda
Publikacija Dogovorena pravda – Sporazumi o priznanju ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, u izdanju Centra za nenasilnu akciju, predstavlja značajan doprinos raspravi o ulozi krivične pravde u procesu utvrđivanja činjenica o prošlosti i izgradnje mira u postjugoslovenskom kontekstu. Publikacija pruža uvid u način na koji se pravne norme prepliću sa društvenim shvatanjima pravde, otvarajući prostor za dublje razumevanje frustracija i očekivanja žrtava. Autori polaze od premise zasnovane na višegodišnjem terenskom radu da uprkos izrečenim presudama, osuđenim počiniocima i dostupnim dokazima, porodice žrtava i dalje osećaju da pravda nije zadovoljena. Već na početku publikacije suočavamo se sa ključnim paradoksom: čak i kada postoje presude, pogođene zajednice neretko zločine doživljavaju kao nekažnjene. Iz tog uvida proizlazi i osnovno istraživačko pitanje ove studije – u kojoj meri sporazumi o priznanju krivice doprinose osećaju zadovoljene pravde kod žrtava ratnih zločina, ili ga pak umanjuju.
Publikacija se sastoji iz dva dela: analitičko-teorijske celine i arhivske baze sporazuma o priznanju krivice. Prvi deo publikacije obuhvata istorijski, pravni, etički i društveni kontekst nastanka i primene instituta priznanja krivice za ratne zločine, dok drugi nudi pregled sporazuma priznanja krivice zaključenih pred međunarodnim i domaćim sudovima.
Studija obuhvata genezu, razvoj i primenu instituta sporazuma o priznanju krivice u praksi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i domaćih sudova, prateći put od (ne)prihvatljivosti u ranim fazama rada, preko prelomne tačke u predmetu Dražena Erdemovića, do kasnije institucionalizacije kroz Pravila 62bis i 62ter Pravilnika o postupku i dokazima. Već u prvom predmetu postalo je jasno da priznanja krivice moraju da zadovolje standarde dobrovoljnosti, informisanosti i nedvosmislenosti priznanja.
Uprkos nastojanjima da se osiguraju određeni pravni standardi, priznanja krivice pred Tribunalom nisu bila lišena kontroverzi. U pojedinim slučajevima ona su bila podložna manipulacijama, taktiziranju i političkom oportunizmu. Slučaj Biljane Plavšić posebno se izdvaja, budući da je ona svoje priznanje krivice kasnije relativizovala, što sugeriše da su se ovakvi sporazumi neretko zaključivali iz pragmatičnih, a ne nužno etičkih razloga. Ti razlozi nisu uvek bili razlozi okrivljenog, nego i Tužilaštva koje je nagodbe sklapalo radi „značajne uštede vremena i sredstava međunarodne zajednice“, a ne primarno radi utvrđivanja svih činjenica u vezi sa događajima koji se okrivljenom licu stavljaju na teret.
U etičko-društvenom sloju analize, autori se kritički osvrću na pitanje autentičnosti pokajanja, mogućnosti manipulacije pravnim procedurama zarad blažih kazni i ograničenja koje takvi sporazumi postavljaju u pogledu utvrđivanja pune istine i zadovoljenja žrtava. Predstavljeni su i slučajevi u kojima priznanja dolaze nakon početka suđenja i onih koja uslede nakon izdržane kazne, što dodatno komplikuje pitanje iskrenosti i koristi za procese pomirenja. Pretpostavka da izražavanje kajanja u kontekstu suđenja za ratne zločine može imati isceljujući učinak za počinitelje i žrtve i posledično čitavo društvo, ograničena je ne samo nedovoljnom informisanošću javnosti o tim suđenjima, već i političkim okvirima u kojima se to kajanje javno saopštava i tumači.
Ipak, u kontekstu masovnih zločina izražavanje kajanja ima i rehabilitacijsku funkciju. Godinama nakon prvog priznanja krivice pred MKSJ, predsednik tog suda Karmel Ađijus u odlukama o prevremenom puštanju zauzeće stav da rehabilitaciju počinilaca genocida, zločina protiv čovečnosti ili ratnih zločina nije prikladno posmatrati na isti način kao rehabilitaciju počinilaca „običnih“ krivičnih dela. Pokazatelji rehabilitacije lica osuđenih za ratne zločine i druga kršenja međunarodnog humanitarnog prva, moraju da uključuju i prihvatanje odgovornosti za zločine ili za radnje koje su omogućile izvršenje zločina. Ađijus ide i korak dalje, te ističe da je neophodno da osoba osuđena za ratne zločine pokazuje znake kritičkog promišljanja o zločinima za koje je oglašena odgovornom. Na rehabilitaciju lica osuđenih za ratne zločine ukazuje i javno ili privatno izražavanja iskrenog kajanja i žaljenja, traženje oprosta ili usmerenost ka pomirenju. Upravo onaj kome se sudi snosi teret dokazivanja takve rehabilitacije. Primer gde je sud zauzeo ovakav stav je i odluka (posebno paragrafi 50-54) u slučaju zahteva za prevremeno puštanje na slobodnu Sretena Lukića.
Analiza obuhvata i praksu domaćih sudova u državama bivše Jugoslavije. Iako se suđenja za ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji odvijaju u sličnim zakonskim okvirima, pristupi se razlikuju u praksi. Komparativni pristup pokazuje da efikasnost sudskih mehanizama ne zavisi samo od pravne procedure, već i od toga kako pravosuđe, mediji i društvo percipiraju ratne zločine, odnosno od političkog diskursa u kom se suđenja odvijaju. Posledično, sudski postupci i njihov rezultat – sudski utvrđene činjenice – ograničenog su dometa u društvenim kontekstima koji ne podržavaju odgovornost i istinu.
Takvo shvatanje potvrđuje i poglavlje Samo priznanje ima tu moć: Glas onih kojih se tiče u kom se spaja izložena sudska praksa sa percepcijom sporazuma o priznanju krivice za ratne zločine onih koji su svojim radom ili položajem uključeni u suđenja za ratne zločine i druge procese u okviru suočavanja s prošlošću. Oslanjajući na reči tužilaca, sudija, advokata, svedoka, porodica, udruženja žrtava i aktivista, autori vrlo precizno identifikuju domete instituta sporazuma o priznanju krivice za ratne zločine u društvenom pamćenju, te željenoj katarzi i proklamovanom pomirenju. Postaje jasno da priznanja krivice nemaju transformativnu moć bez aktivnog prihvatanja u društvu. Bez političke operacionalizacije, institucionalne podrške i bez odgovarajuće edukacije, priznanja ostaju nevidljiva široj javnosti, a njihova simbolička vrednost se gubi.
S tim u vezi, autori apostrofiraju ulogu medija, identifikujući ih kao kariku koja je nedostajala. Mediji, koji su u oružanim sukobima imali značajnu ulogu i koji su prepoznati kao izvor propagande, u postratnim društvima nastavili su da reprodukuju ratne narative i etnonacionalističe interpretacije sukoba. Iako je deo medija svakako imao pozitivnu ulogu u širenju činjenica o zločinima počinjenih tokom sukoba, to se samo u retkim situacijama odnosilo i na javne medijske servise i one bliskim vladajućim strukturama u svim zemljama. Ipak, kako autori primećuju, odnos medija i suđenja za ratne zločine, nije određen samo odnosom medija prema prošlosti, već i odnosom sudova prema medijima, to jest njihove otvorenosti prema medijima kao posredniku između onoga što se na sudu dešava i javnosti. To nam pokazuje i činjenica da je većina suđenja pred MKSJ bila u dobroj meri medijski ispraćena, šta je rezultat saradnje Tribunala sa medijima, kao i okolnosti da su se pred tim sudom našli najviši predstavnici vlasti i visokorangirani pripadnici vojske i policije. Analiza prakse sudova u regionu pokazuje da u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji sudovi ne posmatraju svoj rad u širem društvenom kontekstu, te samim tim ni ne uvažavaju značaj medija u suđenjima za ratne zločine.
Zaključno poglavlje prvog dela publikacije vraća čitaoca na osnovno usmerenje izdavača – na izgradnju mira. Problematizujući koncept neprerađenog nasilnog konflikta i neuspele tranzicione pravde, autor upozorava da, iako su presude donete, njihova suština nije preneta u društveni dijalog. Konfliktni potencijal nije eliminisan, društva ostaju ranjena i ranjiva, jer nisu prošla kroz kolektivnu introspekciju i prihvatanje istine. Bez te katarze, pomirenje ostaje površno i nedelotvorno. Umesto ozdravljenja, društva održavaju potencijal za ponavljanje nasilja. Suđenja za ratne zločine predstavljaju samo jedan, i to ograničen, aspekt napora da se prevaziđe traumatična prošlost.
Posebnu vrednost publikaciji daje baza sporazuma o priznanju, prema kojoj je ukupno 105 lica priznalo krivicu pred međunarodnim ili domaćim sudovima za ratne zločine. Ta baza, po prvi put sistematizovan pregled sporazuma, predstavlja značajan resurs za dalja istraživanja i borbu protiv negiranja zločina. Ono što bazi nedostaje jeste komparacije elemenata koji čine sporazume u sistemima koji se posmatraju. Iako su oni detaljno opisani u publikaciji, taksativno navođenje razlike između javnog priznanja kakva smo mogli da gledamo u sudnicama Haškog tribunala, do sporazuma pred domaćim sudovima koji se tretiraju gotovo kao formalnost i ne uključuju javnu sednicu, čitaocima bi približilo neujednačenost praksi i ukazalo na položaj kakav suđenja imaju u društvima u kojima se odvijaju. Odnos između javnosti i suda uočljiv je već i iz količine podataka o pojedinim sporazumima koje su autori uspeli da prikupe od različitih sudova.
Publikacija Dogovorena pravda pokazuje da je nivo satisfakcije koji pruža krivična pravda daleko ispod očekivanja žrtava i da je takvo stanje društveno, politički i medijski posredovano. Suđenja za ratne zločine odvijaju se u tišini, u diskursu marginalizacije i etnonacionalističke viktimizacije, kako je pokazala, pored ostalih, i Katarina Ristić u svom istraživanju.
Stoga je posebno značajno što se studija Centra za nenasilnu akciju ne zadržava se na nivou deskriptivne analize već postavlja pitanja o ulozi pravde, priznanja, pokajanja i društvenog prihvatanja u postratnim društvima. Kroz pravne okvire, etičke refleksije i empirijske uvide, ova publikacija nudi kompleksnu, ali neophodnu sliku o ograničenim dometima krivične pravde u postratnim društvima bivše Jugoslavije.
Jovana Kolarić, sociološkinja i istraživačica Fonda za humanitarno pravo (FHP)