DOWNLOAD PDF

 

 

 

sadržaj

uvodna reč 5

cna programi mirovnog obrazovanja 6

osnovni trening iz izgradnje mira tivat, mart 2008. 6

 

rad sa ratnim veteranima 8

posjete ratnih veterana 8

trening za učesnike ratova iz bih, hrvatske i srbije 9

usmene istorije učesnika/ca rata i članova/ica njihovih porodica 10

 

dokumentarni filmovi i publikacije 12

promocije filma “pticu ti ne čuješ” 12

dokumentarni film “isprekidana crta” 13

prevod knjige “ne može meni bit dobro, ako je mom susjedu loše” na engleski jezik 14

 

u saradnji sadrugim organizacijama 16

ljudi i sećanja govore. usmene istorije, ogi 16

radionica: suočavanje s prošlošću i bivši borci 16

trening: narativi i intergeneracijsko prenošenje traume 17

tribina: dom je tamo gde stanuje sloboda 18

seminar: difficult memory places in europe 18

seminar: tragom vjere i mira 19

druga post-jugoslovenska mirovna akademija 19

miramidani – dani izgradnje mira. „kamo idemo i idemo li tamo zajedno?“ 21

 

ostalo 23

trening razmene u organizaciji war resisters’ international 23

sastanak qpsw i partnerskih organizacija iz regije 23

međunarodni trening: nenasilje u kontekstu rata ili oružanog sukoba 24

koalicija za rekom 25

 

politički i društveni kontekst 26

bosna i hercegovina (26) – crna gora (28) – hrvatska

(29) – makedonija (31) – srbija (33)

 

 

Dragi prijatelji, drage prijateljice,

Dvanaesti godišnji izveštaj je pred vama. To ujedno znači da je dvanaest godina rada iza nas. Nije malo, zar ne?

U godini koja je iza nas radili smo na programima po kojima je CNA prepoznatljiv – programi mirovnog obrazovanja, rad s učesnicima rata, dokumentarni filmovi i publikacije, ali smo i proširili naš spektar delovanja, neke aktivnosti smo sproveli s drugim organizacijama, a u neke smo aktivnosti uključili i druge ’grupe’ ljudi… O svemu tome možete pročitati više u ovom izveštaju.

Nakon prošlogodišnje neizvesnosti – hoćemo li morati da stavimo ključ u bravu, ove godine ipak lakše dišemo i dalje nastavljamo punom parom, prvenstveno zahvaljujući obezbeđenim sredstvima za funkcionisanje oba naša ureda u narednom trogodišnjem periodu. No, daleko od toga da nam je prethodna godina bila laka. Društveno-politička situacija na ovim bivšejugoslovenskim prostorima nije sjajna, puna je nasilja i neizvesnosti. U isto vreme čeka nas dosta posla i unutar samog CNA, da se ’pozabavimo’ našom strukturom, organizacijom, odnosima, da pitamo i da se preispitamo. Rasti i menjati se nije lak proces, često je težak i bolan, ali kad se čovek okrene i pogleda iza sebe, može da kaže da taj proces vredi. A sada, kad pogledamo iza sebe šta sve imamo, šta smo sve uradili, možemo reći – i te kako vredi. Početkom 2010. godine CNA timu će se priključiti još jedna osoba – Jessica Žic i time ćemo još malo porasti, nadamo se, ne samo brojčano.

„Čitamo se“ onda opet naredne godine, da vas izvestimo šta smo sve novo uradili, naučili i koliko smo narasli. I da za kraj iskoristim onu čuvenu Gandhijevu rečenicu koja se već toliko haba od korišćenja – budi promena koju želiš da postigneš – be the change you want to see in the world. Iskreno se nadamo da nam to neće biti nedostižan zadatak.

 

cna programi mirovnog obrazovanja

 

rad s ratnim veteranima

posjete ratnih veterana

Tuzla, Doboj, Brčko, decembar/prosinac 2008.

Međusobne zajedničke posjete veterana, bivših pripadnika zaraćenih vojski sa prostora Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske, počeli smo organizovati u zimu 2008. godine. Prve posjete upriličene su u februaru i martu 2008. godine, i to u Sarajevu, Bugojnu i Prnjavoru. Nakon prvih organizovanih posjeta i nakon ovogodišnjeg programa mirovnog obrazovanja za učesnika rata u maju i junu, odlučili smo se da organizujemo jos jednu seriju posjeta, sa novom grupom veterana motivisanih za akcije koje doprinose izgradnji mira.

Koncept posjeta u svakom gradu je podrazumjevao odlazak na neobilježena i obilježena mjesta stradanja čime smo željeli zajednički odati počast žrtvama, civilnim i vojnim, bez obzira na njihovu etničku i vjersku pripadnost. Takođe smo se i upoznali sa različitim lokalnim kontekstima i dešavanjima u toku rata. Značajno za ovu seriju posjeta je i činjenica da smo u gradovima obišli i mjesta stradanja i simbole stradanja „drugih“. Ovim smo pokušali potaknuti preispitivanje vlastite uloge žrtve a time i dominantan način odnosa prema ratnoj prošlosti u većini gradova u BiH, da su žrtve drugih nešto o čemu se ne govori.

Ovaj put smo posjetili:

Tuzlu1, 03–05.12.2008.

Doboj2, 05-07.12.2008.

Brčko, 20-22.12.2008.

*U Tuzli smo posjetili: Spomenik poginulim borcima Armije BiH, „Kapiju“ – mjesto gdje je granata 25.05.1995. usmrtila 72 mladih ljudi i groblje gdje su oni sahranjeni, „Brčansku maltu“ (u blizini Tuzle) mjesto na kojem je 15.05.1992. napadnuta kolona JNA zbog čega je nekoliko tadašnjih čelnika Tuzle osumnjičeno za ratni zločin. 2

U Doboju smo posjetili: spomen sobu palim borcima Vojske RS-a sa područja Doboja, spomenik civilnim žrtvama Doboja, obnovljenu džamiju i spomenik palim borcima Armije BiH iz Doboja u dvorištu džamije, mjesto gdje se desila jedna od najvećih bitaka na području Doboja između Armije BiH i Vojske RS i gdje postoje dokazi da su ljudi nesrpske nacionalnosti izvedeni u „živi štit.“*

Domaćin u Tuzli nam je bilo veteransko udruženje „Stećak“ iz Tuzle, a u Doboju „Odbor ratnih vojnih invalida“.

Iako je odgovornost za iniciranje realizacije ideje preuzeo CNA, odgovornost za organizovanje posjeta u svojim gradovima su u potpunosti preuzeli veterani i njihova udruženja. Drago nam je istaći da smo svuda osjećali brigu za goste, trud da se da se ljudi osjećaju ugodno i bezbjedno i spremnost da se ideja iskreno podrži.

U planu je bila i posjeta Đurđenovcu u Hrvatskoj, ali su ljudi iz udruženja koje je trebalo biti domaćin neposredno pred posjetu dobili prijetnje od drugog lokalnog veteranskog udruženja i poruke da veterani iz drugih vojski nisu dobrodošli te da će posjeta biti  spriječena. Ostavljajući prostor ljudima iz lokalne sredine da donesu konačnu odluku, ovaj put smo odustali od posjete Đurđenovcu.

Kako je posjeta Hrvatskoj otkazana a svi su očekivali još jedan susret, odlučili smo se da okupimo grupu u Brčkom. Ovaj skup smo iskoristili za razgovore o strategiji za ubuduće u situacijama kada nailazimo na prijetnje i opstrukcije lokale sredine, razmjenu ideja za dalje i da razmjenimo iskustva i razmišljanja o važnosti ove i ovakvih akcija u kontekstu konstruktivnog odnosa prema prošlosti i pomirenja na prostoru

bivše Jugoslavije.

Prije i tokom posjeta stvoreni osjećaj povjerenja unutar grupe veterana je omogućio da pozovemo lokalne medije iz gradova koje smo posjetili, čime smo dobili priliku da aktivnost učinimo vidljivijom i da uputimo snažniju mirovnu poruku javnosti. U Doboju su nam se obratili i gradonačelnik Doboja i predsjedavajući opštinskog vijeća, te predsjednik glavne boračke organizacije RS-a3.

Time je upućena veoma snažna poruka mira i želje za ponovnom izgradnjom povjerenja, kada jedna mješovita grupa bivših boraca (Srba, Hrvata, Bošnjaka, itd.) zajednički posjeti različita mjesta stradanja, te kada svako ponaosob napravi u svom srcu i umu mjesta i za žrtve „drugih“ i osjeti istinsku empatiju koja nije omeđena etničkim i vjerskim granicama. Ovo na jak simbolički način govori da je uspostava povjerenja moguća, jer ako su ljudi koji su do juče pucali jedni na druge i koji su u društvu, uglavnom nepravedno, okarakterisani kao nosioci destruktivnih nacionalističkih ideja spremni na korake pomirenja, onda bi i naša društva u cijelini to trebala biti.

Na kraju nešto od utisaka učesnika ove aktivnosti koje su iznijeli nakon posjeta:

Nikad nisam imao predrasude, ali, ako je ikada postojala iskrivljena slika o drugime kod mene, ona je sada ispravljena. Mi ćemo, samim dolaskom ovdje, animirati 450 ljudi kući, pošto ovdje predstavljamo čitavo udruženje.

Strašno mi je bilo čuti o tolikim žrtvama. Dobio sam nove prijatelje i saradnike. Bogatiji sam za ovo iskustvo. Čuo sam priče s druge strane i dosta mi je jasnije šta se desilo. Stvorili smo prisniju atmosferu da bi mogli razgovarati o težim stvarima. Očekujem nastavak saradnje s CNA i sa svima vama, da ispoštujemo dogovor. Hvala vam svima, bili ste dobri gosti.

Dobio sam ljude, oslobodio sam dva grada od samog sebe, od predrasuda. Osjetio sam mir bez ikakvih strahova, prijatno sam se osjećao. U Tuzlu sam došao s ljudima “s druge strane” i tu sam se oslobodio strahova. Dobio sam motivaciju i ubijeđen sam da je ovo prava stvar, ma koliko mali ovaj korak bio. Ovo je put da vidimo kako živimo i da suštinski spoznamo problem.

 

Trening za učesnike ratova iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije

Jahorina, 26-30.06.09; Šamac, 31.7.-3.08.09

Program ovog imena, u različitim formama održava se od 2003. godine, ove 2009. godine po sedmi put, okupljajući četrnaest, odnosno jedanaest učesnika u radu na prvoj tj. drugoj fazi treninga.

Svojevremeno započet rad sa bivšim borcima koji su od 2002. godine govorili na tribinama “Četiri pogleda” koje smo organizovali, ubrzo je dopunjen pripremnim treninzima na kojima je razvijan dijalog i međusobna empatija negdašnjih neprijatelja. Nakon tribina organizovali smo treninge/susrete bivših boraca u očekivanju da ćemo podstaći njihov mirovni angažman. Kada smo uočili da željeni samostalni angažman bivših boraca na izgradnji mira ostaje na nivou pojedinaca i da neće uzeti veće razmere ukoliko kao organizacija ne preuzmemo inicijativu i vodeću odgovornost, odlučili smo da sami probamo da definišemo polje mogućeg učešća ratnih veterana na osnovu dugogodišnjeg rada s njima i pridobijemo ih za učešće.

Pre nepune dve godine su tako održane prve zajedničke akcije ratnih veterana sa tri strane, koje su prevazilazile okvir susreta pojedinaca i učešća na seminaru. Bile su to posete veteranskim udruženjima na tri strane i u okviru njih posete stratištima na kojima su stradali ljudi sa različitih “strana”: sa “strane” domaćina posete i sa “strane” gostiju.

Godinu dana kasnije napravljen je veliki korak napred. Domaćini ugovorenih poseta su iskazali spremnost da u plan posete uključe i mesta na kojima su stradali ljudi za čiju smrt je odgovorna njihova strana. Time je na vrlo jasan način iskazano poštovanje spram žrtava “drugih” i učinjen ogroman iskorak ka pomirenju, štagod taj kontraverzni pojam podrazumevao. Šta dalje posle toga, bilo je pitanje koje smo sebi postavili kada smo planirali ovogodišnji ciklus rada sa veteranima koji započinje sa dve faze treninga, intenzivnog sučeljavanja i delimičnog planiranja budućih zajedničkih akcija.

Još više i još jače.

Cilj nam je da sa ljudima koji su u novoj grupi učesnika nastavimo započeti proces, da ga produbimo i učinimo znatno vidljivijim. U toj grupi su i oni koji su privučeni svojim kolegama pređašnjim učesnicima treninga, bili delom zajedničkih poseta stratištima, a evo sada i sami učestvuju u ovim intenzivnim susretima.

Umalo da ovaj izveštaj sa treninga privedem kraju bez ikakvog direktnog osvrta na sam trening i proces rada sa ljudima.

Važno je napomenuti da postoji dobar deo posla koji kada govorim o treningu nije vidljiv, a koji presudno doprinosi kvalitetu rada stvarajući preuslove za ispunjenje postavljenih ciljeva. Naime, organizacione pripreme pred početak treninga između svega ostalog, obuhvataju i čitav niz poseta udruženjima ratnih veterana, čime se sastavlja grupa za trening. Traže se oni pojedinci koji imaju uporište u svom udruženju i time dodatni legitimitet, a ujedno žele da se iskreno upuste u suočavanje i dijalog sa bivšim neprijateljima.

Pošto je trenerski tim, u istom sastavu već par godina i pošto smo se toliko uigrali i osmelili u radu sa borcima, čini mi se da postoji opasnost da potcenimo intenzitet sa kojim učesnici doživljavaju susret sa bivšim neprijateljima.

Možda smo u nekom pogledu više počeli da ličimo na ljude sa kojima radimo. Iako ohrabreni uspesima u sprovođenju smelih ideja, većini nas se fitilj skratio, postali smo umorni, nestrpljivost da se vidi pomak u radu je prisutniji. Tako je to kad se čovek brine da bude mir.

Evo i osvrta jednog učesnika na reakciju sredine nakon njegovog učešća na prvom delu.

Reakcije su bile super, oni moji invalidi su svi zadovoljni, traže one vaše knjige, čitaju, pitaju gdje je, filmove gledaju… Čak me ovaj iz firme pitao da l’ treba dnevnice da piše. Iznenađeni su da ima ljudi da brinu da bude mir. Kažu „e, da je više takvih ljudi ne bi ni bilo rata“. I iz moje porodice vas sve pozdravljaju.

 

Usmene istorije učesnika/ca rata i članova/ica njihovim porodica

Juni/lipanj – oktobar/listopad 2009.

Nakon dugogodišnjeg rada na polju izgradnje mira i suočavanja sa prošlošću te intenzivnog višegodišnjeg rada sa grupom učesnika rata, odlučili/e smo da izgrađene kapacitete iskoristimo na polju prikupljanja usmenih istorija. Usmene istorije su zabeležene životne priče ljudi – neposrednih aktera/ki, svedoka/inja, posmatrača/ica određenih istorijskih događaja, vremena, okolnosti… Njihova važnost za procese suočavanja sa prošlošću i izgradnje mira je velika, s obzirom da su one često jedini relevantan izvor podataka o svim onim aspektima društvenog života koji u zvaničnim istoriografijama ostaju nezabeleženi i marginalizovani.

Učesnici/e rata i članovi/ce njihovih porodica su svakako među najvažnijim neposrednim akterima /kama naše ratne prošlosti, čije priče svakako treba da se najpre ispričaju, pa onda i objave.

Planirana aktivnost koja se odnosi na usmene istorije obuhvata:

– trodnevnu obuku za prikupljanje usmenih istorija

– rad na terenu na prikupljanju priča ljudi

– objavljivanje prikupljenih priča na web-strani

– objavljivanje publikacije sa odabranim pričama

Zamišljeno je da se publikacija sastoji iz dva odvojena dela – deo sa pričama veterana/ki, i deo sa tzv. „ženskim“ glasovima iz njihovih porodica. Ideja je da se javnosti pruži uvid u život u ratu i posle njega, iz različitih perspektiva i pozicije različitih uloga, te da se doprinese promeni sadašnje situacije ignorisanja, getoizacije i radikalizacije (često traumatiziranih) veterana/ki i njihovih porodica.

 

Obuka – usmene istorije

Jahorina, 10-13. 07. 2009.

 

Trodnevna obuka za prikupljanje usmenih istorija održana je na Jahorini tokom jula/srpnja. Sastavili smo grupu od trinaestoro učesnika/ca koji su posvećeni vrednostima izgradnje mira i suočavanja s prošlošću. Iako je bilo planirano troje ljudi više (dvoje je otkazalo, a jedna osoba se nije pojavila), ispostavilo se da je to dovoljno velika grupa za ovu vrstu rada jer nije bilo ni vremena da pokrijemo sve teme s obzirom na dileme, pitanja i komentare koje su ljudi imali. Imamo doživljaj da su učesnici/e pristupili ovoj obuci s velikom dozom ozbiljnosti i da je većina njih i senzibilisana na teme koje se odnose na suočavanje s prošlošću, što i nije čudno ako uzmemo u obzir da su mnogi prošli neku od naših edukacija, bilo da se radi o osnovnom i naprednom treningu iz izgradnje mira, bilo o treningu za ratne veterane.

Možemo reći da nam je grupa bila prilično raznolika iako generalno gledano pripada dvema grupama – veteranskoj populaciji i mirovnim aktivistima/aktivistkinjama. Ljudi su sa vrlo različitim iskustvima, a posebna specifičnost jeste i učestvovanje veteranki – učesnica ratova što je celoj priči dodalo jedan poseban ton odnosno iskustvo.

U trenerskom timu je bilo na momente teško da napravimo jasnu crtu između treninga i obuke jer generalno sve naše edukacije do sada su bile u okviru treninga i seminara gde se između ostalog, radilo i na senzibilizaciji. Ovde jesmo postavili drugačije stvari i osnovni cilj nam je bio osposobljavanje ljudi da prikupljaju usmene istorije, ali kako je postojala tenzija izmedju (nekih) mirovnjaka/kinja i (nekih) veterana/ki, to je ipak uticalo na dinamiku rada i učinilo da se obuka u nekim momentima približi treningu i radu na senzibilizaciji i razgradnji sopstvenih predrasuda.

Ovom edukacijom smo pokrili sledeće teme: šta su usmene istorije, njihov istorijat, faze prikupljanja usmenih istorija (pripremna, proces samog intervjua, posle intervjua), etička pitanja i to je najvećim delom bio teorijski input. Naravno, posle svakog bloka inputa, postojao je prostor za pitanja, dileme, komentare i taj deo je bio inspirativan i poprilično promišljen i dubok. Drugi deo obuke se odnosi više na praktični i “tehnički” deo: učesnici/e su imali/e priliku da se oprobaju u obe uloge – kako je to intervjuisati, a kako je biti intervjuisan/a; a potom i emotivni izlaz te deo posvećen refleksiji (šta nam je bilo dobro, pomoglo, šta je smetalo i odmagalo pri vođenju intervjua odnosno kod osobe koja je intervjuisana). Ujedno smo i spremili obiman pisani materijal da bi ljudima bilo lakše da se snađu u gomili informacija kad se vrate kućama.

Sve u svemu, zadovoljni/e smo urađenim. Primedba učesnika/ca sa kojom se mi potpuno slažemo najviše se svodila na to da je bilo malo vremena a puno toga za uraditi/obraditi, odnosno da je postojala potreba za jednim danom više obuke kako bi se sve moglo pokriti

Sledeći korak jeste prikupljanje priča, usmenih istorija na terenu i jedva čekamo da ih krenemo čitati.

 

Dokumentarni filmovi i publikacije

 

Promocije filma „ Pticu ti ne čuješ“

Grožnjan, Gornji Vakuf/Uskoplje, Mostar, Sarajevo

Novembar/studeni – decembar/prosinac 2008.

Tokom novembra i decembra 2008. godine organizovali smo četiri promocije filma „Pticu ti ne čuješ“, trećeg filma iz serijala smuliranih dijaloga koje se bavi odnosom Hrvata/ica i Bošnjaka/inja. U ovome filmu različiti ljudi iz BiH i Hrvatske govore o predrasudama, strahovima, iskustvima iz rata i problemima vezanim za među etničke odnose i pomirenje.

Promocija u Grožnjanu/Hrvatska se desila na regionalnom mirovnom susretu pod nazivom „Miramidani“ koji je za temu imao ulogu veterana u izgradnji mira, a gdje je CNA bio jedan od organizatora. U sklopu jedne od sesija upriličili smo promociju filma za oko tridesetak učesnika/ca – mirovne aktivisti/kinje i ratne veterane iz regiona, nakon čega su usljedili osvrt i komentari na film. Iako je bilo planirano da film posluži kao uvertira za diskusiju o pitanju pomirenja i suočavanja s prošlošću, učesnici/ce su bili dosta emotivno potreseni, tako da je razgovor poslije filma više sadržavao emotivnu evaluaciju, uz jasnu poruku da je film jako upečatljiv i potresan, i da je potrebno i važno da ga vidi što više ljudi u regiji. Zajedno sa nama na ovoj promociji je prisustvovao u svojstvu protagoniste filma i Goran Božičević.

Promocije ovoga filma u Gornjem Vakufu/Uskoplju i Mostaru su predstavljale poseban izazov i zapravo mjesta koji se ovaj film najviše tiče jer se radi o gradovima podjeljenim na Hrvatski i Bošnjački dio te smo ih iz tog razloga izabrali za mjesta promocije ovoga filma. U tim gradovima su posljedice rata i nacionalne podjele još uvijek jako prisutne i vidljive na svakom koraku, a gdje je jedan od ciljeva ovih promocija  zapravo bilo ohrabrivanje i podsticanje javnog mnijenja na dijalog, pomirenje i prevazilaženje stanja nepovjerenja i mržnje. Također bilo nam je i važno čuti mišljenje ljudi koji žive u takvim sredinama o samom filmu koji se bavi stvarima koje su njima jako bliske.

Promociju u Gornjem Vakufu/Uskoplju smo organizovali u saradnji sa lokalnom organizacijom Centar za mlade, koji su naši dugugodišnji saradnici i čija je aktivistica Jasminka Drino Kirlić u svojstvu organizatorke i predstavnice lokalne zajednice govorila nakon prikazivanja filma. Gosti na ovoj promociji su bili Zvonko Lucić, veteran rata iz Zagreba i Samir Ahmić aktivista iz Zavidovića, koji su bili protagonisti filma. Na promociji je prisustvovalo oko 50 ljudi iz lokalne zajednice i posebno važno ekipa lokalne TV stanice koji su napravili prilog o ovoj promociji i intervjue za govornicima. Tokom diskusije koja je usljedila nakon filma razgovaralo se najviše o problemima vezanim za podjele i nedostatak dijaloga među lokalnim ljudima. Atmosfera  u sali gdje smo imali promociju je bila dosta teška i dosta ljudi je imalo pesimistične stavove, ali je preovladavo utisak kod ljudi da se nešto može i mora mijenjati po pitanju među nacionalnih odnosa kako na lokalnom tako i na širem nivou.

U Mostaru promocija je organizovana u saradnji sa Teatrom Mladih iz Mostara, čiji je voditelj Sead Đulić ujedno bio i akter promocije kao jedan od protagonista filma , uz gosta Zvonka Lucića iz Zagreba. Na promociji filma prisutvovalo je oko 30 ljudi. Nakon filma usljedila je diskusija na kojoj se najviše moglo čuti da film prikazuje sadržajno ono što većina Mostaraca proživljava svaki dan i da je suočavanje s ratnom prošlošću i dijalog među ljudima nešto što itekako nedostaje u ovom gradu te da  je stoga logično da su podjele još uvijek jako vidljive i ukorijenjene. U oba grada i Mostaru i Gorenjm Vakufu /Uskoplju reakcije ljudi na film su bile pozitivne, ali sa druge strane ostaje utisak da postoji doza zasićenosti i bezidejnosti kod lokalnih ljudi o načinu nošenja sa teškoćama posljeratnih podjela i nepovjerenja koji su za njih postali svakodnevnica i na koju se postepeno navikavaju.

U Sarajevu smo prikazali film u Mediacentru  uz prisustvo oko 75 ljudi i nekoliko novinara. Gosti koji su govorili nakon prikazivanja filma su uz autora filma Nenada Vukosavljevića bili Fra Ivo Marković, franjevački sveštenik aktivan na polju izgradnje mira i Dino Mustafić režiser i političar. U diskusiji nakon prikazivanja filma najviše se govorilo o nacionalizmu u BiH kao velikoj prepreci u procesu stabilizacije društva i potrebi da se iznađu drugačiji načini ophođenja  sa tim problemom, gdje su ovakvi filmovi dobar primjer alternativnog pristupa.

Detaljni izvještaji za ove promocije objavile su nedeljne sarajevske novine Dani kao i novinska agencija Deutsche Welle.

I na kraju, film je otvorio Festival dokumentarnog filma o ljudskim pravim 2008 pod naslovom „Preko zidova“, održanog u Tuzli i organizovanog od strane Biroa za ljudska prava iz Tuzle. Data nam je prilika da prikažemo film posle kratkog uvoda, a brojna publika i predstavnici lokalne vlasti primili su film veoma dobro i preporučili da se organizuju projekcije za mlade ljude širom BiH.

 

Dokumentarni film: Isprekidana crta – Испрекината црта – Linja e ndërprerë

Iz ciklusa “Simulirani dijalog”

Isprekidana crta (Испрекината црта – Linja e ndërprerë) je naslov dokumentarnog filma albansko-makedonskog simuliranog dijaloga koji je nakon godinu dana od dana početka snimanja, konačno završen. Naime, krajem marta i početkom aprila 2008. ekipa iz CNA je snimila 22 intervjua uz pomoć i podršku naših bliskih saradnika/ca: Gorde, Margarite, Ane, Luana, Gorana, Bore, Safeta, Velje, Katarine i drugih.

Isprekidana crta o kojoj govori jedan od protagonista filma jeste simbolična slika sadašnjeg stanja u kojem je donekle sazrela svest o potrebi da se podvlačenjem crte prihvati i razume prošlost i time stvori osnova za novi početak odnosa dve zajednice, albanske i makedonske. No crta je isprekidana i kroz nju se provlače bolne stvari iz prošlosti interpretirane na destruktivan način, ometajući time pokušaje novog početka…

Sa tehničke strane, film je bio veliki zalogaj jer je po prvi put rađen sa prevodom, te je i u montaži filma bila neophodna povremena pomoć prevodioca. Film je titlovan na dva osnovna jezika, albanski i makedonski, te dodatna tri, srpski, nemački i engleski. Korištena je muzika autora iz Makedonije i sa Kosova, čije licenciranje je logistički predstavljalo malu noćnu moru koju su u punoj meri izneli naši partneri i partnerice iz Makedonije. Na ovom mestu želimo posebno da se zahvalimo organizacijama Megjashi – Prva Detska Amabasada na Svetot iz Skoplja, te prilepskoj organizaciji Mirovna Akcija.

Predstoji nam predstavljanje filma publici u Makedoniji, što je planirano za jesen 2009. i dogovaranje oko prikazivanja na ondašnjim TV stanicama. Želja nam je da promocije filma učinimo medijski vidljivim događajima u više mesta i da ostvarimo prisutnost mirovnih poruka u javnosti, ali i da povećamo svest o opasnosti koju nosi nerešavanje postojećih sukoba tj. o opasnosti koju upotreba sile nosi.

Nakon prikazivanja na TV, film će bez naknade biti dostupan za prikazivanje TV stanicama iz regiona, kao i zainteresovanim institucijama, organizacijama i pojedinkama/cima.

Trailer na engleskom, srpskom i makedonsko-albanskom je dostupan na:

Više o samom snimanju filma možete naći u našem prethodnom izveštaju.

 

Prevod knjige Ne može meni bit dobro, ako je mom susjedu loše: I cannot feel good if my neighbor does not

Izdanje na engleskom jeziku

Septembar/rujan 2009.

 

Ovog septembra izašla je iz štampe knjiga prevedena na engleski „Ne može meni bit dobro ako je mom susjedu loše“, odnosno „I cannot feel good if my neighbor does not“ u izdanju CNA. Da podsetimo, radi se o zbirci intervjua s ljudima širom bivše Jugoslavije, ljudima različitih profila: različitih, godina, profesija, pola, etničke pripadnosti. Oni govore o prošlosti, sagledavaju sadašnjost i dele svoje nade, strepnje i želje za budućnost. Knjiga je januara 2006. objavljena višejezično – na srpskom/ /hrvatskom/bosanskom, makedonskom i albanskom.

Knjigu je na engleski preveo Nenad Porobić, a izdavanje su podržali Berghof Reasearch Center for Constructive Conflict Management, Berlin i Nemačko savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj.

Ovom prilikom možete pročitati predgovor za englesko izdanje knjige.

Zbirka intervjua pod nazivom „Ne može meni biti dobro ako je mom susjedu loše“ prvobitno je objavljena  u zimu 2005, i to na srpsko/hrvatsko/bosanskom, albanskom i makedonskom jeziku. Svi ti jezici, zastupljeni u različitim krajevima regiona bivše Jugoslavije, bili su „uvezani“ u jednu knjigu, koja je, po rečima jedne od urednica Ivane Franović, trebalo da simbolizuje  i „neraskidivu povezanost ljudskih sudbina u ovom regionu“. Povezanost, uprkos etničkim i nacionalnim omeđenostima. Ilipovezanost upravo zbog njih…

Skoro pet godina kasnije odlučili smo da publikaciju prevedemo i na engleski jezik i tako je učinimo dostupnom i čitaocima van regiona bivše  Jugoslavije.  Na tako nešto potakli su nas različiti razlozi, raspoloženja i osećaji.

Od onih pomalo banalnih – brojni istraživači i aktvisti izvan našeg regiona neprestano su se raspitivali o čemu se radi u „velikoj narandžastoj knjizi“. Jel’ to nešto o pomirenju? Teorijski radovi? A, svedočenja ljudi… how interesting! Onda smo odlučili da nam je lakše da knjigu prevedemo na engleski, nego da stalno iznova objašnjavamo ono što uopšte nije lako objasniti. Niti prepričati.

Preko solidarnih – znajući koliko nama znači „živ“ materijal iz drugih konteksta, želeli smo da onima koje ova tematika zanima publikaciju učinimo dostupnom, sve nadajući se da će ona biti čitana i korišćena u krugovima koji se bave pitanjima izgradnje mira, suočavanja sa prošlošću i pomirenja. Sa aktivističkog, ali i akademskog i teorijskog stanovišta.

I tom smo stazom stigli i do vrlo aktivističkih i političkih razloga.

Naime… mislili ste da je kod nas „sad sve u redu“? Bili ste par puta u regiji, i baš je fino? Ljudi su, onako, prijatni, znaju da se vesele, druželjubivi su, nikakav se pritisak ne oseća. Nije baš da se ludo vole i poštuju međusobno, ali dobro, pa bio je rat, to je valjda normalno…

U pravu ste.

Kategorija „normalnosti“ dominantan je diskurs na ovim prostorima u poslednjih par godina. Stvari se normalizuju. Odnosi se normalizuju. Region je otvoren (kad već ostatak Evrope, i dobar deo sveta to za većinu nas nisu). Možemo da putujemo i da se posećujemo. Možemo da zajedno trgujemo. Gledamo iste filmove, slušamo istu muziku i čitamo (manje-više)  iste knjige. Istovremeno  ispunjavamo uslove za pristupanje EU i tako dalje, i tako dalje… Normalizovali smo stanje u našoj regiji, normalizovali smo naše odnose. A normalizovali smo i još ponešto, o čemu, ovako preko noći „uljuđeni“ po najboljim savetima  međunarodnih i domaćih „stilista“, radije ćutimo.

Normalizovali smo mržnju, međuetničko nepoverenje, etnički čiste države i regione, prezir, podsmeh i gađenje spram drugog i drugačijeg. Normalizovali smo i odnos prema zločinima i nasilju iz (bliske) prošlosti koji se ogleda u sleganju ramenima i okretanju glave. Šta je bilo, bilo je.  I svi su krivi. Osim „nas“.

Možda nas je i neka vrsta mirovno-aktivističke naivnosti navela da poverujemo da prevod ove knjige na engleski može biti doprinos jednom malo drugačijem shvatanju. Onom koje kaže – da, ovde su se desile promene, neke od njih i vrlo pozitivne. I istovremeno kaže – ali ovde je potrebno još mnogo rada želimo li da te pozitivne promene budu održive. I želimo li da se neke, još suštinskije i dublje promene stvarno dese. Potreban nam je ne bilo kakav rad, nego mirovni  rad. Neophodno nam je delovanje koje počiva na  uverenju da imati pun frižider (npr.) hrvatskih proizvoda nije isto što imati i puno hrvatskih prijatelja. Da mogućnost da se putuje po regiji nije isto što i potreba da se ponovo obiđu neka mesta i sretnu neki ljudi. Da deklarativna osuda zločina i deklarativno izjašnjavanje za mir (ili, još češće, protiv rata) nisu dovoljni da bismo zaista prestali da se plašimo jedni drugih i da bismo mentalne i stvarne mape u kojima se osećamo sigurno mogli obogatiti i toposima sa one strane granica.

Iz svih ovih razloga hteli smo da se podsetimo priča ljudi iz različitih krajeva našeg regiona na temu pomirenja. Te priče su prikupljane tokom 2004-e godine, koja, iz današnje perspektive, našem normalnom regionu izgleda kao neki davno prošli nagoveštaj lepših vremena.

Možemo samo pretpostavljati  kakve bi odgovore na ista pitanja ljudi danas davali. Neki dugo sanjani nacionalni snovi su u međuvremenu ostvareni (Crna Gora) ili delimično ostvareni (Kosovo). Neki dugo traženi zločinci (Gotovina, Župljanin, Karadžić) su izvedeni pred lice… Haškog suda. Bez sumnje dovoljno za povećanu dozu optimizma kod nekih ljudi. Mi pak ne delimo taj osećaj optimizma. Pre nam se čini da ćemo na stabilan mir, poverenje, pravdu, istinu i pomirenje morati još dugo da čekamo. Barem donde dokle naša društva ne shvate da se na lošim temeljima, i otrovnoj „zemlji“, ništa trajno ni dobro ne može izgraditi.

Sigurno je da taj trenutak nećemo čekati skrštenih ruku. Previše je krvi i žuči proliveno da bismo „kupili“ tu normalnost, koju, uzgred, skupo plaćamo. Toliko skupo da, pritisnuti svojim bolima, traumama, strahovima, dugovima više nismo svesni ni da imamo susede. A kamoli da, možda, tim susedima nije dobro sa nama/pored nas.

Ova knjiga je još jedan doprinos afirmaciji verovanja da „Ne može meni biti dobro ako je mom susjedu loše“. Nadamo se ne uzaludan.

Tamara Šmidling

 

U saradnji sa drugim organizacijama

 

Ljudi i sećanja govore

Usmene istorije u organizaciji OGI-ja

Novi Pazar, 23-25. 10. 2008.

 

Odbor za građansku inicijativu iz Niša u okviru projekta Ljudi i sećanja govore organizovao je trodevni trening-seminar na temu beleženja sećanja i usmene istorije (UI). To je bio samo jedan deo edukacije koja je imala za cilj da se učesnici/e osposobe za vođenje intervjua/usmenih istorija koje će voditi u svojim sredinama. Trening/seminar su vodile Tamara i Helena iz CNA, te Neira Nuna Čengić iz Sarajeva i Milan Colić iz Beograda.

S obzirom da su seminaru prisustvovali mahom mlađi ljudi i to iz različitih sredina (Rudo, Priboj, Novi Pazar, Priština, Mitrovica, Niš) koji uglavnom nisu imali prilike da se sretnu s ljudima iz drugih država (odnosno nekadašnjih republika SFRJ), gledali smo da postavimo radionicu na način da damo osnovne informacije o usmenim istorijama, ali i da napravimo vezu sa prošlošću, odnosu prema njoj te kontekstu kojem ljudi pripadaju.

Teme koje smo pokrili su: komunikacija sa akcentom na slušanju i empatiji (kao važnom delu slušanja), zatim odnos prema prošlosti (kako se naše sredine odnose prema prošlosti), važnost razumevanja društvenog konteksta za rad na usmenim istorijama, o ćutanju naših sredina, važnost UI za rad na suočavanju sa prošlošću. Poseban blok je bio posvećen tehničkim i etičkim pitanjima UI. Što se tiče vođenja usmenih istorija, posebno je obrađen pripremni deo za intervjue, kako sam intervju treba da teče, te šta sledi posle intervjua. Jedan poseban blok je bio posvećen ‘vežbanju’ vođenja intervjua gde su se učesnici/e podelili/e u parove i sproveli intervju na temu Kako smo moja porodica i ja ‘preživeli’ devedesete?

Taj blok je imao posebnu težinu jer oprobavajući se u obe uloge (uloga intervjuera/ke i intervjuisanog/e) imali su priliku da kažu svoju priču i da čuju tuđu, i te priče su bile prilično nabijene emocijama što ljudi nisu očekivali. Nakon intervjua, učesnici/e su imali instrukciju da zapišu svoje utiske, osećanja, misli i kasnije se o tome razgovaralo, a podelile su se i poteškoće, dileme itd. Posebno se napravio još jedan osvrt na debrifing (određena vrsta razgovora o tome gde smo i kako smo) zbog velikog emotivnog naboja ljudi ono što su rekli i onog što su čuli.

Poteškoće koje smo imali smo rešavali u hodu. Do poslednjeg momenta se nije znalo koliko će ljudi učestvovati, da li ćemo raditi uporedo dve radionice (po dvoje trenera/ica) ili samo jednu (ali s većem brojem učesnika/ca), kako ćemo s prevodom (bilo je potrebno da se obezbedi prevod što nije bilo učinjeno) itd. No, s druge strane, organizatorka Mirjana Vojvodić je dala sve od sebe kako bi stvari funkcionisale.

Ovo iskustvo nam je bilo dragoceno, a svakako će nam pomoći pri organizovanju usmenih istorija sa ratnim veteranima i mirovnim aktivistima, planiran za juli 2009. (edukacija) i sprovođenje intervjua za knjigu, planiranu za 2010.

H.R.

 

 

Radionica: Suočavanje s prošlošću i bivši borci

Bonn, Nemačka, 25. -26. 11. 2008.

 

Akademija za mirovnu civilnu službu[1] iz Bona, Nemačka, sprovodi edukativne kurseve za ljude koji počinju da rade kao eksperti/savetnici za izgradnju mira. Edukacija se sastoji od mnogih modula/radionica koje drže spoljni treneri/predavači. Učesnici su i Nemci/zapadni Evropljani i ljudi iz zemalja koje su bile pogođene ratom, koji su angažovani u izgradnji mira (i srodnim poljima).

Uz podršku Stephana Claussa koji je bio ko-trener, održao sam (N. V. iz CNA) dvodnevnu radionicu, sa donekle ambicioznim ciljevima i sadržajem:

Važnost ratnih veterana za mirovne procese

Ratni veterani, pitanje takozvanih “kvarilaca” tj. aktera sklonih nasilju, nasuprot mirovnim potencijalima

Rasuđivanje i zaključivanje u pristupu radu s bivšim borcima

Pitanje ratnih zločinaca i uloga pravde

Značaj stida, traume i moći

Razvoj inkluzivnih i sistematičnih pristupa

Suočavanje s prošlošću kao primer praktičnog pristupa

Naravno, za tako kratko vreme mogao je biti dat samo kratak uvod u navedene teme.

 

Verujem da su mnogi učesnici razmislili o sopstvenim predrasudama i stereotipima vezanim za bivše borce i spoznali da se ova društvena grupa može posmatrati ne samo kao pretnja, već i kao grupa sa ogromnim potencijalom za izgradnju mira.

Čini se dobrom ideja da se u koncept radionice uključi i preispitivanje opšteg pristupa, koje je bilo povezano s dokumentarcem u kojem su polaznici mogli da prepoznaju ista pitanja, samo postavljena na životan i praktičan način.

Namera da se ne ponude ‘recepti za rad sa veteranima rata’ pretila je da dođe u sukob sa očekivanjima učesnika da upravo to dobiju, ali verujem da je bila opravdana, zato što je poenta u tome da se nauči koja su to pitanja koja treba da postavim sebi u određenom kontekstu, umesto da koristim modele koji su se pokazali korisnim u nekim drugim kontekstima.

Kako je jedna od mojih najvažnijih poruka spoljnim akterima da moraju delovati kao podrška lokalnim strukturama, a ne na svoju ruku, na ovoj radionici sam se podsetio da ne bi trebalo bezgranično slušati i slediti lokalne ljude. Pri kraju radionice grupa podeljena u 2 podgrupe radila je na zadatku da nabroji i objasni potencijalne aktivnosti koje bi se mogle sprovoditi sa bivšim borcima. Iskustvo mi kaže da su predlozi koje su dali lokalni ljudi bili veoma nerealni, iz konteksta iz kojeg ja dolazim, i da su uveliko bili vođeni „akcijom vođenom projektom“ umesto „potrebama vođenim odgovorom“. Tako je moja osnovna poruka, koja bi se pojednostavljeno mogla sažeti u „lokalni ljudi bolje znaju“, relativizovana, a ja sam se potsetio da to možda nije uvek istina. Svejedno, ostajem pri stavu da “lokalni ljudi imaju više prava da deluju od stranaca”, ne zaboravljajući pri tom, da duboko senzibilizirani spoljni akteri u saglasju sa ne samo obučenim, već i istinski motivisanim i posvećenim lokalnim ljudima, mogu dati izvanredan doprinos izgradnji mira.

N. V.

 

Trening Narativi i intergeneracijsko prenošenje traume

Novi Sad, 04-05. 03. 2009.

 

Dvodnevni trening o istorijskim narativima i intergeneracijskom prenošenju traume održan je početkom marta u prostorijama novosadskog Centra za ratnu traumu (CzRT).

Trening su pripremile i vodile Amela Puljek-Shank (MCC Sarajevo) i Tamara Šmidling (CNA), za grupu od 15-ak učesnika/ca koji zajednički prolaze kroz program obuke za facilitatore/ice u organizaciji CzRT.

Rad sa grupom sastavljenom od psihologa/ica i bivših učesnika rata bio je izazovan, dinamičan i vrlo intenzivan. U zgusnutom rasporedu tokom samo dva radna dana, tematizovana su pitanja odnosa narativa i identiteta; narativa i traume; diskutovano je o mehanizmima za stvaranje slika neprijatelja i o mogućnostima za njihovu dekonstrukciju i uspostavljanju dijaloga. Jedno od centralnih pitanja je bilo: kako nam grupe i njihovi narativi daju opravdanje i dozvolu za činjenje nasilja nad drugima.

Diskusije su bile duge i sadržajne, na momente i žučne. Autentičnost veteranskog iskustva onemogućavala je da priča „pobegne“ na sigurniju – apstraktnu i teorijsku ravan. Kontekst Vojvodine (ponovo) je pružio sočan materijal za razumevanje važnosti suprotstavljenih narativa, čak i kada je, barem naizgled, situacija daleko od dramatične.

Deljenje ličnog ratnog iskustva jedne od voditeljica svakako je bio centralni momenat treninga, koji je pomogao jednoj grupi učesnika/ca da se pomere iz svoje pozicije onih za koje je rat nešto što se dešavalo daleko od nas, i što sa nama ima malo veze. Za druge je deljenje tog ličnog iskustva bila prva prilika da se čuje lična priča nekoga sa, do juče, „neprijateljske strane“. Time smo, neplanirano, dobili priliku da na „živom“ materijalu vidimo kako narativi deluju, ali i kako se dekonstruišu u susretu sa „ljudskom stranom drugoga“.

Sve u svemu, bila je to između ostalog, i odlična prilika za trenerski par da radi na daljem razvijanju koncepta treninga na temu narativa, traume i pomirenja. Taj proces započet je još prošle godine, sličnim treningom u Centru za ratnu traumu, a ovim je napravljen još jedan značajan korak ka poboljšanju i unapređenju koncepta za koji se nadamo da će doživeti još širu primenu u budućnosti.

T. Š.

 

Tribina: Dom je tamo gde stanuje sloboda

Linz 19.03.2009.

 

Linz je 2009. godine kulturna prestonica Evrope, uz grad Viljnus u Litvaniji.

U okviru čitavih serija raznih kulturnih manifestacija u Linzu je organizovan i serijal javnih tribina/razgovora na temu “Gradjanski ratovi u Evropi u XX veku”, u okviru kojeg je tema bila i rat/ovi u bivšoj Jugoslaviji. Predstavnik CNA je bio gost tribine i govorio o iskustvima posleratne izgradnje mira, a osim voditelja tribine g. Kloesch-a, govorila je i gđa Milićević koja je poreklom iz bosanske Posavine a od rata živi u Austriji i radi na pomoći izbeglicama u Austriji. Ona je u svom delimično potresnom izlaganju govorila o svom ličnom iskustva života u tuđini i iskustvu gubitka doma. Govorila je i o tome šta svojoj deci govori o prošlosti i na koji način se trudi da njima ne usadi mržnju spram drugih naroda.

Tridesetak prisutnih su mahom činili Austrijanci, a među nekoliko građana poreklom iz bivše Jugoslavije, može se slobodno reći da se posebno istakao predstavnik jedne bosanske imigrantske organizacije. On je već pre tribine pismeno uložio žalbu što podnaslov tribine sadrži odrednicu građanski rat, smatrajući to iskrivljavanjem stvarnosti, a takođe je i pre i tokom tribine izrazio svoje nezadovoljstvo činjenicom da niko od govornika nije po nacionalnosti Bošnjak. Taj „nedostatak“ je isti značajno nadomestio svojim istaknutim, čestim i vrlo opširnim izlaganjem, u par navrata prekidan protestima dela publike, koji su tražili da i drugi dobiju reč.

Ma koliko opskurno to zvučalo, potreba za vođenjem dijaloga između ljudi različitog porekla sa prostora ex-YU postoji i u Austriji očigledno. Utoliko je sigurno, ovaj jednodnevni naporan put u Linz imao barem dvoznačnog smisla. Sa jedne strane, to je korak ka uspostavljnju komunikacije i sa onima sa kojima to nije lako i uobičajeno (dijaspora „patriotskog“ naboja), a sa druge strane je bilo važno preneti zainteresovanim ljudima u Austriji iskustva i izazove sa kojima se susrećemo u izgradnji mira u regionu.

Inače i inicijalni kontakt sa organizatorima tribine je usledio po preporuci naših dugogodišnjih prijatelja i saradnika, austrijskih mirovnih aktivista.

N. V.

 

 Seminar Difficult Memory Places inEurope

 Tuzla/Srebrenica/Sarajevo, 22-29. 05. 2009.

 

Zanimljiv seminar koji se bavi načinima na koja društva i kolektivi pamte događaje iz prošlosti, održan je u maju mesecu u Tuzli, Srebrenici i Sarajevu. Organizatori su okupili grupu od 25 učesnika/ca iz Nemačke, Francuske i Bosne i Hercegovine, sa osnovnim ciljem rada na temi ophođenja sa istorijom i mestima sećanja u ove tri zemlje.

Među učesnicima/ama je bilo dosta mladih ljudi, studenata/ica, ali i onih iskusnijih sa dugim stažom rada u ustanovama koje se bave pitanjima kolektivnog pamćenja i ophođenja prema prošlosti. Neke od tih ustanova su: Memorijalni centar Oradur u Francuskoj, Memorijalni centar Dahau i Jevrejski muzej u Nemačkoj.

Ovo je bila treća, završna faza, nakon prva dva dela organizovana tokom 2008.godine u Limožu/Oraduru i Dahau-u.

Kao deo ovog seminara, dve članice našeg tima, Sanja i Tamara, pripremile su prezentaciju rada CNA na polju suočavanja sa prošlošću. S obzirom da je centralno pitanje ove poslednje faze seminara bilo – Pomaže li svest o istoriji mirovni i društveno-politički angažman – smatrali smo da prezentacija našeg rada može pomoći u davanju pozitivnog odgovora na to pitanje.

U skoro dvočasovnom razgovoru dotakli smo se različitih aspekata rada CNA na ovom polju, pri čemu je najviše interesovanja, očekivano, izazvao naš rad sa bivšim borcima. Tematizovan je bio i širi kontekst našeg rada u regionu bivše Jugoslavije, posebno u BiH, čije se kompleksnosti čine izvanrednim poljem za proveru i testiranje nekih globalnijih postavki rada na suočavanju sa prošlošću. Možemo li kreirati odgovornu i pravednu politiku sećanja u duboko podeljenom društvu kakvo je danas BiH?Iliće ta politika i u doglednoj budućnosti ostati isključivo nacionalna?

Naravno da ova pitanja i nakon ovog susreta ostaju otvorena, verovatno i za mnoge buduće generacije. No, ovaj nam je susret dao inspiraciju za daljnji i fokusiraniji rad na ovom interesantnom polju, a nadamo se da smo i mi uspele da inspirišemo barem deo grupe da nastave sa svojim veoma relevantnim društvenim angažmanom.

Za više informacija o ovom programu kontaktirajte organizatore:

Centre de la Mémoire d’Oradour

DDJS Haute-Vienne et Limousin

Jugendgästehaus Dachau

IPAKTuzla

Centre André MalrauxSarajevo

Deutsch-Französisches Jugendwerk

T. Š.

Seminar Tragom vjere i mira

Vlašić, 28 -31. 05. 2009.

Na Vlašiću je organizovan četvorodnevni seminar pod nazivom „Tragom vjere i mira“ čiji je inicijator bila organizacija „Mali koraci“ iz Sarajeva. Voditelji seminara su bili Goran Božićević iz Miramida centra iz Grožnjana i Adnan Hasanbegović član CNA tima.

Generalna ideja ovog seminara je bila poticanje na mirovni aktivizam vjernika/ca i analiza potencijala unutar religijskh tradicija islama i k(h)rišćanstva na polju izgradnje mira.

Ovo je bio seminar namjenjen grupi od 20-tak učesnika/ca koji dolaze iz islamske tradicije za područja BiH. Grupa je formirana od  članova/ce različitih organizacija, imama i vjeroučitelja/ca. Čitav koncept ideje se sastoji od još dvije faze, gdje bi se na drugom seminaru formirala grupa sastavljena od ljudi iz h(k)rišćanske tradicije, a na trećem završnom bi se formirala grupa od 40-ak ljudi sa oba predhodna seminara i zajedno radili da temama vezanim za religiju i njenu ulogu u procesu izgradnje mira.

Koncept seminara je zamišljen kao kombinacija interaktivnih radionica, predavanja, plenarnih diskusija i rada u malim grupama. Teme koje su se obrađivale su izgradnja mira, liderstvo, religija i aktivizam u sklopu radioničarskog dijela, kao i predavanja Amre Pandžo (voditeljica „Malih koraka“) na temu: Mirovna dimenzija Islama, Muhameda Jusića (teolog iz Bugojna):  Šta ku’ranski ajeti  i muslimanska tradicija govore o miru? I Ugo Vlaisavljević (profesor filozofije sa sarajevskog Univerziteta): Etničko i religijsko – nužnost ili izbor.

Radionice i predavanja su bile dosta inspirativne sa dosta temeljnim diskusijiama o ulozi muslimana/ki u društvenom ambijentu posljeratne BiH i pomirenju, nacionalizmu, društvenoj odgovornosti itd. Većina učesnika/ca iskazala je zadovoljstvo ovim seminarom kao i želju učešćem u sljedećim fazama ovog programa.

 

Neke od izjava učesnika/ca u evaluaciji seminara:

–    Imam moć da upoznajem pametne ljude.Čekam septembar s nestrpljenjem.

–    Ovakva vrsta okupljanja u mojoj sredini je doslovno zabranjena. Trudiću se da razvijam ovo i u svojoj sredinu.

–    Hvala na pozivu, uživao sam u susretu. Jedva čekam septembar. Drago mi je što sam vas upoznao sve. Dosta će mi pomoći u radu s djecom. Nedostatak seminara je veliki problem.

–    Bilo  je super sve na ovom seminaru. Predavači su me oduševili. Puno sam naučila, uvezala prethodno stečena znanja. Dobro ukomponirana dva gostujuća predavača.

 

Više detalja o ovome seminaru možete dobiti na kontakt: amrap70@gmail.com

A. H.

 

Druga Post-jugoslovenska Mirovna Akademija

Sarajevo, 26.07 – 04.08.2009.

Organizatori: MCC South-East Europe, CNA, Terca Sarajevo, Nansen Dijalog CentarSarajevo

 

Franjevački studentski dom u Sarajevu je i ovoga leta bio mesto okupljanja ljudi iz regiona bivše Jugoslavije, Nemačke, SAD, Severne Irske… Razlog okupljanja bila je druga Mirovna Akademija, na kojoj je ove godine učestvovalo pedeset učesnika/ca, koji su pohađali neki od tri ponuđena kursa:

–          Aktivizam reloaded, Goran Božičević & Paul Stubbs

–          Pamćenje: sećanje i zaboravljanje, Stef Jansen

–          Understanding Internal Dynamics of Socities in Conflict, Orli Fridman

 

Ono što je prošle godine započeto kao hrabra ideja sa potpuno neizvesnom budućnošću, nastavilo je da živi i da se razvija u pravcu uspostavljanja jednog od retkih konstantnih naprednih programa mirovnog obrazovanja na našim prostorima.

 

Uspesi

Sama činjenica da je organizacioni tim ostao na okupu više od tri godine, uprkos neretkim razmimoilaženjima i razlikama u viđenju nekih stvari, u našem kontekstu predstavlja veliki uspeh. Postoji osećaj da se i prostor za dijalog i saradnju u našem timu vremenom razvija i postaje kvalitetniji, pa nam je drago ako možemo doprineti da saradnja ne bude samo mrtvo slovo na papiru.

Uspeli/e smo da ponudimo tri potpuno nova kursa ove godine i da krug voditelja/ica i saradnika/ca proširimo novim ljudima, spremnim da čine napore u pravcu afirmisanja mirovnog rada i smanjivanja jaza između akademskog i aktivističkog.

Veliki je uspeh i što smo uspeli/e da zainteresujemo dovoljan broj ljudi iz regije, ali i izvan nje, da apliciraju za ovaj program i učestvuju u procesu razmene, učenja i refleksije. Ove godine smo dobili 80 prijava, što smatramo velikim uspehom s obzirom da nismo pokrivali putne troškove i da su sve planirane promotivne aktivnosti morale biti otkazane zbog nedobijanja planiranih sredstava. Od toga je odabrano 51 osoba, za učešće na tri kursa. Zbog problema sa finansiranjem broj učesnika po sesiji smo smanjili sa 20 na 17. Ponovo je problem biomaliodaziv sa Kosova, a iznenadio nas je popriličan broj prijava od ljudi koji su potpuno izvan našeg regiona (od Irske do Nigerije).

Posebno smo zadovoljni/e medijskom pokrivenošću ovogodišnje Akademije. Brojne novinarske ekipe na svečanom otvaranju MA 09 su nas dosta iznenadile i pomalo „zatekle“. Još nas je više (prijatno) iznenadilo interesovanje novinara/ki koje nije jenjavalo ni tokom prva četiri dana trajanja naše aktivnosti. Rezultat svega toga su brojni intervjui objavljeni u štampanim medijima i na internet portalima, prilozi u informativnim emisijama skoro svih relevantnih elektronskih medija, gostovanja na radio stanicama… Nadamo se da ćemo uspeti da prikupimo sav taj materijal i objavimo ga na našoj web strani, na uvid svim zainteresovanim osobama.

S obzirom da se utisci tek sležu, a da evaluacija kompletnog procesa Mirovne Akademije 2009 još nije napravljena, možemo očekivati da će uvidi o dodatnim uspesima tek doći u vidu budućeg angažmana naših polaznika/ca i njihovog povećanog uticaja na političke, intelektualne  i kulturne tokove u našim društvima.

 Neuspesi

Najveći neuspeh vezan za MA 09 odnosi se na nemogućnost da obezbedimo finansijska sredstva za prvobitno planirane dve sesije sa ukupno šest kurseva. Tako se ispostavilo da nam je namicanje sredstava i dalje najslabija tačka u čitavom sklopu rada na MA. U toku priprema za ovogodišnju Akademije ovom pitanju smo posvetili/e posebnu pažnju, nastojeći da što bolje iskorostimo postojeće kapacitete i dopunimo ih „unajmljivanjem“ kapaciteta spolja. Međutim, naš trud se nije pokazao naročito uspešnim usled različitih okolnosti – od svetske ekonomske krize, iznenadnog prekida saradnje sa fundraiserom, preko neočekivanih i neobjašnjivih okolnosti sa odgovorima nekih donatora. Zbog svega toga smo morali da otkažemo čitavu jednu sesiju sa tri kursa. Ostaje nam veliko pitanje kako ćemo namicanje sredstava organizovati u budućnosti, jer želimo da Mirovna Akademija traje, a očigledno je da neće moći da potraje sa ovako neefikasnim fundraisingom.

Izazovi i pogled unapred

Izazova je u proteklih godinu dana bilo raznih i raznolikih.

Jedan od najrelevantnijih pojavio se u vidu pokušaja da započnemo proces strateškog planiranja za narednih pet godina. To je otvorilo čitav niz veoma važnih pitanja koja se tiču strukture tela koje Akademiju organizuje, vizija za budućnost, mesta koje za Mirovnu Akademiju želimo na mapi edukativnih programa u našoj regiji…

Rad na organizovanju jedne ovakve aktivnosti zahteva jako puno ulaganja, vremena, energije i kreativnosti. Kako Akademija raste i razvija se postaje sve jasnije kako se takav posao ne može raditi „sa strane i usput“. Neophodna nam je drugačija i jasnija organizacija i još veća posvećenost, dok nas istovremeno pritiskaju brojne druge obaveze i aktivnosti. Veliki je izazov za sve nas da kreiramo optimalan način i strukturu koja će nositi Mirovnu Akademiju u narednom periodu, kao i da svaka organizacija i pojedinac/ka jasno definišu svoje mogućnosti i željenu ulogu u celoj ovoj priči.

Drugi izazov podjednake važnosti tiče se programskog i metodološkog određenja Mirovne Akademije kao naprednog programa mirovnog obrazovanja. Veliki zadatak je pred nama da jasnije definišemo gde želimo da se pozicioniramo na tom polju, i kakvu vrstu prenošenja i primanja znanja želimo da ohrabrujemo ovim programom. Iz prve faze evaluacije ovogodišnje MA vidljiva su različita poimanja/ideje šta Akademija jeste i šta bi trebalo da bude, pa ćemo se već na evaluaciji čitavog programa u septembru morati detaljnije pozabaviti ovim pitanjima.

Na to promišljanje o budućem profilu i mestu Mirovne Akademije posebno nas je potakla evaluacija kursa „Aktivizam reloaded“ i uvidi koje smo tom prilikom dobili i od strane učesnika/ca, i od strane voditelja kursa. Jedan deo učesnika/ca bio je dosta nezadovoljan konceptom kursa i načinom na koji je kurs vođen, smatrajući da kursevi na Mirovnoj Akademiji treba da ponude jasniji spoj teorijskih koncepata i praktičnog rada, te da imaju jasniju i (čvršću) strukturu i fokus. Voditelji su, sa druge strane, istrajavali na svom krajnje otvorenom i fleksibilnom konceptu, bez jasno postavljene linije „podučavaoci – oni koje treba učiti“ i sa potpunim fokusom na razmenu ličnih iskustava i uvida. Tenzije su bile, što bi se reklo, vidljive golim okom i dosta su uticale na tok, dinamiku i sadržaj rada na tom kursu. Pred organizatore se postavio novi izazov – da li i kako reagovati? U nekoliko navrata smo razgovarali/e sa voditeljima kurseva, kako bismo zajednički doprineli da kursevi u najvećoj mogućoj meri odgovaraju onome što je definisano u dokumentu pod imenom „Metodološki okvir kurseva“ i oko čega je postojalo slaganje pre samog početka MA. Ono što nikako nismo hteli jeste da intervenišemo u sadržaj i metodologiju kursa izvan onoga što naša uloga nalaže. Bilo je jasno da se radi o sudaru različitih koncepcija između voditelja i iskusnijeg dela grupe, a da je naša odgovornost za ubuduće da što bolje izdefinišemo koji to model(e) želimo poticati, kao i da ga što bolje prezentujemo potencijalnim učesnicima/ama kako ne bi dolazilo do ovakvih razmimoilaženja u očekivanjima.

Veliki će izazov i u budućnosti biti zainteresovati dovoljan broj iskusnih ljudi da se prijavljuju na MA. No ono što u tom pogledu ohrabruje jeste već forimirana jezgrica (njih 10) učesnika/ca koji učestvovali na obe Mirovne Akademije i čiji potencijal želimo iskoristiti u promociju ovog programa u budućnosti. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti promociji programa na Kosovu odakle dobijamo nimalo ili vrlo malo aplikacija. Svesni smo da je jezik velika prepreka, ali ćemo ipoak pokušati da kroz kontakte sa lokalnim organizacijama na Kosovu približimo ideju Mirovne Akademije tamošnjim aktivistima/cama i teoretičarima/kama.

Izazova dakle ne manjka, kao što ne manjka ni inspiracije i entuzijazma za dalje. Svakako će i inspiracija i entuzijazam morati biti nadopunjeni još nekim elementima kao što su opsežno, detaljno i precizno planiranje i neophodna nadogradnja kapaciteta. Reputacija koju MA već sada uživa, kao i preko sto učesnika/ca i grupa izuzetnih voditelja/ca koji su doprineli ugledu Akademije, obavezuju nas na još ozbiljniji, odgovorniji i promišljeniji pristup organizovanju ove aktivnosti. Jer više nema nazad J.

T. Š.

 

Miramidani – Dani izgradnje mira

„Kamo idemo i idemo li tamo zajedno?“

Grožnjan, Hrvatska, 11 – 15.09.2009.

 

Tokom pet septembarskih dana u Grožnjanu se okupilo pedesetak aktivista/ica, teoretičara/ki, novinara/ki, umetnika/ca, muzičara i onih čiji profesionalni identiteti nisu lako odredivi ili su tek u procesu formiranja. Okupio ih je skup o pomirenju tokom kojeg su upriličene brojne radionice, predavanja, diskusije, prezentacije, dva okrugla stola i jedna izložba. Okupila ih je radoznalost, te profesionalna, a u nekim slučajevima i duboko lična povezanost sa problemom (po)mirenja.

Svi prisutni sa sobom su doneli/e mnoštvo pitanja i hrpu različitih shvatanja šta pomirenje jeste ili nije, a šta bi, pak, trebalo da bude. Širina problema kojim se bavimo, o kome mislimo, ili koji živimo, tako nas je tokom tih kišno-sunčanih dana češće zbunjivala nego osnaživala. Češće ostavljala sa hrpom novih nedoumica, nego sa odgovorima za kojima smo žudeli/e. Osećaj da smo usamljeni u sopstvenom razumevanju ovog problema ponekad je odnosio prevagu nad osećajem da se razumemo i pričamo istim jezikom. Pa ipak, neizrecivo je dragocena bila ta prilika da se stvari sagledavaju iz više (neočekivanih) perspektiva, da se sopstveni rad prevrednuje i nakon svega – još više ceni.

Kao i svi pionirski pokušaji da se problemi obogate novim dimenzijama i poljima, i Miramidani su imali svoja „šepanja“ (duge popodnevne plenarne sesije), nespretne korake (nije li program možda, ipak, bio pretran?), na momente nejasan fokus („i… šta smo ono hteli sa ovim pitanjem“). No, iznad svega i prvenstveno, Miramidani su ove godine hrabro otvorili nova polja promišljanja, bez kompleksa i suvišne pretencioznosti kročili na neke, do sada uglavnom neposećivane, terene (društveno odgovorno poslovanje i pomirenje; mirovno novinarstvo, hip-hop i izgradnja mira itd.) i (p)ostali prepoznatljiv slobodan forum za susrete i razmenu, mesto refleksije i samorefleksije. I definitvno potvrdili da spadaju u red onih aktivnosti koje sa protokom vremena i povećavanja vremensko-prostorne distance samo dobijaju na važnosti, relevantnosti i aktuelnosti.

Osmislili i priredili: Miramida Centar Grožnjan i CNA

Radionice, prezentacije i uvodna izlaganja pripremili/e: David Bloomfield, Vesna Kesić, Jasminka Drino-Kirlić, Brian Phillips, Vlasta Jalušič, Vladan Beara, Tihomir Ponoš, Rajko Božić, Eugen Jakovčić

Na okruglim stolovima (veza pomirenja i poslovnog sektora, te umetnosti i pomirenja) govorili: Vladimir Cvijanović, Goran Ješić, Igor Galo i mnogi drugi/e

Svoje video radove i fotografije izlagali: Adela Jušić, Igor Roginek, Nenad Vukosavljević, Biljana Cincarević, Sašo Aluševski, Davor Konjikušić i Nedžad Horozović

Pričali/e i mislili/e smo sledeće teme: Tko se s kim treba miriti? Treba li? Pomirenje kao provokacija; Etničko ili etičko u pomirenju; Kako se miriti nakon teških rana?

I još: kakve veze ima hip-hop sa izgradnjom mira; možemo li nešto naučiti od festivala EXIT; postoji li takva stvar kao što je mirovno novinarstvo; je li pravda za žrtve kroz REKOM katarza ili utopija; iskustva podeljenih zajednica i šta sa njima  itd.

Aktivnost je podržalo Ministarstvo inostranih poslova Norveške.

Ukoliko želite da saznate više o ovogodišnjim Miramidanima rado ćemo vam e-mailom poslati brošuru. Samo je zatražite!

T. Š.

 

Ostalo

Trening razmene – u organizaciji War Resisters’ International

Bilbao/Baskija, 26-30. 10. 2008.

 

Trening razmene iz nenasilnog delovanja održao se u Bilbaou u organizaciji War Resisters’ International (WRI) u saradnji sa KEM-MOC  (sekcijom WRI u Baskiji).

Trening je bio namenjen trenerima/icama koji vode treninge iz nenasilne akcije i aktivistima/kinjama koji imaju iskustvo rada na tom polju, pa je tako i Helena, članica CNA, učestvovala na njemu. Cilj ovog okupljanja je razmena iskustva i znanja, produbljivanje pojma i razumevanja nenasilja, a tema se obrađivala i na nivou senzibilizacije, zatim sa strateškog aspekta, kao i kroz razvoj i obezbeđivanje podrške grupama koje rade na nenasilju. Važnost ove razmene se ogleda i u različitim kontekstima iz kojih aktivisti/kinje dolaze, koristeći različite metode i iskustva u svom radu.

Neka od pitanja na kojima se radilo su: kako se trening iz nenasilja menjao i adaptirao tokom godina, koju ulogu trening u nenasilju igra u pokretima za društvenu promenu, novi metodi treninga iz nenasilja, izazovi s kojima se susrećemo, kako raditi treninge s međunarodnim učesnicima/ama, razmena ‘alatki’ i vežbi.

WRI je ujedno predstavio svoju publikaciju “Handbook for Nonviolent Campaigns” koja se može naći na sajtu

Učesnici/e su bili/e iz različitih delova sveta (od Kolumbije, preko SAD-a, evropskih zemalja do Indije…) iz potpuno različitih društava, različitih iskustava, odnosno aktivističkih bekgraunda. Bilo je ne samo sjajno čuti njihova iskustva, razmeniti razmišljanja, dileme, pitanja, izazove, nego je ujedno bilo osnažujuće i ohrabrujuće za dalji rad. Sem toga, upoznati ljude koje “znaš” samo iz knjiga, tekstova ili iz akcija o kojima si čitala, i čuti ih “uživo” je bilo izazovno.

Inače, WRI ima dugu istoriju rada na nenasilnim akcijama, a više o organizaciji možete naći na web stranici: http://www.wri-irg.org/network/about_wri.

H. R.

 

Sastanak QPSW i partnerskih organizacija iz regije 

Umag, 15-18.02.2009.

U Umagu je održan trodnevni susret QPSW i partnerskih organizacija koje su sarađivale posljednjih 18 godina na polju izgradnje mira na prostoru bivše Jugoslavije. Tih 18 godina od kada su Kvekeri aktivnije prisutni u regiji obilježile su značajan broj pratnerstava, projekata i saradnje na nacionalnim, lokalnom i regionalnom nivou sa nekoliko organizacija aktivnih na poljima izgradnje mira, ljudskih prava, mirovne edukacije, suočavanja s prošlošću, itd. Ovaj susret je bio, može se reći, rezime djelovanja QPSW u regiji uz prisustvo 30-ak aktivista/ica organizacija iz Hrvatske, Srbije, BiH, i kvekerskih ureda iz Velike Britanije i Belgije. S obzirom da QPSW od ove godine neće imati urede u regiji ovo je bila i neka vrsta pokušaja sagledavanja novih mogućih načina saradnje i podrške koje Kvekeri kao i civilna društva iz zemalja EU mogu pružiti lokalnim organizacijama i inicijativama

Radionice su  poslužile kao prostor za razgovore i analize o prethodnim godinama rada, presjeka prošlih, trenutnih i budućih aktivnosti za kojima postoji potreba da se održe i osnaže. Također su inspirativne bile razmjene uspomena i sagledavanje niza pojednih veza, aktivnosti i projekata o čemu je većina prisutnih imala šta reći.

Interesantne su bile i prezentacije studija koje su rađene u okviru QPSW regionalnih projekata. Prva pod nazivom „Grassroot peacebilding and enlargement“ koji nudi prijedloge za prioritete djelovanja na polju izgradnje mira, lobiranja na nacionalnim nivoima u regiji i na nivou EU. Druga prezentacija ticala se mehanizama i protokola vezanih za evropske integracije, kao i prezentacija studije o percepciji ljudi iz Srbije, Hrvatske i BiH o tome kako vide EU i evropsku budućnost zemalja zapadnog Balkana.

Ova studija se čini važna jer ukazuje na nedovoljno poznavanje, neinformisanost i predrasude kod lokalnih ljudi o tome šta jeste EU i koje dileme i poteškoće nas očekuju na tom planu.

Susret je bio i značajn po tome što je uz veći broj mirovnjaka/inja prisustvovalo i nekoliko ljudi iz veteranske populacije koji se sve više uključuju u mirovne aktivnosti u regiji.

Uglavnom susret je protekao u radnoj i prijateljskoj atmosferi uz utisak da se saradnja i kontakti na polju izgradnje mira nastavljaju i dalje.

Za više informacija o ovom događaju možete se obratiti na: miramida@zamir.net

A. H.

 

Međunarodni trening – Nenasilje u kontekstu rata ili oružanog sukoba

Wustrow/Nemačka, 16. 06. – 03. 07. 2009.

 

Kao član beogradskog tima Centra za nenasilnu akciju sam učestvovao na međunarodnom treningu pod nazivom “Nenasilje u kontekstu rata ili oružanog sukoba” koji je organizirala sestrinska organizacija KURVE Wustrow iz Njemačke. Trening se održao u gradiću Wustrow, sjedištu organizacije, od 16. juna do 3. jula 2009. godine. Na treningu je učestvovalo šesnaest mirovnih aktivista/ca iz Njemačke, Sudana, Palestine, Južnoafričke Republike, Nepala, Kolumbije, Malezije, Bangladeša, Šri Lanke i Nigerije, od kojih je većina već imala iskustvo izgradnja mira u svojim lokalnim sredinama.

Cilj treninga je bio usavršavanje nenasilnih vještina tranformacije konflikta u kontekstu rata ili oružanog sukoba. Teme treninga su bile principi nenasilja, nenasilne direktne akcije i nenasilne intervencije; razumijevanje i transformacija konflikta; politička analiza, strategija i rad na pomirenju u društvima pogođenim ratom; praćenje i prijavljivanje kršenja ljudskih prava, kao i rad na promociji ljudskih prava; nošenje sa stresom, strahom i traumatičnim iskustvima; donošenje odluka putem konsenzusa i timski rad; kulturološka i rodna senzibilizacija.

Rad na treningu je bio radioničarskog tipa, s visokim stepenom učešća polaznika i polaznica. Obrađivane teme su se sagledavale iz ugla prvenstveno ličnog iskustva i promišljanja koje ga slijede. U grupi se nisu svi/e podjednako čuli/e, neki/e od učesnika i učesnica nisu iskoristili/e taj prostor prvenstveno zbog nedovoljnog poznavanja engleskog jezika koji je bio radni. Preostaje mi pitanje da li je važnije odlično poznavanje engleskog (u nekim od navedenih zemalja još obavijenim plaštom brutalnog viševjekovnog kolonijalizma) ili princip solidarne inkluzivnosti zarad osnaživanja osoba koje rade u vrlo teškim ratnim uslovima (Šri Lanka i Palestina), pa makar i po cijenu otežanog rada, uspostavljanja komunikacije i razumijevanja?

Nekoliko radionica su ostavile snažan utisak na mene. Najupečatljivija je bila dvodnevna radionica koja je obradila nenasilnu direktnu akciju, detaljni prikaz procesa donošenja konsenzusa kroz praksu (odlučivanje o grupnom učešću u nenasilnoj direktnoj akciji kojom se naglašava značaj lične odgovornosti za globalno zagrijavanje, s naglaskom na pretjeranu i neodgovornu upotrebu automobila). Stimulativna je bila i radionica koja se bavila idejom “Do No Harm” (iliti ne čini štetu) koja tematizira probleme koji se javljaju kada pomoć međunarodnih organizacija rezultira u pojačavanju podjela između strana u konfliktu. Autorica istoimene knjige, Mary B. Anderson, pruža neke od mogućih alternativa.

Učesnici i učesnice treninga su također dobili/e priliku da predstave lokalni kontekst iz kojeg dolaze kao i njihov udio u težnji za promjenama u okviru istog. Te prezentacije, kao i druženje s grupom u neformalno vrijeme, su mi dali dovoljno fizičkog momenta da se otkačim i od naše dnevno-poličke stvarnosti i od nekih slika ostatka svijeta koje su prvenstveno stvorene od strane najuticajnijih medija zarad sopstvenih interesa.

Tokom ovog treninga mi je vrlo značajno bilo i upoznavanje sa njemačkim kontekstom, pogotovo sa načinima na koje se njemačko društvo ophodi spram iskustva Drugog svjetskog rata, kao i trenutni odnos spram manjina. Društva sa ratnom i zločinačkom prošlošću prolaze kroz slične procese u kojima samo višedecenijski okviri mogu predstavljati referentni okvir uspjeha (ili neuspjeha). Ipak, vremenski okviri služe kao korito koji bujicu društvenih procesa pridržavaju u jednom od dva pravca – prema sistemskom i sistematičnom ozdravljenju ili prema metastazi zločinačkih ideja i politika.

Iako trening, sa svojom glavnom temom – nenasiljem u kontekstu rata ili oružanog sukoba, denotacijom ne odgovara trenutnom kontekstu u kojem djeluje Centar za nenasilnu akciju, mislim da glavni utisak s kojim sam se vratio, a to je da je nenasilje opcija koju ne bi nikad trebalo zanemariti, treba brižljivo njegovati.

 N. P.

 

 Koalicija za REKOM

Iako to nije vest, čini nam se važnim napisati nekoliko reči o Koaliciji za REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima) prvenstveno zbog onih koji možda nisu imali prilike da za nju čuju.

Inicijativu su još 2006. godine pokrenule nevladine organizacije iz regije: Fond za humanitarno pravo iz Beograda, Documenta iz Zagreba i Istraživačko-dokumentacioni centar iz Sarajeva. U oktobru 2008. na skupu u Prištini zvanično je formirana Koalicija, kojoj je pristupio nezanemarljiv broj prvenstveno nevladinih organizacija, ali i pojedinaca/ki, kao i neka od udruženja žrtava i veteranskih udruženja. U maju 2009. u Podgorici održana je i prva Skupština članica Koalicije.

Misija Koalicije jeste zalaganje za uspostavljanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na prostoru bivše Jugoslavije koju će sporazumno osnovati države koje su nastale na teritoriji bivše SFRJ.

Do sada je održano na desetine regionalnih i nacionalnih konsultacija na kojima su učestvovali predstavnici različitih društvenih grupa i gde su diskutovali o mehanizmima za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, a potom i o tome kakva Komisija je potrebna regionu bivše SFRJ i kakav bi mandat trebalo da ima. Konsultativni proces bi trebalo da se okonča do kraja 2010. godine i to prikupljanjem milion potpisa podrške građana. Koalicija za REKOM će izraditi predlog modela Komisije i predaće ga na usvajanje parlamentima država u regionu.

Kritičara i kritika ove Koalicije ne nedostaje, od kritika same inicijative, preko kritika strategije, do kritika nosilaca procesa. Međutim, bez obzira da li će ova inicijativa uspeti i ispuniti svoju misiju, njena velika vrednost jeste u samom pokretanju ovog procesa i organizovanju javnih dijaloga u kojima učestvuju različite interesne grupe. A takav proces treba podržati.

Više informacija o koaliciji za REKOM možete naći na stranici www.korekom.org.

I.F.

 

 

Politički i društveni kontekst

Bosna i Hercegovina

 

Bosna i Hercegovina – proizvodnja ubilačkih identiteta[2]

„Sve dok mesto neke osobe u društvu nastavi da zavisi od njene pripadnosti ovoj ili onoj zajednici, time ovekovečujemo jedan izopačen sistem koji samo može da produbi podele (…) Jedini častan cilj je borba da se prema svakom građaninu postupa kao prema građaninu s punim pravima, ma kakve bile njegove pripadnosti“

Amin Maalouf

 Iz države/zemlje BiH ni ove godine dobrih vesti. Prethodnih dvanaest meseci nisu gotovo ni u jednom segmentu političkog i društvenog života doneli olakšanje ili značajniji napredak. Naprotiv, moj lični osećaj, ljudski i profesionalni, govori mi da situacija nikada nije bila teža u zadnjih skoro petnaest godina. Opasna odsutnost bilo kakvog konstruktivnog političkog rešenja za „slučaj Bosna“, kao i zastrašujuća žilavost politika mržnje i podele, ne ostavljaju puno prostora za optimizam. Ne ostaje zapravo gotovo nimalo prostora za mišljenje izvan ustoličenih kategorija etničkog, verskog, „kulturnog“. A „teror“ navedenih, okamenjenih i jednom-za-svagda definisanih kategorija, svakodnevno uzima svoj danak zbog koga ovo društvo iz dana u dan postaje sve nepoželjnije mesto za život hiljada obrazovanih i mladih ljudi koji odlaze glavom bez obzira. Koliko je tek teško tu živeti stotinama hiljada osiromašenih i obespravljenih radnika/ca, penzionera, nezaposlenih, ne treba ni naglašavati.

Bez obzira kako imenovali procese koje smatramo prioritetnim za BiH, većina se slaže da je jako teško doći do pozitivne društvene promene u državi kojoj su principi vladavine etničkog principa i sa njim povezane diskriminacije upisani u sve institucije. Od Ustava, preko parlamen(a)ta, do obrazovnog sistema. Ljudska i građanska prava podvrgnuta su tako vrhovnom principu „pripadnosti etničkoj grupi“ koji je nepresušan rezervoar kako upitnih privilegija, tako i diskriminacije.

Pregled koji sledi je samo delić onoga čime smo svakodnevno „čašćavani/e“ u prethodnom periodu.

 

Daleko je Evropa?!

Od 01. januara naredne godine oni građani/ke ove tužne države koji nisu imali sreće da se dočepaju nekog drugog pasoša (uglavnom hrvatskog ili srbijanskog) ostaće sa druge strane „sanitarnog kordona“ koji pravi Evropska Unija, i koji se, naravno, nikada ne naziva tim imenom. Jer, valjda, nije „civilizovano i u skladu sa evropskim vrednostima“. Drugim rečima, građani/ke BiH, zajedno sa građanima/kama Kosova, te Albanije, i dalje će biti onemogućeni da putuju bez viza u većinu evropskih zemalja. S obzirom da preduslove za ukidanje viznog režima vlasti u BiH nisu ispunile ljudi će i dalje stajati u redovima za vize, a mladi će „inostranstvo“ i dalje gledati na televiziji. Nesposobnost, nerad i bahatost lokalnih političara platiće oni koji ih biraju iz godine u godinu i možda će ih, nadajmo se, jednom i kazniti zbog svega. Pošteno? Samo na prvi pogled.

Bez ikakve želje da u bilo kom pogledu amnestiram lokalne institucije ogromne odgovornosti za nerad i nesposobnost, moram primetiti da ovakvu odluku EU smatram lošom i dugoročno opasnom za BiH, ali i stabilnost čitavog regiona. Ta odluka pokazuje da se BiH tretira kao (uglavnom) funkcionalna država, što, nažalost, zbog ogromnih unutrašnjih podela i izraženih opstrukcija sakrivenih iza navodne zaštite „vitalnih nacionalnih interesa“, nije slučaj. Ona dalje pokazuje potpuno odsustvo sluha za kompleksnu i veoma osetljivu poziciju u kojoj se nalazi BiH na planu među-etničkih i međudržavnih odnosa. Ona nam, naposletku, po ko zna koji put demonstrira nemoć evropske administracije da misli izvan skučenih, administrativno-birokratskih okvira kada je Bosna u pitanju.

Odmah po saopštenju ovakve odluke iz Brisela, u javnom prostoru u BiH naglo su ojačala dva diskursa. Prvi je onaj o starom i poznatom anti-islamskom raspoloženju Evrope kao glavnom razlogu za takvu odluku. Evropska islamofobija je, po tom diskursu, odavno dokazana, a ovim je samo potvrđeno da za „nas“ (Bosance, Turke, Albance – jednom rečju evropske muslimane/ke) nema mesta u toj i takvoj Evropi. Kada se uzme u obzir da je argument „islamofobije“ postao omiljena brana Islamske zajednice pred bilo kojom, ma kako opravdanom, vrstom kritike postaje još jasnije koliko će teško biti dekonstruisati taj alibi posle ovakve odluke EU. Drugi diskurs, potencijalno još maligniji za ovo društvo, dodatno viktimizira bošnjački narod i tretira ovu odluku kao još jednu u nizu istorijskih nepravdi nanetu toj grupi. Nakon ogromnih patnji i stradanja pretrpljenih tokom rata 1992-1995, nakon indolentnosti i mlakih reakcija međunarodne zajednice na genocid i etničko čišćenje koji su se godinama nesmetano odvijali, sada su, kazuje taj narativ, na red došle post-ratne uvrede koje zaobilaze dželate, i nepogrešivo pogađaju žrtve.

Sami prosudite koliki je potencijal ovakvog raspoloženja za konstruktivan pristup iznalaženju političkog rešenja za BiH, za trezvenu analizu nerada lokalnih političara/ki, te za jačanje pro-evropskog raspoloženja i radnog elana.

 

Beda poricanja, beda mržnje

Podeljenost BiH nije novost, kao što nije novo ni da svaki od tri konstitutivna naroda u ovoj državi iz godine u godine svoju kolektivnu pripadnost naciji definišu kroz mitomanske i selektivne interpretacije bliže i dalje prošlosti. Te interpretacije, očekivano, izostavljaju nasilje i nepravde koje je „naša“ grupa počinila, dok se drugi demonizuje i sagledava isključivo kroz slike neprijatelja.

Ipak, ono što je novo u odnosu na period od pre par godina, jeste frapantno povećan prostor za bezočno poricanje i relativizaciju zločina iz prošlosti koji su „hrabro“ prokrčili vodeći političari Republike Srpske, na čelu sa premijerom ovog entiteta – Miloradom Dodikom.

Ovaj političar koji je pre par godina na vlast došao kao dugo željena alternativa SDS-u, za vrlo kratko vreme prigrabio je enormnu moć u RS-u, tamošnje medije stavio pod svoju kontrolu, gotovo u potpunosti disciplinovao civilnu scenu i dao istorijski prilog mržnji i netrpeljivosti na ovim prostorima. Radoznali čitatelj/čitateljka lako će na internetu pronaći izjave iz Dodikove bogate riznice, čije su težina i ozbiljnost, s obzirom na političku poziciju na kojoj se on nalazi, u mogućnosti da za pet minuta potru rezultate višegodišnjeg mukotrpnog mirovnog rada. Za potrebe ovog teksta pomenuću samo njegove izjave o prljavom Sarajevu, pardon Teheranu, nepodobnosti muslimanskih (sic!) sudija koji ne mogu suditi „nama u Republici Srpskoj“, i poslednju koja kaže da su zločini na tuzlanskoj Kapiji i sarajevskoj pijaci Markale „inscenirani kako bi se izolovala Srbija i Srbi na ovim prostorima“.

Tako su širom otvorena vrata za svako moguće zlonamerno izvrtanje i interpretaciju zločina počinjenih na prostorima BiH i šire, bez obzira ko ih počinio. To je nedvosmisleno zeleno svetlo da se proces proizvodnje „ubilačkih identiteta“ koji u ovom društvu ionako ozbiljno tinja – sada nesmetano rasplamsa i prodeluje. A suvih grančica za potpalu ne manjka ni na jednoj od tri (konstitutivne) strane i to treba shvatiti što je ozbiljnije i što je pre moguće.

 

Beda „moralnih vertikala“

Kao po pravilu, teška i krizna vremena na površinu izbacuju intelektualni i etički mulj i talog. Kada etičnosti nema ni na mapi, a moralni relativizam osvaja čitavu javnu sferu, pojavljuju se vođe i vođice, da svoje stado, valjda viđeno kao nemo i slepo, provedu kroz mrak i razveju maglu „smutnog vremena“. Ne manjka nam takvih ni u BiH, a najbrojniji su u verskim zajednicama, te „moralne vertikale“, koji se, iako u sprezi sa zločincima i kriminalcima, ne libe da svako malo očitaju bukvicu drugima – neverujućima, nemoralnima, nepodobnima.

Svakako najmoćniji među njima je reis Islamske zajednice u BiH Mustafa ef. Cerić, koga često nazivaju i najmoćnijim bošnjačkim političarem. I kome se takvo tituliranje nimalo ne gadi, kao što mu nije mrsko ni prijateljevanje sa ljudima iz kriminalno-nacionalno-patriotskog miljea.

Duga je lista Cerićevih izjava koje su izricane sa pozicije moralne superiornosti, a koje potiču nacionalizam ili relativizuju kriminalne radnje nekih od njegovih prijatelja i saradnika. No, koliko se daleko može otići u branjenju svojih problematičnih moralističkih pozicija najjasnije je pokazao jedan poseban slučaj, poznat kao „Gluha Bukovica“.

Gluha Bukovica (simboličnog li imena!) je seoce u srednjoj Bosni u kome je nekoliko roditelja maloletnih devojčica prijavilo slučajeve seksualnog zlostavljanja njihovih ćerki od strane lokalnog imama Rešada Omerhodžića koji je decu podučavao veronauci. Slučaj je ubrzo dospeo u medije, a očajni roditelji su, u želji da zaštite svoju decu, bili spremni da javno progovore o sramnim dešavanjima u selu. Usledila je „ekskomunikacija“ tih roditelja od strane „doličnih“ članova/ca zajednice, napadnute su novinarske ekipe koje su pokušale da izveštavaju o pomenutim događajima, a IZ je stala u odbranu imama koji je, tek nakon što je osuđen[3] za pomenuta nedela, premešten iz datog džemata! Podrška od strane vodećih ljudi IZ mu međutim nikada nije uskraćena. Reakcija efendije Cerića na ove slučajeve pedofilije zaista je bila nečuvena. Bez nedvosmislene reči osude, bez jasno iskazanog saosećanja za traumatizirane devojčice i njihove porodice, Cerić je otišao u Gluhu Bukovicu, bukvalno saslušao jednu od devojčica, pitao je da objasni kako ju je imam dirao po kolenima i kakav je izraz lica imao i na kraju izjavio da oni koji olako izleću sa ovakvim optužbama protiv zvaničnika IZ – ne poznaju i ne razumeju bosansko selo!!! Svaki dodatni komentar je suvišan.

 

Gotovo istovremeno, iz jednog drugog uporišta „moralnih vertikala“ – Univerziteta u Sarajevu, javnost je počašćena nečim što se po žutoj i žućkastoj štampi nazivalo „seks skandal na Pravnom fakultetu“. Iza tog prostačkog imena krije se zapravo ozbiljna afera korupcije i seksualnog iskorištavanja studentica isturenog odeljenja u Tuzli, od strane tri vrla profesora Fuada Saltage, Bajre Golića i Zdravka Lučića. U celom slučaju je najstrašnije bilo ćutanje sa fakulteta i univerziteta u vezi sa ovim slučajem, te gotovo potpun izostanak reakcija iz čitave tzv. akademske javnosti. Teško je onda ne osetiti zebnju kada se pomisli na sve druge stvari na koje bi Akademija trebalo da reaguje, a ona to uporno ne čini…

Postavlja se logično pitanje ko ima integritet i kredibilitet da reaguje u ovakvim i sličnim slučajevima? Čiji je taj glas koji se čuje dovoljno u jako u zemlji u kojoj vaše ime i prezime, porodično stablo i krvna slika presudno utiču na percepciju vaših reči? Očigledno je da to nisu uspavani intelektualci niti anemična civilna scena. Jasno je takođe da je tragično da sav trud spadne na novinare/ke onih slobodnomislećih medija koji ionako grcaju u dugovima i pod političkim pritiscima i na par uvek istih aktivista/ica. Ko će da reaguje? Pitanje je za sve nas…

 

I šta još?

Kako ovaj tekst ne bi imao desetine strana, ovde ćemo se zaustaviti i samo ovlaš pomenuti još izuzetno tešku ekonomsku situaciju (ovde velika kriza traje već godinama), katastrofalnu situaciju radnika i penzionera, odsustvo bilo kakve socijalne solidarnosti („nek štrajkuju tamo na trotoaru, šta zaustavljaju saobraćaj“), smanjen osećaj bazične sigurnosti na ulicama većih gradova, estradno-politički kič u kome se bukvalno gušimo…

Nije nimalo lako pored svega spomenutog održati motivaciju za mirovni rad u BiH. Previše je toga što demotiviše i plaši, premalo je vidljivih rezultata i napretka. I izgradnja mira se ovde, poput čitavog društva, uglavnom kreće račjim hodom – korak napred, dva koraka nazad. Uglavnom kao pokretačka snaga ostaje čist inat i čvrsto uverenje da se uvek i svuda vredi boriti za društvo i institucije koje ne diskriminišu i ne posipaju benzin po tlu kojim hodimo – ma koliko ta borba ponekad izgledala nemoguća i neravnopravna. Ono što nam svakako treba kao hleb je više delovanja, manje šuplje; i mnogo više spremnosti na razgovor i dijalog, a mnogo manje moralisanja iz udobnih i dobro uhlebljenih pozicija, pa bile to pozicije političara/ki, verskih poglavara ili civilnog društva.

Tamara Šmidling

 

 Crna Gora

Pisanje izvještaja iz Crne Gore iz godine u godinu postaje sve teže, jer je gotovo nemoguće izbjeći konstantno ponavljanje istih stvari i opisivanje istih fenomena. Ukoliko se kojim slučajem posle dvadeset godina nekim naučnim eksperimentom uspavani – danas probudi iz duboke kome (u nekoj vrsti hibernacije većina se još uvijek nalazi) i zatekne u CG, jedine novine koje bi uvidio jesu par podgoričkih mostova, par luksuznih hotela i šoping molova i par sijedih vlasi na ništa manje lijepoj glavi istog nam premijera. Trenutno su oči javnosti ponajviše uperene u ekonomsku krizu, što je “opravdanje” za niz loših poteza i nepokretanja raznih važnih pitanja od strane crnogorske vlasti.

Izvještavanje o istom izbornom rezultatu donosi samo tu novinu da je vladajuća koalicija (već dvije decenije ista) na martovskim parlamentarnim izborima odnijela pobjedu od blizu 70% glasova, što je nezapamćeni izborni rezultat na Balkanu u novije vrijeme. Niz afera koje se vezuju za starog-novog premijera, počev od optužnice podignute u Bariju za organizovanje šverca cigareta, preko onih nedavnih za organizovani kriminal i prijateljstva sa Canetom Subotićem i ostalim licima s Interpolove potjernice, kao i mnogobrojni izvještaji stranih organizacija o velikom stepenu korumpiranosti, organizovanog kriminala itd. izgleda da nisu bili dovoljni da se bilo kakva promjena desi. Naprotiv, što je veći broj afera i optužbi, to je bolji izborni rezultat, što samo ukazuje na činjenicu da moć malog broja ljudi u CG neprestano raste. Sa rastom moći trebalo bi da i tolerancija, ali – i što je mnogo važnije – odgovornost raste, međutim, upravo se dešava suprotno – da se “moćnici” ne libe da moć demonstriraju na najneposredniji mogući način. Jedan od primjera toga jeste nedavni incident u kojem je gradonačelnik Podgorice Miomir Mugoša, skupa sa svojim sinom (gle slučajnosti – službenikom Ministarstva inostranih poslova i trećim sekretarom ambasade CG u Vašingtonu) fizički nasrnuo na fotoreportera i zamjenika urednika dnevnog lista Vijesti, koji su pokušali da fotografišu jedan od gradonačelnikovih automobila nepropisno parkiran. Tom prilikom su im otac i sin nanijeli niz lakših i težih tjelesnih povreda. Reakcije medijske zajednice, opozicionih partija, nevladinih organizacija, kao i optužbe novinara i Vijesti nisu izostale. Međutim, izgleda da zakon u Crnoj Gori nije isti za sve, budući da je državna tužiteljka podigla optužnicu protivu Mugoše mlađeg i urednika Vijesti, dok se kontra gradonačelnika glavnog grada za sada nije pokrenuo nikakav postupak (o skidanju imuniteta trenutno postoje tek blijedi nagovještaji, ali sve je to još u sferi imaginarnog). Dotični se, naravno, brani kontraoptužbama, navodeći da su on, njegov sin i vozač bili žrtve napada…

Izvještavanje o “novoformiranoj” Vladi Crne Gore donosi istog premijera, iste ministre, ali i povratak Svetozara Marovića – sada novog-starog potpredsjednika Vlade, koji je krenuo stopama svog prijatelja premijera – stopama “velikog povratka” na političku scenu. Da sve liči na latinoameričku sapunicu, postarao se sam potpredsjednik Vlade, organizujući “veličanstvenu” svadbu svom sinu u hotelu Splendid, svadbu na kojoj su u vremenima krize gostovali Ceca Ražnatović, Haris Džinović, Ana Bekuta, Severina i ostali Svetovi estradni prijatelji, ali i razni svjetski biznismeni, svadbu za koju su neki mediji izvijestili da je koštala oko 500 000 eura.

Na putu k evropskim i NATO integracijama Crna Gora je, između gostovanja Pamele Anderson (revitalizatorke crnogorske privrede) i Berluskonija (revitalizatora crnogorske elektroprivrede), dobila upitnik od strane EU, koji je prva istinska provjera sposobnosti CG da uđe u porodicu evropskih država. Paralelno sa time, kampanja o priključivanju NATO alijansi sve više uzima maha. Skupština (vladajuća većina) odobrila je odlazak crnogorskih vojnika u Avganistan i time dovela Crnu Goru na korak do članstva u NATO. Ono što najviše brine je da, osim rijetkih usamljenih negodovanja, organizovanije anti-NATO ili bilo kakve anti-militarističke kampanje u Crnoj Gori nema.

Trenutno vrlo zanimljiva stvar je – po ocjenama mnogih – sramna dokapitalizacija Elektroprivrede Crne Gore; naime, data je prednost italijanskoj firmi sa znatno nižom finansijskom ponudom (u tom smislu, nije li simptomatična nedavna Berluskonijeva posjeta?) što je oštetilo manjinske akcionare za oko 50 miliona eura. Situacija s ostalim crnogorskim firmama (KAP, Boksiti, Mljekara…) nije ništa bolja; hiljade radnika štrajkuje – uzaludno.

Nedavno je Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore odobrilo novi crnogorski pravopis koji su zbog neslaganja unutar komisije za standardizaciju jezika izradili stručnjaci koji nisu iz CG niti su lingvisti, što je izazvalo burne reakcije kako protivnika crnogorskog jezika, tako i same komisije za standardizaciju. “Zahvaljujući” pravilu “Piši kao što zboriš” u crnogorski jezik, koji se temelji na lingvistici i gramatici srpskog, unijeta su dva nova slova: ś i ź. Brojne su i svakodnevne polemike za i protiv ovog jezika – s jedne strane postoje mišljenja da je to tvorevina koja služi da se srpski jezik izvrgne ruglu, te da se nasilno stvori crnogorski identitet, dok s druge strane imamo pokušaje da se preko izgradnje najmlađe grane slavistike – montenegristike i zvanično ustanovi novi jezik, kao prirodan odraz “stanja na terenu”.

Na polju suočavanja sa prošlošću velika je novina to da je Skupština Crne Gore usvojila deklaraciju UN o osudi svih zločina počinjenih u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, sa Srebrenicom kao simbolom svih zločina, u kojoj je stradao najveći broj ljudi od Drugog svjetskog rata. Za deklaraciju nije glasala opozicija, zahtijevajući da se prije nje donese deklaracija o zločinima u toku i neposredno po Drugom svjetskom ratu, kao i sumnjajući da je potez usvajanja deklaracije od strane DPS-a pokušaj ne direktnog suočavanja s prošlošću, već izbjegavanje i prebacivanje odgovornosti na režim u Srbiji. U skladu s ovim zahtjevima, dugogodišnji zahtjevi za zakonom o lustraciji, koji bi direktno pogodio ljude iz vrha vlasti, bivaju rezignantno odbacivani.

Slučaj Kaluđerski Laz je i dalje u toku, a sudski proces protiv čuvara u logoru Morinj, u kojem su mučeni hrvatski ratni zarobljenici se u poslednjih godinu dana nije pomjerio unaprijed. Direktni počinioci su na optuženičkim klupama, dok se ljudi iz tadašnjeg političkog i vojnog vrha ne pominju. Najnovija vijest vezuje se za izdavanje međunarodnih potjernica za licima koja su direktno učestvovala u deportaciji 79 Muslimana iz Herceg Novog. Sva lica za kojima je izdata potjernica se nalaze na teritoriji republike Srbije, a neka imaju srpsko državljanstvo što, po svemu sudeći, onemogućava njihovo isporučivanje u Crnu Goru, jer prema srpskim zakonima, oni mogu biti isporučeni samo tribunalu u Hagu.

Najavljeno je i formiranje dokumentacionog centra, po uzoru na ostale dokumentacione centre ratova 1990-99. iz regiona, čiji će zadatak biti prikupljanje i arhiviranje informacija o svim nastradalim i učesnicima ratova u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, a koji su (bili) građani Crne Gore, što bi bio pozitivan korak u procesu suočavanja sa prošlošću.

Kristina Bojanović

Radomir Radević

Hrvatska

 

U posljednjih godinu dana, u Hrvatskoj ništa suštinski novo, osim što su zbog gomile unutrašnjih i međunarodnih problema sa Slovenijom usporeni pregovori za ulazak u Europsku uniju. Zbog svega toga polako se istopila voštana maska najsređenije države u regionu i neki procesi i pojave u hrvatskom društvu postali su nešto vidljiviji.

Republika Hrvatska je sekularna država. Tako je barem definirano člankom 41. Ustava RH koji u svom prvom paragrafu navodi: „Sve vjerske zajednice su jednake pred zakonom i odvojene od države.“ Realni život kao da je malo u nesuglasju s ovom konstatacijom budući da su dogme i učenja katoličke crkve zašla gotovo u sve pore javnog i političkog života i uređuju živote ljudi mnogo vidljivije nego ikad prije.

Hrvatska je nedavno dobila vrlo konzervativni zakon o umjetnoj oplodnji i iako su pompozno najavljivane promjene zakona i dalje netaknuto ostaje ono najkontroverznije, a to je da na nju imaju pravo samo bračni parovi i osobe koje mogu dokazati da su najmanje tri godine u izvanbračnoj zajednici. Nadalje, u udžbenicima biologije koji su verificirani od Ministarstva prosvjete i sporta stoji kako je abortus ubojstvo ljudskog bića i može narušiti ženino zdravlje, kroz udžbenike vjeronauka istospolni odnos se navodi kao grešan i pogrešan oblik seksualnosti, posebne pogodnosti za dizanje stambenog kredita imaju mladi bračni parovi, a reproduciranje crkvene dogme učestalo se očituje i u pravosudnom sustavu kroz tumačenje muškog nasilja nad ženama koje vrlo često ostaje nesankcionirano.

Ovo su samo neke od situacija koje pokazuju kako kršćanska dogma postaje politički fiksirana i utiče na živote svih građana i građanki Hrvatske ne uzimajući u obzir drugačije identitete i drugačije svjetonazore.

Svi oni/e koji se pobune, svako pozivanje na ustavne odredbe o odvojenosti države i crkve, a nije da ih je baš malo, uglavnom dobiju mogućnost da iskažu što žele, ali društvenog dijaloga nema pa uglavnom bivaju prešućeni/e, marginalizirani/e i sve se i dalje odvija po starom. Svako pozivanje na ustavne odredbe o odvojenosti države i crkve pa dolazilo ono i od predsjednika republike Stjepana Mesića koji je nedavno zahtijevao da se iz javnih prostora uklone vjerski simboli i raspela, završe oštom osudom većine konzervativnih političara i vrha katoličke crkve pozivanjem na hrvatsku katoličku tradiciju i „više vrijednosti“ kao da je to primarni i najveći državni interes.

Biskupi se osjećaju prozvanima da sugeriraju i to kakav bi trebao biti sljedeći predsjednik republike što se nedavno moglo čuti na javnoj propovijedi biskupa Štambuka koji je povodom blagdana Hrvatskih mučenika izjavio kako bi sljedeći Hrvatski predsjednik ipak trebao biti katolik. To bi valjda značilo da će samim time biti i dobar čovjek, mudar i odlučan političar. Prošli premijer nam je bio katolik sa nekoliko svećenika i časnih sestara u obitelji, pa se u trenutku političke krize bez konkretnog objašnjenja povukao sa čela Vlade i ostavio državu na cjedilu.

Dok raslojavanja između bogatih i siromašnih postaju sve očiglednija, svakodnevno svjedočimo štrajkovima ljudi koji mjesecima ne primaju plaće, što je još jedna od zaostavština privatizacije i loše gospodarske politike „smjernih katolika“. Iz državnog proračuna se izdvaja oko 350 milijardi kuna za potrebe katoličke crkve, a socijalne i zdravstvene reforme idu u smjeru toga da ljudi sebi ne mogu priuštiti ni dostojan život ni dostojnu skrb o zdravlju. Vrlo kršćanski u jednoj katoličkoj državi…

Žalosno je što to što u Hrvatskoj monokulturi najviše šanse za opstanak imaju oni/e koji ispunjavaju dvije vrlo uske identitetske odrednice – Hrvati i katolici. I po mogućnosti da ne talasaju i ne preispituju puno.

I novi gradonačelnik drugog grada po veličini u Hrvatskoj – Splita, biznismen i poduzetnik Željko Kerum, također se deklarira kao Hrvat i katolik. Ti identiteti mu očito daju mnogo prava. Nakon nekoliko mjeseci njegove vladavine teško je ne primijetiti kako su stvari postavljene obrnuto: grad i gradska dobra služe gradonačelniku, a ne gradonačelnik gradu.

Nedavno je gostujući u jednoj emisiji na državnoj televiziji u udarnom terminu izjavio da srpske poduzetnike ne bi dovodio  jer kako dalje kaže, oni nam nikad nisu dobro donijeli kao ni Crnogorci i kako nema šanse da mu zet bude Srbin.

Isto tako, kaže on, svatko mora znati gdje mu je mjesto u ovoj zemlji.

Eto, Kerum je samo javno izrekao ono što puno ljudi u Hrvatskoj misli i mada su te njegove izjave naišle na oštre osude od strane nekih hrvatskih političara/ki kao i na osude iz civilnog društva, apsurdno je što županijsko tužiteljstvo nije podiglo optužnicu protiv njega uz obrazloženje kako nije imao za cilj propagiranje i raspirivanje nacionalne mržnje. A kako se onda raspiruje nacionalna mržnja i po kojim kriterijima se to određuje?

Otprilike u isto vrijeme još jedna presuda je donešena i izašla je u javnost. Naime, koordinatorica Autonomne ženske kuće Neva Tolle, također u televizijskoj emisiji 2003. godine nazvala je zlostavlječem muškarca nepravomoćno osuđenog za nasilje u obitelji. Vijeće od tri sutkinje Županijskog suda proglasilo ju je krivom za uvredu nakon postupka koji je trajao šest godina.

Je li nam ovo poruka da tako završavaju oni/e koji su spremni/e javno problematizirati nasilje u porodici koje bi tradicionalno trebalo ostati između četiri zida? Valjda se to i ne doživljava kao opasna društvena pojava u našem društvu, kao ni Kerumove izjave kao govor mržnje.

Jer naime, pozivali smo te iste Srbe da nam dođu ove godine na more i da spase turističku sezonu u ovo doba recesije. Pokoja masnica na oku, razbijeni farovi, izgrebana farba prosto je dio folklora jer su to valjda i zalužili/e. Kako kaže Kerum „Svatko treba znati gdje mu je mjesto u ovoj zemlji“.

Ali odnos prema Srbima u lijepoj našoj domovini i tako je više isprana tema, a onu šačicu koja se vratila nakon rata i tako samo davno zaboravili/e i dobro je dok su u manjini jer tako neće stvarati probleme.

Dokle god govorimo o popravljanju odnosa prema „drugima“ na deklarativnoj razini i dokle god zakon zaista ne bude podjednako primjenjivan prema svima i dok nam cijeli sistem to ne bude mogao garantirati ne možemo govoriti o korjenitoj društvenoj promjeni.

Važno mi je u ovom tekstu spomenuti studentsku blokadu najprije zagrebačkog Filozofskog fakulteta koja se kasnije proširila na većinu fakulteta diljem Hrvatske. Ovu inicijativu pokrenula je Nezavisna inicijativa studenata za pravo na besplatno obrazovanje koja je u javnom prostoru pokrenula priču o zaboravljenim društvenim vrijednostima – socijalnoj pravdi i jednakim pravima za sve neovisno o tome iz kojeg društvenog sloja dolazili/e. Inicijativa je podržana od strane nekih profesora, civilnog društa, sindikata i brojnih drugih javnih osoba bez obzira što ju je resorni ministar Primorac okarakterizirao kao pobunu studenta instrumentaliziranih od strane nekih političkih opcija. Valjda se u našem društvu ne očekuje da se netko neposredno angažira za uređenje vlastite sudbine.

Iako je blokada fakulteta prekinuta nakon 34 dana, a studenti za sada nisu ostvarili svoja prava, Nezavisna inicijativa za besplatno obrazovanje i dalje djeluje i dalje talasa i nadajmo se da neće stati jer da bi se stvari mijenjale očito je nužan konstantni organizirani pritisak „odozdo“.

Na svima nama koji/e činimo to Hrvatsko društvo je da pokažemo kako ipak nije najbolje i najsigurnije koristiti svoje pravo na šutnju, trpljenje i samosažaljenje…

Sanja Deanković

 

Makedonija

 

„Ovde je samo budućnost sigurna. Prošlost se menja sa svakom novom vlašću.“

Protekle smo godine u Makedoniji, čini mi se, osetili svu snagu poražavajuće točnosti rumunske poslovice iz naslova ovog teksta. Još jedna je godina prošla u kojoj je dominirao spor između Makedonije i Grčke oko imena zemlje. Posle grčkog veta na prijem Makedonije u NATO, konflikt je metastazirao unutar makedonskog društva i zauzeo uistinu zastrašujuće dimenzije. Svojevidni debakl koji je makedonska diplomatija doživela u Bukureštu na samitu NATO-a se ubrzo kući pretvorio u politički spektakl. Slijedila je serija događaja koji su, čini mi se, radikalno promenili makedonski javni diskurs na gore. Proces koji je u javnosti poznat kao „antikvizacija“ se vodio po već viđenim scenarijama u drugim balkanskim sredinama devedesetih. Vlada je uveliko okupirala sav medijski prostor putem zakupa za svoje spotove duge po pet ili deset minuta za svoje razne kampanje. Pokušaću da navedem samo neke od kampanja kojima je makedonska javnost bila bombardovana putem svih medija po desetak puta dnevno. Usput ću da navedem i neke događaje koje su kampanje prouzrokovale, kako bih plastičnije oslikao njihov uticaj:

–         Kampanja o trećem detetu – ova se kampanja obraćala samo makedonskoj etničkoj zajednici, forsirajući priču da se makedonski etnikum brojčano smanjuje i da mu preti isčezavanje. Vlast je otišla toliko daleko da je čak i usvojila zakonske povoljnosti za majke. Naime, za svako novorođenče, majke su dobivale novčanu naknadu koja je rasla za svako novo dete. Ukoliko bi neka majka dobila četvrto dete, mogla se komotno penzionisati na državni trošak sa prilično solidnim primanjima. Poruka upućena siromašnim Makedonkama je sasvim jasna i strašna: ne morate učiti, ne morate graditi karijeru, samo rađajte i država će da se brine o vama. Ovaj zakon je (naravno) važio samo za sredine gdje je prirodni prirast bio ispod nasumično odabranih 2.1 promila. Gle čuda, sve opštine koje je ovaj zakon obuhvatio su bile dominantno naseljene etničkim Makedoncima. Naravno da je ovakva zakonska diskriminacija kroz nekoliko meseci pala na Ustavnom Sudu. Ali nije pao ceo zakon i po mom mišljenju, Ustavni Sud je uspeo videti samo etničku diskriminaciju, a nije video spolnu. Sada, taj zakon važi na teritoriji cele države.

–         Naporedno sa kampanjom o trećem detetu je krenula i kampanja protiv abortusa. I ona se odvijala pod istim velom straha od „nestanka“ nacije. Bazirala se na iznošenje najobičnijih laži o broju abortusa, načinima na koji se on vrši i optužbama koje su varirale od religioznih propovedi protiv ubistva do optužbe za nedovoljni nivo patriotizma. Nakon snažnog otpora koji je kampanja prouzrokovala u javnosti, jer je dodirnula i slojeve ljudi koji obično nisu deo aktivističkog, ili nekog javno vidljivog spektra, utihnula se time što je Premijer javno izjavio kako Vlada ne namerava zabraniti abortus (koji je u Makedoniji kompletno dostupan i besplatan) već da samo želi podići svjesnost o opasnostima koje abortus nosi. Skoro, kao da se radi o kampanji o reproduktivnom zdravlju. Inače, ova je kampanja pokrenuta u periodu kada je broj abortusa bio u opadanju. Još uvek nije jasno ko je vodio ovu kampanju, mada stoji to da je Vlada raspisala tender o kampanji za podizanje svjesti o poslijedicama abortusa. A i to da se još uvek, svakih par meseci naši gradovi probude prekriveni hiljadama nepotpisanih plakata protiv abortusa. Koja god da je struktura iza toga, očito je da raspolaže sa popriličnim novčanim sredstvima i organizovanim ljudstvom u skoro svim gradovima države.[4]

–         Kampanja o jačanju nacionalne svesti „Ti si Makedonija“ – ova se kampanja također obraćala samo makedonskoj etničkoj zajednici. Kampanja je hrabro uvela dva elementa u tretiranju nacionalnog: militarizam i antiku. Spotovi su bili baš slikoviti: Aleksandar Makedonski koji kudi svog generala savjetujući ga da nije baš pametno napasti dalekobrojnijeg neprijatelja, državna zastava koja se kida na mjestu momka koji se nije digao na državnu himnu… ali to je bio tek početak. Početkom 2009. nam se putem državne televizije obratio Bog lično. Da, da, Bog. Na desetominutnom spotu nazvanom „Makedonska molitva“ (http://www.youtube.com/watch?v=PZJ62MGF7xI) se Bog obraća modernim Makedoncima u pokušaju da im objasni kako su Makedonoidi prva bela rasa na planeti zemlji! (Jedna od tri koje je Bog stvorio.) Nakon burne reakcije javnosti, spot je maknut sa programa televizije, ali je nastavio svoj život po Internet medijima. Razne kvazinaučne istorijske teorije o etnogenezi makedonskog naroda koje su godinama bile diskutirane na marginama društva su preko noći postale dominantno prisutne. Glavna penetracija je bila silovitim uvođenjem antičkih elemenata u moderno shvatanje nacije. Potrebu je otprilike jednostavno opisao Direktor uprave o zaštiti kulturnog naslijeđa, arheolog, Pasko Kuzman: „Ako ne dokažemo etnogenezu od antike do danas, onda nemamo pravo na ime – Makedonija“. Naravno, sve je bilo stavljeno u funkciji novog državnog prioriteta. Svakakve smešne teorije sa vrlo sumnjivom argumentacijom su bile svakodnevno elaborirane na svim medijima. Na termin korišćen u spotu makedonska molitva „Makedonoidi“, koji je brzo postao podrugljiv termin za nove „antičke“ Makedonce koji se se pojavljivali, je odgovoreno terminom „sorosoidi“ (aluzija ide na Fond Otvoreno Društvo, tj. Sorosa) kojima se obilato časte svi koji se osude javno kritikovati politiku antikvizaciji i/ili dovode u pitanje „antičke korijene“ makedonske nacije. „Sorosoidi“ su također i krivi za veleizdaju jer samim činom da problematiziraju slavno antičko porijeklo nacije, oni podržavaju promenu imena države u sporu sa Grčkom, te izravno rade za grčke interese i svetskog zagovora protiv opstanka makedonske nacije. Ovakav nivo orkestriranog javnog napada na nevladin[5] dio civilnog društva, ja lično ne pamtim od ratne 2001. godine. Naravno, vidljivi deo procesa „antikvizacije“ su i najavljeno postavljanje grandioznog spomenika Aleksandra Velikog na centralni trg u Skoplju kao i serija preimenovanja aerodroma, autoputa, stadiona, trgova, prigodnim „antičkim“ imenima. Da bi stigli i do oficijalne verifikacije antičkog porijekla u etnogenezi Makedonaca u novoj istoriji Makedonskog naroda štampana ove godine.

–         Klerikarizacija društva. Religija i nacija su oduvek bili u čvrstoj simbiozi u Makedoniji. Ta se simbioza malo produbila prošle godine. Dva krupnija događaja mogu ilustrovati prošlu godinu: Vlada je, i pored svih reakcija, uvela veronauku u osnovne škole. Svećenici su nakon kratkog (jednodnevnog) kursa o metodici nastave ušli u škole i držali časove skoro pola godine, sve dok Ustavni Sud nije ukinuo odredbu proglasivši je za upad u sekularnost države. Reakcije su bile snažne i još uvek traju. Ministarstvo obrazovanja je ovih dana najavilo kako opet sprema izmene zakona i pokušava vratiti religiju u škole ovog septembra drugim modalitetom. Drugi je događaj kulminirao u martu 2009. Naime, još je prošle godine Vlada obznanila kako ima nameru državnim novcem finansirati izgradnju pravoslavne crkve na centralnom trgu u Skoplju. Odluka je bila dočekana žestokom kritikom i već viđenom podjelom na „makedonoide“ i „sorosoide“. Ono što se desilo 28. marta 2009. je bilo nešto što je uveliko potreslo javnost. Naime, grupa studenata Arhitektonskog Fakulteta iz Skoplja pod nazivom „Prva Arhi Brigada“ su uredno najavili miran protest na trgu, na lokaciji predviđenoj za izgradnju crkve. Sat vremena pre zakazanog termina za protest studenata, na trgu se (kako nam je kasnije saopšteno – spontano) okupila masa od nekoliko hiljada građana koji su podržavali izgradnju crkve. U trenutak kada su se studenti približili trgu, bili su napadnuti i oterani od strane rulje. Sve to, na očigled medija i policije, koja je čak i tražila od studenata da napuste prostor (iako su oni jedini ispoštovali zakonske uvjete i uredno prijavili skup). Jedan dio tih dešavanja se može vidjeti na link: http://www.youtube.com/watch?v=1wXFsX4hQoE&feature=related. Ovakvi događaji su prilično neuobičajeni za Makedoniju, te je ovo uznemirilo i duboko podjelilo javnost. Poražavajuća je bila šutnja oficijalne crkve i trebalo je da se umešaju strani poslanici EU i SAD kako bi počele stizati prve mlake reakcije osude. Ono što je slijedilo samo kompletira sliku nepomirljive konfrontacije koja postoji u društvu: prekršajne prijave su pokrenute za napadače, kao i za studente. U stvari, studenti su optuženi po nekom članu o remećenju javnog reda. U međuvremenu Vlada je, bojeći se da će joj i ova odluka da gradi verski hram budžetskim parama pasti na Ustavni Sud, odlučila da parcelu pokloni Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, te da Crkva sama gradi hram novcem koji prikupi od donacija. A da, Islamska vjerska zajednica je zatražila da i ona obnovi Burmali džamiju, srušenu posle Prvog Balkanskog Rata na isti trg. Cela priča još uvek traje. Moje duboko ubeđenje je da je MPC uveliko žrtvovala svoj ugled u ovu avanturu i da je morala da se drugačije postavi i da pokuša da spreči duboku vjersku netrpeljivost koja je ovakvim dešavanjima izazvana. Oni se očito ne slažu sa mnom. Bar ne oficijalno.

I sve se ovo događa u trenucima kada makedonska vlada već drugu godinu zaredom uživa najveću javnu podršku u istoriji samostalnosti države.

U međuvremenu, Grčka je objavila kako će da blokira i početak pregovora sa Evropskom Unijom ukoliko se ne pronađe rešenje za spor. Javno mišljenje je po pitanju pridruživanja EU bilo uvek u visokim procentima – za. Ali procenat drastično opada ako je uslov za to – promena imena države. Gubitak javne podrške za integraciju u EU sa prilično jadnim kapacitetima makedonske države za reforme koje nisu uvjetovane integracijama je stvarno loša kombinacija.

Ovo je bio samo deo događaja koji su obelježili prošlih godinu dana. Moj je osećaj da je makedonska kritička javnost duboko u defanzivi pokušavajući da iznađe svoji prostor van crno-belog tretiranja debate u javnosti. Drugi bitan izazov je kako otvoriti prostor za teme koje su van dometa euforičnog i spektakularnog, a koje su itekako bitne za izgradnju mira u društvu i preko kojih bi se moglo malo dublje ući u srž netrpelivosti koje se ovako violentno manifestiraju pri svakom sukobu mišljenja koji se desi u javnosti. Treći izazov je: pronaći način da se akcije artikuliraju na dostojanstven način i time se konfrontirati drastičnom spuštanju nivoa i vulgarizaciji svake javne debate.

Po mom viđenju, mir u Makedoniji stoji na dve noge: povoljan i mirni razvoj šireg regiona Balkana i odnosi između Albanaca i Makedonaca unutar Makedonije. Slobodno mogu zaključiti da se u prošloj godini nije uradilo skoro ništa što bi povoljno uticalo na bilo koji od ova dva procesa. Narod je, sasvim razumljivo, okupiran sporom oko imena sa Grčkom i očigledno očuvanje imena države vidi kao glavni prioritet. Što je sasvim razumljivo. Problem je što skoro i da ne vidi ništa drugo. A nas, još uvek čeka proces pomirenja između Albanaca i Makedonaca, čeka nas i vruće pitanje zakona o prava veterana iz rata od 2001. (koje je već imalo svoj neslavni uvod), suočavanje sa pogubnim procesom (koji je skoro pri kraju) kompletne etničke segregacije u osnovnim i srednjim školama u celoj državi, tretiranje tzv. „Haških slučajeva“ za ratne zločine, više od 700 „unutrašnje raseljenih“ lica koji žive po kolektivnim centrima evo već osmu godinu zaredom bez ikakvih šansi da se vrate u svoje domove ili da bilo kako rješe svoj problem stanovanja. Istraživanja nam pokazuju kako kontakata između Makedonaca i Albanaca skoro i da nema, kao i to da je strah od izbijanja novog rata još uvek snažan. Ekonomska kriza dolazi po svoje, privreda, koja je ionako u lošem stanju već duži period, je i oficijalno ušla u recesiju, te nas očekuje prilično nevesela jesen. Ja se samo mogu ponadati da terapija za kriznu jesen neće biti nova doza „antike“. I ne, ne mislim na rakiju „antiku“.

Boro Kitanoski (Mirovna akcija, Prilep)

 

Srbija

„Nije čovijek ono što misli, već ono što čini.“

Meša Selimović: „Derviš i smrt“

 

„Divljanje huligana neće imati političke posledice po Srbiju“, „Mladić će biti uhapšen do kraja godine“, „Održivo rešenje za Kosovo“, „Srbija plaća cenu sopstvenog licemerja“, „O ustavnosti Zakona o informisanju“, „Biće opet rata“, „Huligani hteli da napadnu švedsku ambasadu“, „Žene ubijaju iz ljubomore i posle višegodišnjeg zlostavljanja“, „Oslobadjajuća presuda „za slučaj Bitići“, „Francuz i dalje kritično“….

Ovo su, nasumično, izabrani naslovi iz dnevne štampe objavljene u Srbiji 23. septembra 2009. godine. I da ne napišem nijednu reč više, govore dovoljno.

A meni je, danima, teško da pišem. Teško mi je i da razmišlajm, nekako me sustigla apatija. Još uvek ona nije poprimila tolike razmere, da se upustim u razvlačenje dugih večernjih sati uz neki od popularnih „reality show“ programa, u kojima se produbljuju predrasude i toleriše svaka vrsta nasilja, pod izgovorom zabave za narod. I sve gore u naslovima nabrojane teme, kao da gube na značaju, jer se desetak propalih zvezda takmiči koja će od sebe da napravi veću budalu, a narod u zanosu ne zna gde će pre: da svedoči scenama seksa uživo na jednom nacionalnom kanalu, ili da okopava kukuruz jer je muškarac, glava kuće, lupio rukom o sto i poslao žene u kuhinju, na drugom televizijskom programu….

Teško mi je i da mislim na Zakon o informisanju, kojeg podržavaju oni koji bi da mediji izgledaju i pevuše kao spotovi JUL-a sa početka delovanja: sve sami cvetići i leptirići, a protiv kojeg su se oglasili i oni koji bi, da ima pravde, odavno bili zabranjeni zbog nasilja na svojim stranicama, zbog zloupotrebe maloletnika, zbog širenja nacionalne, rasne, verske, i seksualne mržnje. Kako ne pripadam ni jednima, ni drugima, svesna sam da mora da postoji način koji bi sprečio da u Drugom dnevniku nacionalne televizije novinarka izgovori „Šiptari ne daju struju“, ali da isto tako mora da postoji i način da se spreči selektivna primena selektivnih zakona.

Pomislila sam, priznajem, u jednom trenutku, prošle subote, da je dobro što je otkazana Parada ponosa. Da će se izbeći nasilje, i da će moji prijatelji, koji su gay aktivisti, biti poštedjeni rizika od prebijanja, čime su im ultradesničari, nacionalisti, navijači i ko zna ko sve još, pretili prethodnih dana. Gorko sam odahnula… a to olakšanje koje sam osetila, bilo je, mislim, olakšanje logoraša kada se završi prozivka smrti za taj dan. Dobro je dok potraje. A izvesnost je svakako loša. Mislite da preterujem? U zemlji u kojoj prebiju devojku u autobusu gradskog prevoza i bace dimnu bombu na kraju, u zemlji u kojoj prebiju turistu Francuza koji je mirno sedeo u sred dana u centru Beograda, u zemlji u kojoj išamaraju Australijanca koji šeta tim gradom, strah od nasilja više nije preterivanje. Već, ma kako to ružno zvučalo, teška istina, i teška sudbina svih nas, koji smo danas odahnuli.

Porazno je što su nasilnici o kojima govorim starosti izmedju 17 i 19 godina. To su ona deca rođena u ratno vreme, deca odrasla pod sankcijama, sa idolima iz kriminalnog sveta koji je ovde bio popularan devedesetih. Sad ta deca ulaze u svet odraslih na jedini način na koji umeju. I za koje sada svi imaju samo reči osude. Kao da su to neka tuđa deca, neki tuđi ljudi. To su ista ona deca koja su bivala zapostavljena i prepuštena sama sebi dok su im tate mobilisane za ratove, a mame čekale u redovima za hleb i mleko. Ona deca koja su, umesto crtaća (na koje su nam bile  stavljene sankcije), na televiziji gledala kriminalce i njihove „crne bisere“, rasparčana tela žrtava rata, nacionalne heroje i novokomponovane kulturne i ostale zločince. Ta deca su odrasla. Zgražanje i gađenje nad onim što ta deca čine, samo je posledica. Kao što je i njihovo ponašanje posledica. Odgovornost je zajednička i niko nema prava da sa gađenjem konstatuje kako je neko drugi kriv.

Pre nekoliko dana objavljeno je istraživanje koje pokazuje kako je svaka druga žena u ovoj državi žrtva nasilja u porodici. Nasilje u porodici se još uvek ovde ne smatra krivičnim delom, ovde je uobičajeno da se deca vaspitavaju batinama, a žene „prevaspitavaju“ motkom ili pesnicom koja je iz raja izašla. Što se tumači, kako je sam Bog, vladar raja, poslao batine jačima kako bi vaspitali slabije. Mušarac ženu, ona dete, dete slabije dete. Spirala nasilja? Vrtlog nasilja! A mi svi plivamo u tom viru, ne shvatajući da nam samo glave vire i bore se za malo daha.

Ne umem da se borim sa nasiljem koje je u meni. Gutam i guram u sebe i bes i tugu i nemoć, i očekujem da će sa vremenom koje prolazi i muka koju doživljavam postati manja. A ona je sve veća. Povukla sam se u mali svet svoje porodice, ušuškala i zašitila od sveta: ne govorim o tome kako se doživljava trudnoća i odsustvo zbog porodjaja u državi u kojoj je posao privilegija, a ne pravo, ne govorim o tome da ne postoji nikakva podrška trudnicama, porodiljama i, naročito,  dojiljama, ne govorim da je na ovom parčetu sveta sramota dojiti dete na javnom mestu, ne govorim o tome da sam se samoizolovala… Ne, bilo bi previše lično. Tiče me se, nisam objektivna. I tako sam odlučila da se bavim samo odgojem dece… razmenjujući savete sa drugim mamama, na Internet forumima, bila sam najstrašnije izvređana zbog stava da decu niko ne sme da tuče. Jer, mame, valjda znaju šta je najbolje za njihovu decu. Mame tuku iz ljubavi. I to nasilje, kao i svako drugo, ima opravdanje u višem cilju: mame tuku da bi deca bila bolja, tate tuku mame da bi im zajednički život bio harmoničniji, ta deca čim malo stasaju tuku svoje drugare koji su slabiji, a kad se udruže, onda tuku devojku u autobusu za koju su pomislili da je lezbejka, ili učesnike Parade ponosa, koji nisu dovoljno strejt za njihov ukus, ili Francuza zato što nije dovoljno Srbin, ili je previše Francuz. Za svako nasilje postoji opravdanje u višem cilju. Bijem te za tvoje dobro, sutra ćeš mi biti zahvalan zbog toga… kaže tata sinu. I krug počinje da se vrti…

Samo ćutanje i nedelanje nema opravdanje. Jer, ako ne kažem, ne vrištim, ne urlam danas ja: a ko će?

Katarina Milićević

 

---