Godišnji izvještaj 2008 – XI

DOWNLOAD PDF

 

CENTAR ZA NENASILNU AKCIJU – CENTRE FOR NONVIOLENT ACTION

 www.nenasilje.org

Ured u Beogradu:

Studentski trg 8, 11000 Beograd, Serbia

Tel: +381 11 2637-603, 2637-661

Fax: +381 11 2637-603

cna.beograd@nenasilje.org

 

Ured u Sarajevu:

Envera Šehovica 17, 71000 Sarajevo, BiH

Tel: +387 33 716-695 Fax: +387 33 618-748

cna.sarajevo@nenasilje.org

 

 

Contents / Sadržaj

11. GODISNJI IZVEŠTAJ

SEPTEMBAR 2007 – SEPTEMBAR 2008.

Adnan Hasanbegović

Helena Rill

Ivana Franović

Nedžad Horozović

Nenad Porobić

Nenad Vukosavljević

Sanja Deanković

Tamara Šmidling

Za Centar za nenasilnu akciju

Beograd — Sarajevo, decembar 2007.

Prelom i dizajn: Ivana Franović

Dizajn korica: Nenad Vukosavljević

Fotografije: Nenad Vukosavljević, Nedžad Horozović

Prevod na engleski: Nina Vukosavljević, Nenad Porobić

 

 

O CENTRU ZA NENASILNU AKCIJU

Misija CNA je rad na izgradnji trajnog mira u regionu bivše Jugoslavije kroz promociju kulture nenasilja, dijaloga i izgradnje poverenja među pojedincima/kama, grupama i narodima te rad na konstruktivnom suočavanju s prošlošću kao jednom od ključnih faktora izgradnje mira.

Naša težnja je rad na ostvarenju društva održivog mira u kojem razvoj kritičkog mišljenja, preuzimanje odgovornosti za društvo i zajednicu, poticanje na preispitivanje vlastitih stavova i prihvatanje različitosti ostvarujemo kroz različite vidove aktivizma od kojih su najvažniji mirovno obrazovanje, izdavaštvo i video produkcija.

Šta želimo i čemu težimo?

Svojim radom želimo poticati i osnaživati promociju mira kao osnovne društvene vrednosti, te odbacivanje rata i nasilja kao načina rešavanja sukoba. Suočavanje sa prošlošću (SsP) u regionu bivše Jugoslavije stavljamo u fokus naših interesovanja zalažući se za definiciju SsP kao višeslojnog i kompleksnog procesa koji uključuje, pored obznanjivanja o tome šta se desilo i kažnjavanja odgovornih za to, još i: rad na razgradnji “slika neprijatelja” i izgradnji poverenja među ljudima na prostorima bivše Jugoslavije; rad na uspostavi kulture sećanja; zalaganje za promovisanje i pokretanje javnih politika usmerenih na SsP; preispitivanje i razgradnju nacionalizma, militarizma i patrijarhata kao ideoloških izvora nasilja u društvu.

Programima mirovnog obrazovanja i aktivnostima na polju dokumentarne produkcije i izdavaštva nastojimo i stvoriti nove i ojačati postojeće kapacitete za mirovni rad u regionu bivše Jugoslavije. Želja nam je stvarati i podržavati kapacitete fokusirane na vrednosni pristup izgradnji mira, vođeni načelom zaštite ljudskih prava i sloboda svih pojedinaca/ki, te vrednostima dijaloga, saradnje, društvene pravde i solidarnosti među pojedincima/kama i grupama.

Na koji način to želimo postići?

Poštovanjem osnovnog načela “živi to što radiš”, kao i stvaranjem čvrstog vrednosnog ishodišta u našem radu, ali i načinu funkcionisanja same organizacije.

Otvorenošću za dijalog sa svima koji to žele, te spremnošću za saradnju sa onima sa kojima delimo vizije i vrednosti nenasilja, kulture dijaloga, konstruktivne kritike i borbe protiv nepravde.

Fokusiranjem na regionalnu saradnju kao neophodan element trajnog i održivog mira u regionu bivše Jugolsavije.

Spremnošću da se menjamo, razvijamo, učimo i prilagođavamo ne zahtevima donatora i “real-politike”, već realnih društvenih potreba.

 

SADRŽAJ

uvodna reč- 5

novosti i najave -6

cna programi mirovnog obrazovanja -8

osnovni trening iz izgradnje mira (xxviii): travnik, okt. 2007. -8

osnovni trening iz izgradnje mira (xxix): ulcinj, ap. 2008 -9

napredni trening iz izgradnje mira (iii) -10

seminar o suočavanju sa prošlošću -12

trening za veterane rata -12

rad sa veteranima -16

posjete veterana i veteranskih udruženja iz regije mjestima stradanja civila i vojnika -16

u saradnji sa drugim organizacijama -18

radionica s dan bar-onom -18

trening o istorijskim i kolektivnim narativima -19

radionica o suočavanju sa prošlošću s prosvjetnim radnicima/ama -20

međunarodni seminar razmene -21

prva regionalna mirovna akademija -22

miramidani – uloga ratnih veterana u izgradnji mira -23

ostalo -25

okrugli sto: truth telling in kosovo. which way now? -25

politički i društveni kontekst -26

hrvatska -26

amplitude u srbiji, iliti: zračenje -27

o kontekstu mirovnog rada u sarajevu ili “bolje biti fašista nego peder” -29

makedonija od oktobra 2007 do oktobra 2008 -31

crna gora -33

iz ličnog ugla -35

riječ novog člana -35

snimanje filma u makedoniji -36

———————————————————————————————————-

 

Drage prijateljice, dragi prijatelji,
Pred vama je još jedan, jedanaesti godisnji izveštaj Centra za nenasilnu akciju.
U njemu mozete naći informacije 0 aktivnostima na kojima smo radili/le, 0
tome kako vidimo drustveno-politički kontekst u kome se trudimo da delujemo, i
ponesto od onoga sta planiramo da radimo u naredoom periodu.

Septembra ove godine, kao i svake godine, imali/le smo redovni “CNA samit”, na
kome smo pokušali/le da podelimo dileme koje imamo i donesemo važnije odluke
vezane za poteskoce sa kojima se suočavamo i za strategiju i pravac kojim idemo.
Vodili/le smo se sveze uradjenom evaluacijom nareg rada, u koju je veliki trud
uložila Beatrix Schmelzle iz Berghof Research Center for Constructive Conflict
Management. Koristimo ow priliku da joj joS jednom zahvalimo.
Taj proces donošenja vainih odluka nam je bio dodatno otežan neizvesnošću finansijskog
opstanka CNA kao organizadje, tako da smo poceli/le s tim da napravimo
manje ambiciozan radni plan za sledeću godinu. Da, poceli, ali ne i zavrsili, s
obzirom na broj i obim aktivnosti koje su pred nama. 🙂

Po prvi put smo ove godine imali/le iskustvo da doživimo vrlo nefer i kompetitivan
odnos prema nama od strane medunarodne organizadje. To nam je jako teško
palo, jer nismo tako nešto ocekivali/le niti za to bili/le spremni/e, i imali/le smo
veliku dilemu sta da uradimo i kako da se postavimo. Te dileme imamo jos uvek,
pošto odbijamo da na mirovni rad gledamo kao na “biznis” i prostor za nadmetanje
izmedu različitih organizacija i grupa. Ova situacija nam je jos jednom
potvrdila koliko je etika mirovnog rada zanemarena “disciplina” , i to na globalnom
nivou.

I pored toga sto nam je ova radna godina bila prilicno naporna, ona je prvenstveno
bila ispunjena brojnim susretima i saradnjama s bliskim i dragim ljudima. A to nam
i te kako daje energiju i motivaciju da nastavimo. I to ojačani još jednim clanom
tima, Nenadom Porobićem, koji nam se pridružio u septembru 🙂

 

NOVOSTI I NAJAVE

 

Novi dokumentarni film “Pticu ti ne čuješ”

Ove godine je izašao i treći film iz serije “Simulirani dijalog” koji nosi naslov “Pticu ti ne čuješ”. U njemu hrabri “obični ljudi”, Bošnjakinje, Hrvatice, Bošnjaci, Hrvati govore o ratu i teškom nasleđu prošlosti, o mržnji i bolu, o strahovima i nadanjima. Što zamjeraju jedni drugima, čemu ih je rat naučio, kako je u prognanstvu, kako danas žive sa onima sa druge vjere i nacije. Ko je počeo rat?

U trenutku objavljivanja ovog izvještaja, već će biti održane premijere u Mostaru, Gornjem Vakufu – u Uskoplju i u Sarajevu, o kojima ćete moći čitati u narednom izveštaju.

Uskoro četvrti film iz serije “Simulirani dijalog”

Uskoro će biti okončan i rad na četvrtom dokumentarnom filmu iz serije  “Simulirani dijalog” koji tematizuje odnose Albanaca/ki i Makedonaca/ki u Makedoniji. U ovom izveštaju objavljujemo kratak tekst o toku snimanja. Premijeru filma očekujemo na jesen.

Uskoro prevod knjige na engleski jezik “Ne može meni bit dobro ako je mom susjedu”

“Susjed” (kako je skraćeno zovemo) je zbirka intervjua s ljudima s prostora bivše Jugoslavije – kako vide pomirenje, prošlost, odgovornost, krivicu, nacionalizam, suživot, budućnost…Objavili/le smo je 2005. godine, na bosanskom/hrvatskom/srpskom, makedonskom i albanskom, a do proleća 2009. godine će izaći iz štampe i prevod na engleski. Kao što je slučaj i sa prethodnim verzijama, i ova na engleskom će biti dostupna na našoj internet stranici.

Prikupljanje usmenih istorija sa učesnicima/ama ratova 1991-1999

Nova aktivnost koju će realizovati CNA odvijaće se od marta 2009. godine. Radiće se sa mešovitom grupom veterana/ki i aktivista/ica sa prostora bivše Jugoslavije koji će biti obučeni za prikupljanje usmenih istorija, životnih priča bivših boraca i članica njihovih porodica i familija (majki, sestara, supruga itd.). Planirano je da se do dvadeset priča objavi u publikaciji, čije je štampanje predviđeno za početak 2010. godine, koja će kasnije biti promovisana u različitim mestima bivče Jugoslavije.

Eksterna evaluacija

Eksternu evaluadju CNA rada na promociji mira radila je Beatrix Schmelzle iz berlinskog Berghof Reseorch Center uz pod.sku Davora Konjikusica iz zagrebacke Documente. Finalni izveštaj pod naslovom “Developing Linkages between Peace Education and Peace Promotion for Increased Impact in the Region of Former Yugoslavia”

dostupan je na engleskom jeziku na našoj internet stranid.

Novo: Mala mirovna elektronska bib1ioteka

Na našu internet stranicu smo postavili “Malu mirovnu elektronsku biblioteku”, koju čini veliki broj linkova na besplatne knjige i clanke na internetu. Glavna motivacija da je pokrenemo bila je podrska mirovnim aktivistkinjama i aktivistima u regiji, ali i ostalim zainteresovanima. Knjige i clanci su podeljeni i nekoliko sekcija, kao sto su: Nenasilje i nenasilna akcija, Mir i izgradnja mira i aktivizam, Suočavanje s prošlošću i pomirenje, itd. Pokušacemo da je sto cešce proširujemo, a obradovala bi nas svaka pomoc ili savet koju knjigu/clanak/prirucnik biste voleli da vidite u maloj biblioteci 🙂

Rad: ~Suocavanje s prošlošću u kontekstu etnonacionalizma.

Slucaj Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije”

Berghof Reseorch Center for Constructive Conflict Management je objavio rad Ivane Franovic “Suočavanje s proslošću u kontekstu etnonadonalizma. Slušaj Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije”. Taj tekst je prerađena i proširena verzija njenog magistarskog rada, a dostupan je na internetu, na Berghofovoj, ali i na našoj internet stranici. Za sada postoji samo na engleskom jeziku.

Radio emisija Most: “Traume devedesetih”,

Radio Slobodna Evropa

Intervju sa Adnanom Hasanbegovicem i Nenadom Vukosavljevicem u emisiji Most, voditelja Omera Karabega je dostupan na našoj internet stranici.

Regionalna Mirovna Akademija (RMA) 2009

Nakon uspesne realizadje RMA 2008, odlučeno je da se nastavi sa organizacijom ove aktivnosti. Za 2009-u godinu planirane su dve sesije sa po tri kursa tokom svake od njih. I ove godine voditelji/ce kurseva bice aktivisti/ice i teoreticari/ke iz regije i sveta. Datum održavanja naredne RMA planiran je za period 16.07. – 04.08. 2009., a sve nove informacije 0 ovoj aktivnosti mozete pratiti na:

www.mirovna-akademija.org

Priručnik za rad sa mladima

U maju 2009. godine trebalo bi da iz stampe izade prirucnik za rad sa mladima, autora/ica iz Nemacke, Palestine, Makedonije i BiH. Prirucnik ce se sastojati iz cetiri poglavlja sa detaljnim objašnjenjem cetiri različita pristupa radu sa mladima. Priručnik ce biti objavljen na SHB, nemackom, makedonskom, albanskom, arapskom i engleskom jeziku. On ce biti rezultat trogodisnjeg projekta “Youth Power”.

 

CNA PROGRAMI MIROVNOG OBRAZOVANJA

 

osnovni trening  iz izgradnje mira (xxviii)

Travnik / BiH, 19-29.10.2007.

Centar za nenasilnu akdju je u travnickom hotelu “Lipa” od 19. do 29. oktobra 2007. organizovao dvadesetosmi po redu Osnovni trening iz izradnje mira. U trenerskom timu su bili/e Sanja Deankovic, Tamara Šmidling, Nedfad Horozovic iz sarajevskog ureda CNA i Ana Bitoljanu iz MIRamiDA Centra, Groznjan/Skopje.

Za ovaj trening pristigao je značajno manji broj prijava u odnosu na prosčean broj prijava za trening, cemu je mozda razlog izbor mesta: Travnik zimi nije preterano privlacna opcija, sunce rano zalazi, travnicke znamenitosti se ne mogu bas uživati itd, no i doba godine – kasna jesen/pocetak zime je period u kojem se ljudima manje putuje.

Ucesnici/se su bili iz različitih regija bivše Jugoslavije – Hrvatska, Srbija, Makedonija, Sosna i Hercegovina, Kosovo. Jedna osoba iz Crne Gore je otkazala u zadnji čas, a jedna osoba je morala napustiti trening već drugi dan, tako da je ukupno bilo 18 ucesnika/ca, 9 žena i 9 muškaraca. I pokraj raznolikosti mesta iz kojih su ucesnice/i dosle/i nedostajale su osobe pripadnici/e etnickih manjina iz tih regija, npr. Albanci/ke iz Makedonije, Srbi/kinje sa Kosova, ili osobe iz BiH koje žive u sredinama u kojoj su u manjini.

Time, odredene teme, koliko god bile duboko obradene, nije bilo moguce otvoriti iz pozicije manjinske “druge strane”. No, mozda baš zbog tog odsustva, generalni je utisak da se većina ucesnika/ca vrlo temeljno bavila pitanjem i preispitivanjem svoje odgovornosti i odgovornosti većinske grupe kojoj pripada tokom celog trening no najvidljivije na temi Suocavanje sa prošlošću. SSP je rađeno 3 radionicarska bloka, i, po misljenju grupe a i trenerskog tima, to je bila najvažnija tema na treningu. Plenarne diskusije i licne emotivne price oslonjene na iskustva u periodima tokom i posle ratova su dodatno zbližile i povezale grupu.

Drugi znacajan momenat treninga je bio rad na osnaživanju pojedinaca/ki za izgradnju mira na svakodnevnom nivou, potaknuti percepcijom dela grupe da se izgradnja mira radi sarno na nekim “visim nivoima” ili da su to samo neke konkretne akcije i projekti.

Tako se doslo do osvešćavanja da svako reagovanje na nepravdu ili na stvari koje nam se šine da nisu u redu vodi ka transformaciji društva i pomaže modeliranju istog, a to osobito važi za prepoznavanje i reagovanje na nasilja kojima svakodnevno svedošimo. Rad na ovakvom osnaživanju protekao je uglavnom bez otvorenije konstruktivne konfrontacije unutar grupe i na relaciji grupa tim koja bi doprinela razumevanju, prihvatanju i podržavanju različitosti. U grupi se pomalo uspostavio doživljaj “mi smo isto/slicno misljenici” koji trenerski tim nije posebno propitivao procenjujući da je taj identitet potreban i značajan zbog izražene heteregenosti grupe. Iz njega su ueesnici/e na izvestan način crpili snagu i ohrabrenje za razgradnju vlastitih predrasuda i za budući rad u sopstvenim sredinama.

Celokupnom radu dodatni kvalitet je dalo prisustvo dvojice ucesnika bivših ratova. Aktivno sudelovanje bivših vojnika/ratnika na mirovnom treningu unosi-l0 je drugačije perspektive i iskustva te mnogostruko obogacivalo grupni proces na uzajamnu korist. Uz to, ova dva ucesnika, budući da dolaze iz udruzenja veterana obolelih od PTSP organizirali su neformalno slobodno veče gledanje dokumentarnog filma “Fantasy” (produkcija “XYfilms”, Sarajevo) 0 njihovom udruzenju. U filmu se preko licnih priča clanova udruženja tematiziraju različita pitanja vezana za rat, konflikte, kako dalje itd. kao i specificni problemi sa kojima se populacija bivših ratnika suocava, a za koje većina ljudi uglavnom ne zna. Glavni fokus filma je na problemu post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP) sto je problem sa kojim se suocava ogroman procenat bivših ratnika, dok drustvo taj problem marginalizira, prvenstveno nereagovanjem i nebrigom, uprkos tome sto svi postojeći podaci i saznanja ukazuju na mnogo siri nivo ovog problema nego sto uopste mozemo pojmiti.

Trening je metodoloski i tematski odrađen u okviru fleksibilnog koncepta CNA treninga koji podrazumeva pracenje stalno prilagodavanje programa stvarima i temama za kojima postoji ili dominantna potreba u grupi, ili je procena trenerskog tima da se dato pitanje mora obraditi urkos mogućim otporima iz grupe (ili upravo zbog njih). Na ovom treninguteme su postavljene i/ili produbljivane uglavnom u skladu sa izraženim potrebama i interesima grupe i nije bilo bežanja od teških i nezgodnih pitanja. Dogovorene satnice radionica su se poštovale što je umnogome olakšalo rad.

Trening je završen nešto ranije od planiranog, u nedelju 28.10 oko 14.30 zbog odlaska velikog broja učesnica/ka što nas navodi na zaključak da bi možda ubuduće trebali/e i oficijelno planirati kraj treninga u nedelju u podne s obzirom na sve češću situaciju da ljudi svoje odlaske planiraju za nedelju popodne zbog mnoštva obaveza.

Učesnici i učesnice koji su ostali, kao i trenerski tim, organizirano su se družili i posetili Plave vode u nedelju popodne.

 

osnovni trening iz izgradnje mira (xxix)

Ulcinj / Crna Gora,  04-13. 04. 2008.

Osnovni trening iz izgradnje mira 29. po redu održan je od 04 do 13 aprila 2008. u hotelu Dvori Balšića u Ulcinju, Crna Gora. U trenerskom timu su bili/e Sanja Deanković i Adnan Hasanbegović iz sarajevskog ureda CNA, Helena Rill iz beogradskog ureda CNA i Ana Bitoljanu iz MIRamiDA Centra, Grožnjan/Skopje.

Treningu je prisustvovalo ukupno 18 učesnika/ca iako je postojala velika zainteresovanost. Dva mesta su ostala upražnjena pošto se dve primljene osobe nisu pojavile ne obavestivši nas prethodno da ne mogu da dođu, što nas je onemogućilo da kontaktiramo nekog sa liste za čekanje.

Učesnici/e su bili/e iz različitih regija bivše Jugoslavije i to iz Makedonije, Kosova, Srbije s Vojvodinom i, najviše, iz Bosne i Hercegovine. I pokraj velikog broj učesnika/ca iz BiH, zbog njihove različitosti i raznorodnosti nikakva “bosnocentričnost” nije se pojavila tokom treninga, kao ni fokusiranost na, pre svega, BiH teme. Nažalost, na ovom treningu nisu učestvovali ljudi iz Crne Gore, nije stigla niti jedna prijava, što se već ponavlja, posebno nakon formiranja Crne Gore kao samostalne države. Iz Hrvatske nam uglavnom pristiže manje prijava, a osoba koja je primljena, nije se pojavila. Posle dužeg vremena na treningu je prisustvovalo troje ljudi sa Kosova, doduše, bez pripadnika/ca srpske strane s obzirom da se ovog puta niko nije prijavio. Među učesnicima/cama je bilo osoba aktivnih u političkim partijama, medijima, prosveti, u vladinim i nevladinim organizacijama, te osoba koje su učestvovale u ratu.

Nedostatak više starijih učesnika/ca osjetio zbog različitih uvida koje različite starosne grupe prosto imaju na pr. lično sećanje na stanje i probleme u našim društvima dok su ta društva činila jedno društvo, ili u drugačijem otvaranju priče da se izgradnjom mira mogu početi baviti ili se bave vrlo različite starosne strukture itd.

Grupa je bila aktivna, sa energijom za rad tako da se većina predviđenih vežbi vremenski trajale više od uobičajeno a učesnici/ce su se bunili ako ne bi dobili reč i po više puta.

Prvi deo treninga, fokusiran na rad na sebi, pokazao se kao težak i zahtevan, no dosta temeljno smo odradili mnoga ključna pitanja i mehanizme koji pomažu razumijevanju nasilja. Jedna od prekretnica treninga je bila radionica uloga polova u društvu gde je na površinu isplivalo puno konflikata. To je ujedno otvorilo prostor za “otvoreni” rad na dolazećim temama. U diskusijama se provlačila relativizacija diskriminacije i generalno je nedostajala spremnost da se sagleda i prihvati kompleksnost rodne diskriminacije i sve njene posledice. Stoga smo se u više navrata sledećih dana vraćali ka temi o kršenju ljudskih prava koja se ne baziraju samo na diskriminacijama etničke prirode nego i na sve grupe kojima su ugrožena ljudska prava, prije svega spolne, rodne i seksualne manjine. Tema nasilje je isto tako ostavila jak utisak na grupu, čak je deo učesnika/ca uveče posle vežbe veliki barometar “jeste nasilje – nije nasilje” u sobi produžio rad i diskutirao na temama koje nisu bile “otvorene” za vreme radionice.

Drugi deo treninga je išao lakše, učesnici/e su bili/e prilično motivirani i pokazali spremnost za rad na društvenom nivou, različitostima, odgovornosti “svoje grupe”, građenju i važnosti identiteta itd. Ima se doživljaj da je bilo lakše raditi na nekim društvenim temama nego na sagledavanju svoje uloge i mehanizama u društvu.

Tema suočavanja s prošlošću je obrađena na općem nivou, praktično kao upoznavanje sa osnovnim pojmovima, pristupima i pre svega razgovorom zašto je SSP važno. Najjači utisak na učesnike/ce je ostavio dokumentarni film “Pticu ti ne čuješ” u okviru radionice suočavanje s prošlošću (SSP) tako da se do dubljeg i konkretnijeg rada na SSP i potrebe za njim došlo preko najpre emotivne a tek onda racionalne diskusije gde se stvorio prostor i poticaj za preispitivanje prethodnih stavova o (ratnoj) prošlosti, trenutačnoj situaciji u našim društvima, odgovornosti “spostvene strane” i empatiji prema onim “drugima”.

Može se reći da ono što je nedostajalo treningu je jasnija povezanost lične odgovornosti sa društvenim nivoom. Nedostajalo je jasnije prepoznavanje svakodnevnih “malih ili manjih” nasilja, nepravdi itd. i sopstvene ulogu i odgovornost u svemu tome kao i jače osnaživanje učesnika/ca za akciju, kako na poslednjim radionicama, tako i kroz ceo trening.

Dosta se radilo na uvidima u regionalni kontekst, odnosno upoznavanje sa trenutačnim stanjem i problemima u drugim zemljama. Stekao se uvid u te probleme, diskutirali smo o nezavisnosti Kosova, stanju u Makedoniji i Vojvodini itd., a kako je na treningu učestvovalo više ljudi iz iste regije/zemje (na pr. 2 iz Vojvodine, 3 iz Makedonije, 3 sa Kosova itd) razmenili su se i različiti pogledi na ta stanja. Uvid u stanje u regiji je prvi korak u afirmiranju važnosti regionalnog rada.

Jedna od dilema koja je ostala jeste šta s ranijim odlascima ljudi sa treninga i kako se nositi s novinom koju smo uveli na trening a to je da je vreme odlaska nedelja popodne/ponedeljak pre podne. Iako radni dan, subota sadržajno nije poslednji dan treninga nego po energiji koja je postojala kao da jeste bio. Samim tim radionicau nedelju prije podne odradila se u laganom ritmu zbog pada koncentracije pred kraj treninga, manjeg broja učesnica/ka jer su neki već izjutra krenuli na put i zbog subotnje žurke koja je nekako nagovestila kraj treninga.

I pored planiranog pokušaja da izbegnemo ranije odlaske tako što smo planirali da završimo sa prepodnevnom sesijom u nedelju, 13. aprila/travnja, do neplaniranih odlazaka koji su prilično poremetili rad poslednjeg dana je ponovo došlo, te pet učesnika/ca nije učestvovalo na poslednjoj sesiji.

Treba spomenuti i  jedan izuzetno neprijatan dogadjaj koji je obeležio trening. U drugom delu treninga jedan učesnik se onesvestio tokom noćnog kupanja u moru i proveo noć u hitnoj službi. Srećom bez ikakvih većih posledica, ovaj dogadjaj je ipak potresao i opteretio grupu i trenerski tim koji je morao da ulaže dodatnu energiju da usaglasi i nastavi rad na i inače teškim temama sa ovim ličnim incidentom.

Metodologija rada je na većinu učesnika/ca ostavila snažan utisak i predstavljala je “otkriće” u odnosu na načine na kojima su pre toga radili na seminarima itd. ili kako su očekivali da će se na ovom treningu raditi. Zanimljivo je primetiti da ih je zbunjivala uloga trenera/ica odnosno njihovo aktivno učestvovanje u procesu i vežbama iz lične pozicije, a ne kao nekoga/neke ko se samo izvana brine o procesu, ko ih”trenira”.

Trebalo je vremena da pojedinim učesnicama to “legne”. Kako je odmicao trening prihvatili su to da bi na kraju, u evaluaciji treninga više njih navelo da su dosta dobili i naučili baš iz takvog trenerskog učestovanja.

Trenerski tim je radio mnogo, popodnevne i večernje evaluacije i pripreme narednih radionica trajale su satima, što je trošilo dosta energije, međutim došli/e smo da zaključka da su nam te evaluacije bile potrebne i značile i da ne vidimo kako smo mogli/e to vreme efektivno da skratimo.

Evaluacija treninga trenerskog tima iskazala je, generalno, zadovoljstvo konceptom treninga tj. postavkom, slijedom i nadopunjavanjem tema u odnosu na cilj treninga i specifičnost grupe, s napomenom da je trebalo imati na umu ipak nešto više osnaživanja učesnika/ca.

Ana Bitoljanu

Skopje, maja 2008.

 

napredni trening iz izgradnje mira (iii)

1. faza: Jahorina, 08 – 18. 08.2008.

2. faza: Tivat, 06 – 13.10.2008.

Ove godine organizirali/e smo treći po redu program Napredni trening iz izgradnje mira.

U skladu s našom strategijom da smanjimo ukupan broj osnovnih treninga u toku godine iz razloga što smo otvorili/e put za neke druge aktivnosti i metode rada na izgradnji mira, ovaj vid mirovnog obrazovanja odlučili/e smo uvrstiti svake druge godine u naš redoviti plan aktivnosti. Ta odluka je osim ovim strateškim idejama bila vođena i željom da se radi u sklopu s postojećim kapacitetima i potrebama u regiji.

Napredni trening je svojevrsna nadgradnja i produbljivanje našeg osnovnog treninga, kojemu je krovni cilj osnaživanje konkretnog angažmana u regiji i lokalnim zajednicama, afirmacija izgradnje mira kao jednog od prioriteta građanskog djelovanja te jačanje suradnje i mirovnih veza u regionu.

Prva faza ovog treninga održana je od 8 – 18. avgusta/kolovoza na Jahorini.

Ovogodišnju grupu učesnika/ca činilo je 18 ljudi sa područja bivše Jugoslavije različitih etničkih, religijskih, profesionalnih identiteta i različitih interesa. U grupi smo imale policajca, prosvjetne radnike, novinare, NVO aktiviste/ce te osobe koje se aktivno bave politikom.

Fokus prve faze naprednog treninga bio je prije svega na suočavanju s prošloću tako da smo radili/e na porodičnim i kolektivnim narativima, pretresali/e smo i analizirali/e pojmove i procese u društvu vezane za konstruktivno suočavanje s prošlošću kao i svoje strahove i dileme vezane za njih, pokušavali/e smo diskutirati sličnosti između patrijarhata i militarizma kao i njihova međusobna uporišta.

Za razliku od prijašnjih godina, ove godine smo na prvu fazu programa pozvale i goste trenere, tako da je Goran Božičević iz Miramida Centra iz Grožnjana osmislio i vodio cjelodnevnu radionicu na temu izgradnja mira, a bavili/e smo se i ratnom traumom i potrebom za svijesti o njoj u radu na izgradnji mira, u radionici koju su osmislili i vodili Vladan Beara i Ivan Kralj iz novosadskog Centra za ratnu traumu. Bilo nam je važno raditi na ovim temama, ali i upoznavanje učesnika/ca sa različitim pristupima i metodama u radu na izgradnji mira i suočavanju s prošlošću.

Posjetili/e smo također i Sud za ratne zločine Bosne i Hercegovine što je u svakom slučaju bila jako važna točka u promišljanju cjelokupnog procesa suočavanja s prošloću i neizostavnog pravnog i pravosudnog dijela koji je samo jedna komponenta koja bi trebala podržavati rad u konkretnim specifičnim zajednicama na tom polju i obrnuto.

Iako je koncept bio poprilično zahtjevan, a teme postavljene vrlo zgusnuto grupa se s tim dobro nosila.

Teme koje smo otvarali/e, analizirali/e smo  ponekad sa vrlo različitih vrijednosnih ishodišta koja su proizilazila iz heterogenosti grupe, a koja su nam svakako pomagala da sagledavamo i društvene probleme iz vrlo različitih uglova i da ih pokušamo uvažiti i razumjeti.

Iako se jako intenzivno radilo na analizama društvenih procesa, često su neki konflikti u grupi ostali neizrečeni, neimenovani i na njima se nije radilo, tako da je to znalo opterećivati atmosferu i rad u grupi.

Raspored je bio poprilično gust i imali/e smo mnogo gostiju trenera te se, nažalost, nismo imali/e mnogo prilike baviti grupnim procesima i konfliktima, međutim, drago nam je što smo ipak posvetili/e tome jedan od posljednjih blokova što nam je uvelike pomoglo u građenju bolje grupne atmosfere i dinamike na drugoj fazi.

Budući da smo na prvoj fazi vrlo sadržajno analizirali/e društva u kojima živimo ponekad ih vrlo kritički secirajući sa raznih aspekata, primijetile smo da postoji jaka tendencija većine ljudi u grupi da na društvene procese gledaju isključivo iz uloge posmatrača/ica, stoga smo odlučile da u drugoj fazi koncept postavimo tako da je skoro nemoguće biti puki posmatrač društvenih procesa tj. da se učesnici/e stave u ulogu aktivnih kreatora  načina kako na pojedine probleme djelovati kroz razne forme nenasilnih akcija.

Ovo je bila prilika da se ljudi postave u situaciju da promišljaju na konkretnim primjerima o tome što hoće i mogu raditi, te kroz koje metode i načine, uz pomoć situacija koje smo im mi pripremile i do kojih su sami/e dolazili/e analizom određenih sredina/regija.

Drugu fazu programa smo održali/e u Tivtu, u Crnoj Gori. U grupi, na žalost, nije bilo nikoga iz Crne Gore (a moramo da primjetimo da se nakon sticanja nezavisnosti ljudi iz te regije uopće ne prijavljuju na naše programe mirovnog obrazovanja), a nismo željele da na kraju treninga ljudi iz grupe nemaju nikakvu sliku o crnogorskom društveno-političkom kontekstu. Stoga smo kao jedan od zadataka postavile malo istraživanje: o međuetničkim odnosima u Crnoj Gori, o Crnoj Gori i suočavanju s prošlošću, i o Tivtu kao lokalnoj sredini. Da bi se ta slika bolje upotpunila uvelike nam je pomogla naša dugogodišnja prijateljica i suradnica iz Podgorice Lidija Zeković svojim osvrtima i viđenjima situacije u Crnoj Gori. Ona nam je ujedno bila i gošća prvog radnog dana treninga (i jedina gošća na drugoj fazi).

Na ovoj fazi učesnici/e su uglavnom radili/e na konkretnim temama/problemima u malim fokus grupama koje su radile na analizi ili osmišljavanju djelovanja u lokalnim zajednicama (Split, Bratunac, te u nešto širem makedonskom kontekstu). Primjetna je bila gotovo nevjerovatna posvećenost i motivacija pojedinih ljudi kao i odgovornost prema nama i grupi u kojoj rade.

Tako da bi se često znalo dogoditi da se priča i radi na određenim zadacima do dugo u noć.

Posebnu notu ovom treningu u kontekstu promišljanja o djelovanju u društvu dala je i diskusija o doživljaju granice kada prestaje nenasilje i počinje nasilje odnosno o granici između nasilja i nenasilja koja je uslijedila poslije gledanja filma „4. svjetski rat“ i koja je uvelike otvorila važno polje sagledavanja i prodrmavanja naših vlastitih pozicija u društvu kao i različitih koncepata aktivizma i puteva do društvene promjene.

Iako dosta ljudi u grupi nije imalo konkretno aktivističko iskustvo i, iz početka se činilo, neizbrušenu i jasno fokusiranu motivaciju za rad na izgradnji mira, iz zajedničke evaluacije (trenerskog tima i učesnika/ca) koja je uslijedila zadnjeg dana treninga, dalo se zaključiti da je mnogim ljudima ovaj program mnogo značio kao poticaj za daljnji rad i inspiracija za neke nove buduće aktivnosti. S druge strane nekima je bio poticajan u smislu otkrivanja i spoznaje vlastitih potencijala, ali i ograničenja za ovaj rad.

U svakom slučaju, nadamo se da ćemo s nekim ljudima ostati u kontaktu, međusobno se podržavati i nešto zajednički raditi.

Treneski tim ovog Programa bile su Tamara, Ivana i Sanja iz CNA, a program je realiziran uz financijsku podršku Austrijske Razvojne agencija (ADA).

 

seminar o suočavanju s prošlošću

Beograd, 18 – 22.11.2007.

Nakon vrednog iskustva s prošlogodišnjim seminarom o suočavanju s prošlošću, odlučili smo da ga organizujemo i ove godine. Naša želja je bila da njime ponudimo prostor ljudima aktivnim na polju suočavanja s prošlošću širom regije bivše Jugoslavije da razmene iskustva, dileme, poteškoće, pitanja, pristupe, uspehe… i eventualno nađu modus međusobne podrške. Takođe smo želeli da uključimo ljude koji nemaju iskustvo rada na procesu suočavanja s prošlošću, ali imaju visoku motivaciju da mu se posvete. Ideja je potekla iz naše želje da kreiramo prostor za razmenu s drugim grupama/ljudima, koji smo uočili da nam je potreban, između ostalog da bismo prevazišli osećaj da smo u tome ponekad sami, ali i da bismo preispitali koliko neki pristupi i potezi jesu konstruktivni i koliko doprinose izgradnji mira i da bismo učili iz svojih i grešaka drugih.

Hteli smo da seminar metodološki bude raznovrstan, pa smo odlučili da pozovemo nekoliko ljudi da uzmu ulogu kreatora radionica na određene njima bliske teme.

Radionice su kreirali/e i vodili/e:

  • Gordana Čomić, na temu “Uloga države u procesu suočavanja s prošlošću”
  • Jasna Šarčević-Janković na temu “Kako se društvo u Srbiji nosi s ratnom prošlošću”
  • Vesna Teršelič na temu “Proces suočavanja s prošlošću u Hrvatskoj: Iskustva Documente”
  • Branko Todorović na temu “Suočavanje s prošlošću: Iskustvo iz Republike Srpske”
  • i CNA tim (Adnan i Ivana) na temu “Suočavanje s prošlošću i izgradnja mira”.

Od gostiju/gošći dobili smo značajne uvide. Vesna Teršelič nam je, između ostalog, predstavila istraživanje Documente o odnosu hrvatske javnosti prema suočavanju s prošlošću te percepciji žrtava i stradalnika rata ~ Istraživanje je dostupno na web stranici documente: www.documenta.hr/dokumenti/istrazivanje.pdf ~ Jedan deo radionice posvetila je pravima žrtava i društva u celini ~Po njoj, u prava žrtava i društva u celini spadaju pravo na istinu, pravo na pravdu, pravo na obeštećenje, pravo na sećanje i garancija neponavljanja zločina~ i prenela zanimljivu diskusiju koja se vodila u Hrvatskoj oko Memorijalnog centra Jasenovac. Branko Todorović nam je, pored svog iskustva, dao bolji uvid u prepreke i poteškoće koje postoje u radu na procesu suočavanja s prošlošću u RS-u, ali i sa osvrtom na celu Bosnu i Hercegovinu. Jasna Šarčević-Janković nam je predstavila kako funkcioniše Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije i s kojim se poteškoćama suočava: uglavnom nedostatkom političke volje ili političkim pritiscima. Ovo su bili značajni uvidi prvenstveno iz razloga što se u javnosti mogu čuti kritike Tužilaštvu da je sporo i neefikasno, a one su često upućene na pogrešnu adresu. Radionica Gordane Čomić je bila posebno značajna zato što je većina učesnika/ca po prvi put imala priliku da o ovoj temi razgovara s potpredsednicom Skupštine Srbije (ili koje druge države). Od nje smo mogli čuti da je, što se suočavanja s prošlošću tiče, najvažniji zadatak države Srbije da uhapsi „još onu četvoricu“, a pomirenje je, kako kaže, „vaš posao“ – posao aktivista/kinja, nevladinog sektora i pojedinaca/ki. Ovom radionicom smo stekli/le bolje razumevanje kako država tretira ova pitanja, a dobili/le smo i te kakvu motivaciju da poradimo na širenju shvatanja odgovornosti za „pomirenje.“ Posebna vrednost ovih radionica je što je bilo dosta vremena za pitanja i diskusiju.

Grupa učesnika/ca je bila prilično šarolika, relativno mlada (u proseku oko 30 godina), većinom iz nevladinih organizacija, ali i studenti/kinje, ljudi iz prosvete, medija, političke stranke.

Izgleda da smo organizaciji ovog seminara pristupili previše naivno, jer se ispostavilo da se prijavio vrlo mali broj ljudi koji imaju neko iskustvo rada na ovom polju, dok je većina bila bez tog iskustva. Naš je doživljaj da su se neki od onih koje smo pozvali na seminar, a koji imaju iskustvo i te kako vredno razmene, našli čak uvređenim što nisu pozvani da vode radionicu, već “samo da učestvuju”. Tu dimenziju nismo očekivali, ali nam je dobra pouka za neki sledeći put.

Iako smo sastavili/e grupu nešto neiskusniju nego što nam je bila početna želja, odlučili smo da seminar ipak održimo, svesni da će biti nešto drugačiji nego što smo prvobitno hteli. I nismo se pokajali. Dobili smo četiri intenzivna radna dana, visoku motivaciju učesnika/ca, dugotrajne diskusije koje je bilo teško zaustaviti, vredne uvide kreatora/ki radionica i lepu osnovu za neku buduću saradnju.

 

Trening za veterane

1.faza: Jahorina, 16 – 20.05.2008.
2.faza: Ilidža, 20 – 24.06.2008.

Ove godine smo napravili i šesti po redu CNA trening za učesnike ratova 1991-99. Kroz dvije faze treninga prošlo je ukupno 17 veterana iz  BiH, Hrvatske i Srbije  i većina učesnika su članovi veteranskih udruženja. Iako je na drugoj  fazi nedostajalo nekoliko ljudi zbog opravdanih otkazivanja (njih 6), to nije previše uticalo na rad, dobru atmosferu i energiju u grupi. Ove godine su nam nedostajali ljudi iz HVOa(Hrvatsko Vijeće Odbrane).To je bila posljedica otkazivanja ljudi koje smo pozvali, ali ostali smo u kontaktu sa udrugom HVO branitelja i nadamo se da će nam se pridružiti u aktivnostima nakon treninga o čemu postoji načelan dogovor.

Kampanja intenzivnijih posjeta lokalnim udruženjima veterana u regiji u zadnje dvije godine kao i zajedničke akcije koje smo sproveli ove godine dosta su dobro uticale na odaziv ljudi  na trening. S tim u vezi ovogodišnji trening je bio prilično kvalitetan u smislu spremnosti grupe na otvorene diskusije o ratu, razmjene iskustava i spremnosti na međusobnu saradnju. Od samog početka postojala je spremnost i želja da se razgovara o ratnim dešavanjima i  viđenjima vezanim za  doživljaje, tumačenja  događaja i stavove proizašle iz ratnog perioda  . Takva atmosfera u grupi omogućila je trenerskom timu da već u početnoj fazi treninga potakne teme u pravcu bitnijih problema vezanim za suočavanje s prošlošću kao što su kolektivna i pojedinačna odgovornost, uloga veterana u ratu i post ratnom periodu i sl. (ovdje je bitno istaći i to da se u neformalno vrijeme treninga puno pričalo o ratu). Bila je primjetna motiviranost učesnika da učestvuju u radionicama kroz  plenarne diskusije i rad u malim grupama i također se osjetilo povjerenje spram trenerskog tima u  smislu prihvatanja sugestija i uvažavanja stavova. To je potrebno naglasiti s obzirom na često prisutno na  veteranskim treninzima rezervisanost učesnika spram članova tima, a pogotovo spram onih koji nisu veterani.

Na momente se osjetio strah od konfrontacije i jasnijeg upućivanja kritike „drugoj strani“ za koju smatramo posebno važnom na treningu kao što je ovaj jer to doprinosi jasnijem izlasku iz uvriježenih društvenih uloga  u kojim se se veterane sa svih strana doživljava kao nosioce nacionalizma i ekstremističkih politika, a ne kao grupu koja može  samokritčki da sagledava vlastitu poziciju u ratu i u društvu uopšte . To bi trebalo da utiče na razgradnju veoma prisutnih etničkih predrasuda i potiče na analitički pristup problemima koji usporavaju procese izgradnje povjerenja medju bivšim zaraćenim stranama. Upravo taj element otvorene razmjene mišljenja i zajedničkog traganja za načinima prevazilaženja nacionalističkih tabua daje ovakvoj vrsti susreta veliki potencijal u procesu pomirenja, bilo lično bilo kolektivnog. Zbog toga smo dobar dio treninga u drugoj fazi posvetili problemu davanja i primanja kritike i komunikacije i saradnje sa neistomišljenicima.

Neke od izjava koje ilustruju diskusije o pomenutim problemima koje su se vodile na radionicama:

–    Priča je što je ja svaki dan susrećam sa ovkavim stvarima. Mogu imati stav o drugoj strani. Kako smo pojedinačno svi dobri a vamo nered? Ne propitujem se kakav sam ja, a ako hoću da budem dobar onda moram.

–    Ako mi neko postavi domoljublje onda to znači da ja to moram da volim domovinu. Ja ne moram da volim ni društvo ni Bosnu ni Hrvatsku ako u tom društvu nešto nije u redu ali mogu da činim sve za to društvo da postane bolje.

–    Postojao je prije rata i taj jugoslovenski nacionalizam i onda smo od te silne ljubavi sve to rascjepkali i svako je uzeo svoj dio. Nismo brinuli o strukturi ljudi koji su tu živjeli nego je samo svako uzeo ono što je htio.

–    Nacionalizam hvala bogu ima sva slova pa se može od toga napraviti riječ cinizam. Nacionalista će reći sve o sebi prije nego što kaže i svoje ime. I ja ću znati da je on nacionalista i prije nego što mi kaže svoje ime. Taj nacionalni identitet je postao nešto što je na prvom mjestu i ljudi ga uvijek stavljaju na prvo mjesto, kao da je to nešto najvažnije. Ja bi volio da to bude negdje drugdje, negdje iza a ne prvo što kod nekoga vidim u prvom kontaktu.

Također ovaj put je bilo prisutna motivacija u grupi da se nakon treninga nastavi sa aktivnostima vezanim za izgradnju mira. To nas posebno ohrabruje da ćemo kao i nakon prošlogodišnjeg treninga uspjeti napraviti neke zajedničke javne aktivnosti za koje smo napravili okviran akcioni plan na samom kraju treninga. Nadamo se da se stvorila dobra atmosfera da  na jesen  i iduće godine dogode neke od dogovorenih aktivnosti kao što je snimanje kratkih spotova sa mirovnim porukama, na primjer. Raduje nas što su svi prisutni iskazali jasnu želju da podrže i uključe se u međusobne posjete boraca te obilaske stratišta.

Generalno govoreći kod većine učesnika se osjetio priličan  pomak u smislu prihvatanja i razumijevanja druge strane i spremnosti za jasnije uključivanje u mirovne aktivnosti u regiji.

Neke od izjava učesnika u evaluaciji treninga:

–    Kada sam dobio materijal imao sam neku sliku, ali to nije ni blizu ovoga. Ovo je nadmašilo moja očekivanja pre svega radionice. Čuo sam tuđa iskustva, te imam bolji uvid u sopstvene probleme, traume… borim se sa sopstvenim emocijama. I dalje smatram da nemam poredrasuda. Mnogo je šira platforma nego što sam očekivao, odsećam se ispunjenim i zadovoljnim, pun sam utisaka i impresija i biću sigurno još 5 dana okupiran time. Svačija reč utiče na mene, ali i na budućnost.

–    Ne znam koja sam očekivanja imao. Došao sam da vidim. Prošli smo kroz teške stvari na dobar i savremen način. Sistem rada mi se sviđa, dobio sam ono što sam tražio. Bitno mi je i ono kad pijemo kafu zajedno… U meni se nešto pomera i menja i to mi je drago.

–    Iscrpelo me je. Naše zajednice imaju više zajedničkog nego posebnosti, a uvek se ističu posebnosti i zato je teško prihvatiti…

–    Prvi dio sam bio pun entuzijazma a sad mi je tu malo pao. Došao sam psihički nepripremljen za trening zbog nekih stvari koje su mi se dešavele prije ove faze. Što se tiče grupe jako sam zadovoljan i nadam se da ćemo biti u svi u kontaktu i nakon ovoga i da će ovo sigurno još da traje.

–    Prvi dio mi je bio emotivniji i nekao sam bio zadovoljniji. Tokom ovog rada na praktičnim stvarima sam se više zalagao. Ipak sam dao neki doprinos ali mislim da sam mogao i više. Dinamika akvarijuma mi je bila jako dobro. Svidjela mi se ta intenzivna diskusija. Rad tima: „gone li ga gone“. I ono što znam i ono što ne znam oni čupaju iz mene.

–    Ja koliko sam dao dao sam. I onoliko koliko sam dao toliko je. Da sam mogao više dao bih. Koliko je bilo od mene – hvala i meni i vama. Kad smo bili na prvom dijelu tamo smo samo pričali. Sad se očekuje od mene nešto pa me malo postrah. Do sada samo ja bio samo pozivan a sada se očekuje i još nešto od mene…

Kontakti sa udruženjim i pojedincima na terenu  koji ostvarujemo kroz naš rad  olakšavaju pristup ovoj  populaciji. Važan faktor također je to što sami veterani šire ideju izgradnje mira među svojim saborcima tako da nam kvalitet treninga iz godine u godinu raste kao i broj veterana spremnih na aktivniju ulogu u procesu pomirenja na ovim prostorima. Posebno bitno u tome je i dobra saradnja sa pojedinim veteranskim organizacijama koja čitavom konceptu omogućava efikasniju mulitplikaciju i jača društveni kredibilitet same ideje veterana kao aktera izgradnje mira.

Čini se važno za dodati i to da je dobar dio grupe zastavljen od RVI (Ratnih Vojnih Invalida) sa veoma teškim invaliditetima iz rata ili je lječena od težih oblika PTSPa.

Inače RVI veće nekoliko godina organizuje turnire  na prostoru BiH u  sjedećoj odbojci (sport kojim se najčešće bave ljudi sa hedikepom) na kojima učestvuju klubovi sastavljeni od pripadnika vojnih formacija iz regije. Takve stvari imaju veliki značaj za uspostvau povjerenja i solidarnosti među veteranima rata bez obzira što su se do prije par godina međusobno ubijali i ranjavali.Čudi zapravo da takvi događaji nisu  vidljiviji u  našim sredinam jer predstavljaju izgradnju mira po sebi.

Simbolika susreta bivših neprijatelja uvjek ostavlja jak dojam i na učesnike i nas iz tima tako da se sa veteranskog treninga obično vraćamo iscrpljeni zbog napornih dana provedenih u razgovorima o bolnim temama kao što su ratno nasilje, mržnja, žrtvovanje, strahovi, porazi , pobjede,… o kojima nekad nije jednostavno ni razmišljati ali i nadahnuti u isto vrijeme jer imamo utisak da svi skupa radimo nešto jako važno za naša društva kojima su ratovi iz devedesetih ogromno breme.

 

RAD SA VETERANIMA

Svojim radom sa bivšim borcima želimo podvući važnost dijaloga i saradnje sa ovom grupom stanovništva, koja pored teškog ratnog iskustva, na svojim leđima često nosi i breme traumatizovanosti i marginalizacije. Ali i etiketu onih koji najčešće posežu za radikalnim, nacionalističkim govorom i delanjem. Ne slažemo se.

Želimo pokazati da su bivši borci društvena skupina koja posjeduje visok stepen i kredibiliteta i potencijala za rad na polju izgradnje mira. Upravo zato što su neposredno, često ne veoma surov način, iskusili rat na sopstvenoj koži.

 

posjete veterana i veteranskih udruženja iz regije mjestima stradanja civila i vojnika

Sarajevo, Bugojno, Prnjavor; februar – mart 2008.

Tokom II faze prošlogodišnjeg treninga za učesnike rata (30.06 – 04.07. 2007), pojavila se ideja da se organizuju međusobne posjete veterana iz različitih vojski i različitih veteranskih udruženja u BiH. Od samog početka je, uz spremnost svih da se priključe ovoj ideji, iskazana i spremnost da se posjetama da neki „dublji“ smisao. Odlučili smo da se tokom tih posjeta obiđu i bitna mjesta iz poslednjeg rata i mjesta koja nose jaku simboliku u lokalnoj sredini. Posjetama stratištima i neobilježenim i obilježenim mjestima zločina željeli smo zajednički odati počast žrtvama, civilnim i vojnim, bez obzira na njihovu etničku i vjersku pripadnost. Takođe smo se željeli zajednički upoznati sa različitim lokalnim kontekstima i dešavanjima u toku rata.

Posjete su se desile tokom februara i marta 2008. godine i obišli smo Sarajevo, Bugojno i Prnjavor. Jezgro grupe činilo je 15 veterana iz Srbije, Hrvatske i BiH. U svakom gradu  nam se priključivao određeni broj ljudi „sa strane“, uglavnom članova veteranskih udruženja. Ovo je bila i prilika da se ljudi sa poslednjeg treninga za učesnike rata upoznaju sa učesnicima sa nekih ranijih treninga, a i da se svi upoznamo sa nekim „novim“ licima spremnim da se uključe u nešto što se može nazvati „veterani u izgradnji mira“.

Domaćini u svakom gradu su nam bili veteranska udruženja, pripadnika sve tri vojske u BiH (HVO, VRS i Armija BiH). U Sarajevu „Udruženje demobilisanih boraca Armije BiH – Novi Grad“, u Bugojnu „Udruženje razvojačenih branitelja HVO-a“ i u Prnjavoru „Udruženje demobilisanih boraca VRS-a – Prnjavor“.

Nakon početne ideje koja je iznesena na treningu, inicijativu za organizovanje ovih posjeta ipak je preuzeo CNA tim, što nije iznenađujuće s obzirom na ranija iskustva koja govore da je ovoj grupi potrebno dosta poticaja i podrške za samostalne mirovne aktivnosti. Međutim, kada je došlo do faze realizacije ideje, veterani i njhova udruženja su gotovo u potpunosti preuzeli odgovornost organizacije posjeta u svojim mjestima. Saradnjom i komunikacijom tokom posjeta smo bili jako zadovoljni. Osjećali smo brigu za goste, trud da se da se ljudi osjećaju ugodno i bezbjedno i spremnost da se ideja iskreno podrži. Unutar grupe je postojao dogovor da se odgovornost za odabir mjesta koja su posjećena u svakom gradu prepusti „domaćinima“. Različita udruženja su pokazala različite pristupe u odabiru mesta, neki sa više, neki sa manje spremnosti za kritičko sagledavanje uloge sopstvene strane u ratu, no svi sa izraženom spremnošću za razgovor sa „drugima“.

Takođe je bio dogovor i da ovaj put ne pozovemo medije jer su neki iz grupe rekli da bi se bolje osjećali tako.

Sam program posjeta pojedinim gradovima uz posjete stratištima i spomen obilježjima, uključivao je i prostor da kroz sastanke ljudi razmjenjuju doživljaje, razmišljanja i otkrića do kojih su došli tokom posjeta. Postojalo je i vrijeme za druženje i „takmičenje“ u gostoprimstvu.

Hrabrost koju su iskazali ljudi koji su učestvovali u ovim posjetama je pokazala jedan drugačiji put u suočavanju sa nasiljem i stradanjem koje su ljudi pretrpjeli tokom rata. Od ustaljene pozicije da se samo očekuje da oni „drugi“ prvi priznaju „naše“ žrtve došli smo do toga da su i žrtve drugih nešto spram čega treba iskazati ljudsko suosjećanje, i da je to put kojim će doći i toliko potrebno suosjećanje za žrtve iz vlastitog naroda. Osjećala se međusobna podrška u smislu „ako mogu oni doći kod mene mogu i ja otići kod njih“ i osjećao se dosta visok nivo međusobnog povjerenja. Ovo je bilo nešto što je ljudima omogućilo da prođu i kroz situacije koje i nisu bile baš lake. Nošenje sa strahom, suočavanje sa tumačenjima prošlosti koje bi u nekim drugim okolnostima možda doživjeli kao uvredljive, suočavanje sa procesom prispitivanja vlastitih slika i „istina“ o ratu… A bez ovih procesa, na ličnom i društvenom nivou bez obzira koliko nekad bili teški, vjerujem da nema ni suočavanja sa prošloću. Ova grupa je pokazala da to može.

Na trenutak izlazeći iz našeg konteksta, može se steći slika koliko veliku simboličku težinu imaju ove posjete 13 godina nakon rata. Na obilježavanju šezdeset godina od iskrcavanja na Normandiju, pojavila se ideja da se pozovu i veterani koji su bili u njemačkoj vojsci. 60. godina nakon II svjetskog rata ta ideja je naišla na odbijanje od strane veterana iz Francuske.

Smatramo da se veoma snažna poruka mira i želje za ponovnom izgradnjom povjerenja može uputiti kada jedna mješovita grupa bivših boraca (Srba, Hrvata, Bošnjaka, itd.) zajednički posjeti različita mjesta stradanja, te kada svako ponaosob napravi u svom srcu i umu mjesta i za žrtve „drugih“ i osjeti istinsku empatiju koja nije omeđena etničkim i vjerskim granicama.

Nastavićemo da organizujemo slične posjete i dalje.

 

U SARADNJI SA DRUGIM ORGANIZACIJAMA

 

radionica s Dan Bar-On-om

Berlin, Berghof Research Center, 14-15. februar 2008.

In memoriam

Dan Bar-On (1938 – 2008)

Sa žalošću smo primili/le vest da je profesor Dan Bar-On, profesor psihologije i direktor Instituta za istraživanje mira na Bliskom Istoku (Peace Research Institute in the Middle East) preminuo 4. septembra 2008. u Tel Avivu.

Profesor Dan Bar-On je rođen u Haifi 1938. Zahvalni/e smo mu na doprinosu razvoja modela story-telling (model ličnih priča), koji je započeo pre nekoliko decenija radeći sa decom nacista i žrtava holokausta. Beskrajno cenimo njegovu posvećenost dijalogu među Izraelcima i Palestincima.

Ponosni/e smo što smo imali/e priliku upoznati ovog velikog čoveka, koji je za sobom ostavio rad od neprocenjive vrednosti za procese izgradnje mira. Koristimo i ovu priliku da izjavimo iskreno saučešće njegovim najbližima.

Na inicijativu Berghof Research Centra i izvršne direktorice dr Martine Fischer organizovana je radionica s Danom Bar-Onom, mirovnim aktivistima/aktivistkinjama CNA, Miramide i bliskim ljudima iz Kurve Wustrow, ZFD, te iz samog Berghof Centra.

Dan Bar-On, profesor psihologije na Ben-Gurion Univerzitetu (Izrael) i ko-direktor Instituta za mirovna istraživanja na Bliskom istoku (PRIME),  radio je na procesima pomirenja i dijaloga u okviru izraelsko-palestinskog konflikta, te između potomaka žrtava holokausta i potomaka nacista. Jedno od važih postignuća odnosi se na implementiranje narativa (izraelsko-palestinski) u pojedine škole, a posebno je poznat po metodi koju je razvio – “storytelling”-u.

Na radionici smo razgovarali o individualnoj i kolektivnoj istoriji, o samoj metodi storytellinga u čemu smo se i oprobali, o dilemama i pitanjima koje su vezane za mirovni rad i povezivali iskustva na prostoru bivše Jugoslavije i izraelsko-palestinskog konflikta. Poseban deo radionice je bio posvećen narativima, njegovoj ulozi, mehanizmima i dijalogu narativa.

Teško mi je da iznesem zajednički utisak, jer je, unutar CNA, svako doživeo radionicu na svoj način. Moj lični utisak je i dalje vrlo jak, bez obzira na vreme koje prošlo od tada. Ipak, mogu reći da smo iz radionice izašli osnaženi, inspirisani, ohrabreni. Dobili smo pogled iz nove perspektive, jer toliko uronjeni u naša zbivanja, političke i ine situacije, često nismo u stanju da pogledamo iz druge perspektive. Možda nismo došli do krajnjih odgovora, ali jesmo do novih, drugačijih i do pitanja iz drugog ugla. Imam doživljaj kao da smo dobili malo nekog novog optimizma, širinu gledanja, osećaj da se (ipak) može, podsticaj da se proba ponovo ako nešto nije išlo, da se može ostati toliko topao i čovečan i posle toliko godina rada na teškim stvarima. I dodala bih, iz svog ugla; tolika posvećenost, predanost Dana Bar-Ona ne može da te ne pomeri sa mesta gde si sada.

Sem toga, čuvši iskustvo rada na izraelsko-palestinskom konfliktu koji toliko dugo traje, koji ima korene toliko duboke, i te kako imamo šta da podelimo i šta da čujemo, pogotovo kad neko radi na tome toliki broj godina.

Žalosno je što se ni jedna od knjiga ili drugih radova Dan Bar-Ona ne može naći ni na jednom od naših jezika. Stoga smo pokrenuli razgovore sa jednom od nama vrednosno bliskih izdavačkih kuća o mogućnostima objavljivanja nekog od naslova, kao što su Tell your life story i Legacy of silence.

I još nešto veoma važno, tiče se radionice, ali ne toliko njenog sadržajnog dela. Iniciranjem ove radionice i znajući da bi ovakva vrste razmene s Dan Bar-Onom nama dobrodošla, pokazalo se da podrška koju dobijamo od Berghofa, Martine, Bee, zaista je nemerljiva i da puno znači… Toliko da ponekad ostanemo bez teksta.

Više informacija o ovoj radionici možete naći u posebnom i opširnom izveštaju sa radionice “Dealing with the Past in Israel-Palestine and in the Western Balkans. Story-telling in Conflict: Developing Practice and Research” koju je objavio Berghof centar (link: http://www.berghof-center.org/uploads/download/bar_on_workshop.pdf?LANG=e&id=347 )

 

Helena Rill

 

trening o istorijskim i kolektivnim narativima

Novi Sad, 07-09.04.2008.

Trodnevni trening o narativima održan je u aprilu 2008. godine u prostorijama novosadskog Centra za traumu. Inicijativa za održavanje ove aktivnosti potekla je od kolega iz CRT i upućena je dugogodišnjim CNA partnerima – organizaciji MCC, sa sedištem u Sarajevu. Kolege/ice iz MCC su ovu ideju prepoznale kao vrednu priliku da našu saradnju obogatimo jednim novim aspektom – zajedničkim planiranjem i sprovođenjem treninga na temu koju smo i ranije zajednički istraživali.

Od ideje do realizacije prošlo je dva meseca. U tom periodu je tim u sastavu Randy Puljek-Shank, MCC i Tamara Šmidling, CNA  (uz nesebičnu pomoć i podršku Amele Puljek-Shank, iz MCC), sproveo intenzivno istraživanje raspoložive literature, napravio selekciju korisnih tekstova i pripremio koncept treninga koji će, nadamo se, biti od koristi u budućem radu naših organizacija i partnera/ki u regiji.

Na treningu je učestvovalo 13 učesnika/ca, svi zaposleni ili volonteri/ke novosadskog Centra za traumu, što je značilo specifičnu dinamiku u grupi ljudi koji se međusobno dobro poznaju, ali i koji imaju zajednički profesionalni background (više od 80% psihologa/psihološkinja u grupi).

Utisak je tima da je trening bio izuzetno zanimljiv i intenzivan, a većina učesnika/ca sa izraženom motivacijom za rad na ovom polju. A visoka motivacija uglavnom podrazumeva i mnoštvo pitanja, što je rezultiralo jako zanimljivim diskusijama koje su i za trenerski tim bile izazovne i predstavljale su priliku za ponovno promišljanje nekih ranije postavljenih koncepata.

Tokom tri dana treninga održane su radionice koje su tematizovale sledeća pitanja: Šta su narativi? Zašto su istorijski i kolektivni narativi bitni za rad na izgradnji mira? Koje vrste narativa postoje? Koji je odnos mita i narativa? Kako neki narativ o određenom događaju/istorijskom periodu postaje dominantan u društvu? Šta se dešava sa narativima „sa margine“? Kako se narativi menjaju i transformišu? Kako su naši grupni identiteti određeni/opisani različitim narativima? Veza narativa i traume? Kako su se različita društva nosila sa sukobljenim narativima? Koji je konstruktivan pristup tome u našem kontekstu?

Korišćeni su primeri iz Palestine/Izraela, Severne Irske, Južnoafričke Republike, Japana i SAD, ali je okosnicu diskusije činilo razmatranje „našeg“ konteksta, odnosno situacije na prostorima bivše Jugoslavije.

Upravo u vezi sa tom tačkom je i jedan od najvažnijih uvida sa ovog treninga, a on se tiče situacije u Vojvodini, tom „multietničkom i multikulturnom raju na zemlji“ kako ga Vojvođani/ke često vole predstaviti. Utisak trenera/ice bio je da je grupi bilo mnogo lakše diskutovati o sukobljenim narativima u kontekstu BiH, Kosova, Hrvatske, nego progovoriti o tome koliko poznajemo narative naših suseda druge vere i nacije (čitaj Mađara/ica) tu, u „našem dvorištu“. Upadljivo je bilo zaobilaženje ove teme sve do poslednjeg dana treninga, kada je nakon eksplicitnog pitanja iz trenerskog tima usledila dvosatna, veoma burna diskusija, na temu – Šta je sa mađarskim narativima, znamo li ih, postoje li uopšte u javnosti i slično.

Ništa neočekivano, reklo bi se – poznato je da je uvek najteže govoriti o problemima u sopstvenoj sredini. Teško je, sa druge strane, ne naglasiti značaj da se insistira upravo na tom nivou priče, kako bi se i narativ o multikulturnoj Vojvodini mogao kritički sagledati i propitati jer izgleda da realnost (barem nekima od nas) priča jednu malo drugačiju priču čije su ključne reči međusobno nepoznavanje, strah i nepoverenje.

 Tamara Šmidling

 

radionica o suočavanju s prošlošću s prosvjetnim radnicima/ama

Neum,  17 – 18. 05.2008.

Na poziv naših kolega i kolegica iz NVO „Sezam“ iz Zenice, dvije članice sarajevskog tima CNA ( Sanja i Tamara) osmislile su i vodile dvodnevnu radionicu o suočavanju s prošlošću s prosvjetnim radnicima/ama. Učesnici/e su zaposleni/e u osnovnim školama u oba entiteta u regionu Teslić – Tešanj.

Radionica je održana u sklopu Sezamovog višednevnog seminara, 17 i 18. maja u hotelu Sunce u Neumu.

Nakon višegodišnjeg zajedničkog rada s trenerima/cama iz Sezama na temama vezanim za njihovo profesionalno usavršavanje, ovo je bio prvi put da se u grupi od četrdesetak prosvijetnih radnica/ka uopće priča o temi proteklog rata.

Veliki broj učesnika/ca ujedno nam je bio i najveća organizacijska poteškoća, stoga smo ih morali/e dijeliti u dvije grupe jer nije bilo moguće interaktivno raditi sa 45 ljudi.

Iako je otvaranje priče o prošlosti krenulo prilično bojažljivo od strane većine učesnika/ca, lagano se kreirao prostor za otvaranje dublje i ličnije priče o temi prošlosti i nasljeđu rata koje itekako utiče na svakodnevni život i rad ovih ljudi (kao i svih nas).

U razgovorima o tome treba li nam suočavanje s prošlošu, što mu doprinosi, što ne, što prosvjetni radnici/e mogu doprinjeti u cjelokupnom procesu, bio je vidljiv jasan procjep između onih koji pod paskom nacionalnih ideologija stvaraju školske programe, te ljudskih i intimnih otpora nekih od onih koji ih trebaju provoditi, a koji/e su često suočeni/e s nedostatkom podrške kolega/ica iz istog nacionalno-školskog tabora.

Drugačijih glasova ima, samo što se u javnom prostoru ne dopušta da se čuju tako da se u ime „dobrog obrazovanja i stvaranja malih Hrvata, Bošnjaka i Srba“ razbija, kao kula od karata, ono međusobno povjerenje koje su neki ljudi godinama gradili/e. Jedan od primjera je i multietnička škola u okolini Doboja (koja je godinama funkcionirala bez segregacije i odvajanja djece), koja je ukinuta, vjerovatno u ime nekih nacionalnih interesa i podijeljena u dvije škole. Očito je, naime, da onima koji/e su učvrstili/e svoje pozicije u vladama kroz etnonacionalističke politike i demagogije građenje međusobnog povjerenja nije u interesu.

Ovu radionicu smatramo važnom i stoga što se otvorio prostor da se međusobno čuju ljudi koji rade u prosvjeti i koji/e misle drugačije od uniformnog, da prenesu svoja lična iskustva, priče, stavove i bojazni i da se polagano stvara jezgro ljudi koji jedni drugima mogu biti podrška jer dijele neke univerzalne ljudske vrijednosti koje nemaju veze s nacionalnim i nacionalističkim. Nadamo se da smo i mi pripomogle i dale svoj doprinos tome, barem na osnovu usmene evaluacije koju smo čule od učenika/ca na kraju naše radionice.

Na kraju ovog izvještaja teško je ne osvrnuti se na kontekst mjesta u kojem je seminar održan. Neum je mali hercegovački gradić, koji je ujedno i jedini bosansko-hercegovački izlaz na more, naseljen uglavnom hrvatskim stanovništvom. Na zidovima i okolnim zgradama hotela u kojem smo boravili/e i duž čitavog šetališta uz more zatekli/e smo ispisane nacionalističko-fašističke grafite tipa: „Ubij Baliju“, „Dragi gosti čuvajte kosti“, „Naci Neum“, „NDH ustaše“ te iscrtanu ustašku ikonografiju. Sve to ostavljalo je gorak okus u ustima i u zraku osjećaj da mnogi/e od nas tu nisu poželjni/e.

Slika je to sveopćeg bezumlja u kojem živimo, ovog puta s hrvatskim predznakom.

Upravo zbog toga prepoznavanje onih, koji dijele slične vrijednosti i koje to također boli te su spremni/e iskočiti iz uniformnog, taborskog načina mišljenja, zaista ohrabruje.

Kao reakciju na eksplicitni govor mržnje ispisan po zidovima, s kolegom i kolegicom iz Sezama fotografirale smo grafite i te fotografije zajedno s protestnim pismom, po povratku u Sarajevo, uputile gradonačelniku i općinskoj upravi grada. Na žalost, ni nakon drugog prslijeđivanja fotografija i pisma nitko nam nije odgovorio niti imamo uvid je li se nešto promijenilo.

 

Sanja Deankovic

 

međunarodni seminar razmene

Istanbul / Turska, 06-17. 07. 2008.

Pre nešto više od dve godine (u aprilu 2006.) organizovan je međunarodni seminar razmene u Bilefeldu (Nemačka). Dve članice našeg tima, Tamara i Ivana, učestvovale su na tom desetodnevnom seminaru, čiji je nastavak bila ovogodišnja razmena u Istanbulu.

Ideja je pokrenuta od strane kolega iz nemačke organizacije Umbruch iz Dortmunda, a jezgro ljudi koji su bili u Bilefeldu uzeli su učešća i ove godine, uz priključivanje nekih novih organizacija i pojedinaca/ki. Bilo je zamišljeno da se i u naredne dve godine organizuju seminari u različitim zemljama, na kojima bi iskustva iz svog rada i iz svojih okruženja delili učesnici/e iz Nemačke, Turske, Rusije, Srbije i BiH.

Ovogodišnji seminar su konceptualno osmislili i pripremili Jan Brauns i Christiane Moecker iz Umbrucha, te Tamara Šmidling iz CNA, uz podršku istraživačice Marthe Hesselmans iz Holandije, koja je bila zadužena za pripremu teorijskog inputa.

Predložena tema bila je „Nošenje sa emocijama ponosa, stida, krivice, poniženja u kontekstu trenutnih konflikata“. Predloženi koncept je stavljao akcenat na društvene kontekste iz kojih ljudi dolaze, rasvetljavanje mehanizama i različitih načina na koje naše sredine definišu odnos prema ovim emocijama, te razmenu iskustava iz našeg rada. Takođe su, u cilju što boljeg razumevanja situacije u Turskoj, organizovane studijske posete različitim grupama i organizacijama u Istanbulu.

Međutim, ono što se tokom jedanaest dana dešavalo na seminaru bilo je dosta daleko od željenog i zamišljenog toka.

Najpre, već nakon prva dva dana bilo je jasno da nije lako naći zajedničko tlo za celu grupu. To što svi vodimo treninge pokazalo se nedovoljnim za značajniju grupnu identifikaciju. Kakve treninge? Za koga? Na kojoj vrednosnoj osnovi?, samo su neka od pitanja na koje smo nudili različite odgovore, i u vezi sa kojima su postojale različite potrebe u grupi. Dalje, otvoreno je ostalo i pitanje koliko svi u grupi uopšte smatraju da su društveni i politički kontekst u kome delujemo ono što presudno utiče na naš rad, ono što ga oblikuje ga i usmerava, ono sa čim je mirovni rad u ili u dijalogu ili u konfliktu, ali uvek u interakciji. Za neke je ta veza konteksta društvenih problema i sopstvenog rada dominantna, drugima gotovo irelevantna, jer sebe vide prvenstveno kao trenere/ice, pa tek onda aktiviste kojima je cilj suštinska društvena promena.

Zatim su polako počele da se pojavljuju „aveti iz prošlosti“ u vidu nerazjašnjenih konflikata, pa i igara moći i osećaja manipulisanosti koje su ostale u vazduhu nakon bilefeldskog seminara. Ubrzo se u grupi osećao jasan konflikt između dve koncepcije – jedne koja je bila za diskutovanje o najavljenim temama, uz isticanje da se radi o seminaru razmene, i druge, fokusirane na „unutrašnje strahove, emocije“ i sl. koja je fokus želela staviti na grupnu dinamiku i procese donošenja odluka u grupi, videvši ovaj skup prvenstveno kao trening. Osim što mi je jasno bilo da je to bio prvenstveno trening živaca, ni do danas mi nije jasno u čemu smo se to još trebali trenirati tih dana.

Kao članici tima moderatora, ostao mi je gorak ukus i osećaj nezadovoljstva načinom na koji se tim nosio sa situacijom u grupi. Smatram da smo u želji da sprečimo manipulaciju grupom od strane par osoba, propustili da napravimo odlučujući korak i da odmah na početku otvorimo jasno i eksplicitno pitanje „Kuda dalje sa ovim seminarom?“. Umesto toga imali smo situaciju u kojoj su svi bili manje-više nezadovoljni i frustrirani, i u kojoj je i rad u timu znao biti veoma bolan i stresan.

Da ne bude da baš ništa nije valjalo, treba istaći fenomenalan posao koji je napravila naša drugarica i koleginica Hilal Demir, koja je učinila da nam boravak u Istanbulu bude veoma ugodan, a na brojne organizacijske izazove odgovarala je smirenošću i maksimalnim učinkom. Prelepi pogled na Istanbul iz radne prostorije u plesnoj školi u Bejoglu-u, brodić na Bosforu, te turski čaj i kafa na fascinantnim ulicama ovog grada pomogli su nam da se lakše nosimo sa situacijom povišenog stresa.

Posebna priča su bile lokalne studijske posete koje su učesnici/e ocenili kao najveći dobitak iz ovog susreta. Zaista je dragocena bila prilika sresti se sa kurdskom organizacijom u Istanbulu, te videti i čuti iz prve ruke, od ljudi u kurdskom naselju, u kako se jezivoj situaciji nalazi ova grupa u današnjoj Turskoj. Populacija od više miliona ljudi izložena je torturi, siromaštvu i kršenju osnovnih ljudskih prava – prava na jezik, školovanje, identitet itd. Poseta redakciji jedinog jermenskog lista u Turskoj pokazala je i odnos društva prema drugoj manjinskoj grupi, koja svedena na brojku od svega 45000 ljudi više očigledno ne predstavlja opasnost, pa im se može dozvoliti da imaju novine i škole sa predmetima na svom jeziku. To što se u toj nastavi koriste udžbenici sa kraja 19. veka (!!!) takođe mnogo govori o kontekstu, ali to je već mnogo šira priča.

Ako ništa drugo, barem smo o situaciji u Turskoj dosta naučili/e, našavši se i u nekoj vrsti zbunjenosti pred pitanjem – Kako pomiriti svu tu životnost i lepotu Istanbula sa ogromnom količinom nasilja koja je odmah ispod površine, a često i na njoj? Dobili smo i odličnu priliku da pravimo poređenja nasilja u jakoj državi Turskoj, sa našim kontekstom slabih država Srbije i BiH. Nagradno pitanje bilo je – šta je gore? I ostalo je bez odgovora, naravno.

Na kraju, očigledna je bila velika i iskrena posvećenost ljudi iz Umbrucha ovoj ideji. Da li će ova ideja biti nastavljena ostaje da se vidi. Iskustvo sa prethodna dva susreta jasno je pokazalo da i ako se nastavi, ovaj posao nikada neće biti lak.

 Tamara Šmidling

 

prva regionalna mirovna akademija

Sarajevo, 18-27.07.2008.

 

Faktografija:

Mirovna akademija za ljude sa prostora bivše Jugoslavije nastala je kao inicijativa četiri mirovne organizacije iz BiH (Terca, Mostar/Sarajevo, Centralni savez Menonita (MCC), Nansen Dijalog Centar Sarajevo i Centar za nenasilnu akciju, Sarajevo), a podržana je od brojnih aktivista/ica iz našeg regiona, ali i sveta.

Aktivnost je pripremana više od godinu i po dana.

Tokom deset dana trajanja prve Mirovne Akademije, organizovana su tri paralelna kursa (svaki u trajanju od osam dana):

  • Razumijevanje društvenih i političkih elemenata kolektivnog nasilja i masovnih zločina i njihovih posljedica (sa posebnim osvrtom na slučajeve bivše Jugoslavije i Ruande), Vlasta Jalušič i Tonči Kuzmanić, Mirovni Inštitut Ljubljana
  • Civiliziranje nacionalizma – pacifikacija regije, Ugo Vlaisavljević i Faris Čengić (asistent), Univerzitet u Sarajevu
  • What Can We Learn From Peace Movements? Lessons of the Past for the Present and Future, Brian Phillips, Oxford Brookes University

Za učešće su se prijavile 135 osobe iz BiH, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Slovenije, Kosova i Crne Gore. U procesu selekcije odabrano je 62 kandidata/kandidatkinja. Njih 60 je na kraju učestvovalo na nekom od tri ponuđena kursa.

Smeštaj voditelja/ica i učesnika/ca, kao i prostorije za rad bile su obezbeđene u okviru Franjevačkog studentskog doma na Grbavici, Sarajevo.

Finansijsku podršku omogućili su: MCC, QPSW (kancelarija u Beogradu), a deo sredstava osiguran je kroz plaćanje participacije za učešće koja je iznosila 50 € po osobi.

Učesnici/e su bili obavezni pročitati zadatu literaturu koja im je dostavljena pre početka RMA, te učestvovati na kursu sve vreme. Oni/e koji su želeli da dobiju potvrdu o pohađanju RMA (tzv. sertifikat) morali su napisati esej na neku od tema obrađivanih na kursevima.

Eseji će biti dostupni na web stranici RMA www.mirovna-akademija.org

Šta smo hteli postići?

Kreirati prostor za mišljenje, razmenu, učenje o problemima ključnim za rad na izgradnji mira u regionu bivše Jugoslavije.

Ponuditi aktivistima/icama, istraživačima/cama i teoretičarima/kama priliku za naprednu mirovnu edukaciju čija uspešnost počiva na stvarnoj motivaciji za rad na ovom polju, a ne na dobijanju diploma i poboljšanju CV-jeva.

Poboljšati dijalog između aktivističkog i akademskog sveta, oba sa specifičnim odnosom prema drugome koji se može sažeti rečenicom „TO nama ne treba“.

Hteli/e smo još i ostvariti neke davnašnje snove, odgovoriti na lične potrebe za dodatnim znanjima i novim prostorima razmene, raditi nešto novo i zanimljivo, biti u procesu u kome se nešto rađa od praznog papira pa sve do okupljanja sedamdesetak ljudi iz čitave regije…

A šta smo postigli/e…

Po mom mišljenju postigli smo mnogo. Kako na povećanju kapaciteta ljudi u regiji da se ozbiljno uhvate u koštac sa problemima etno-nacionalizma, plemenskog nacionalizma i rasizma, raznovrsnih otpora mirovnom procesu i slično; tako i na povećanju kapaciteta da se o svemu tome prvo misli, pa na osnovu toga i deluje. Konkretno.

Bila je to i odlična (i odlično iskorišćena) prilika za promovisanje mirovnog rada kao istinske i nasušne potrebe naših društava, bez obzira što ona (društva) često sebe smatraju mnogo boljima nego što stvarno jesu. I nastoje da tu zabludu nametnu što većem broju ljudi.

Bilo je zanimljivo pratiti dinamiku koja se uspostavljala tokom trajanja RMA, od početne zbunjenosti i izraza lica koji su govorili „Šta nas snađe“, do kreiranja kružoka koji su tokom kafe-pauza žestoko raspravljali o temama otvorenim tokom sesija. Nepritisnuti okvirom određenim od države i sistema, mogli smo nesmetano i bez cenzure problematizirati i promišljati stvari na način koji je na našim univerzitetima opterećenim „bolonjizacijom“ (i debilizacijom) nemoguće ostvariti.

O saradnji

Još je jednu stvar vredno pomenuti u ovom izveštaju, a to je saradnja. Četiri organizacije (i stalni tim od šest osoba) su na potpuno ravnopravnom nivou učestvovali u stvaranju RMA. U dugom i na momente dosta frustrirajućem procesu, trebalo je bukvalno početi od nule, doneti hiljadu odluka i misliti na milion stvari. Nije bilo malo momenata kada smo proklinjali konsenzus i „previše demokratičan proces“, te prizivali nekakvog deus ex machina da se „iznenada pojavi i reši stvar“. Mnogo stvari smo rešavali u hodu i stihijski, bilo je i grešaka i propusta (neuspeh u namicanju dodatnih sredstava; kašnjenje sa dostavljanjem literature učesnicima/ama); te stvari koje nismo stigli da bolje osmislimo i koncipiramo (eseji i šta sa njima).

No ipak…

Evaluacija koju smo juče (29.09.08.) napravili pokazala je jasno da spremnost za dalju saradnju stoji, da je entuzijazam na visokom nivou, da smo spremni/e da čuvamo i podržavamo jedni druge i ovo što zajedno radimo. Dovoljno da nastavimo zajedno.

A koliko smo sposobni/e da učimo iz vlastitih grešaka pokazaće se već u narednih par meseci kada krećemo sa pripremama RMA za sledeću godinu.

Nazdravlje!

Tamara Šmidling

Sarajevo, 30.09.2008.

 

miramidani – uloga ratnih veterana u izgradnji mira

Grožnjan / Hrvatska, 11-14.09.2008.

Dvije stvari su velikoj mjeri obilježile rad CNA u 2008. godini. Jedna je rad sa veteranima rata, koji je nakon sedam godina intenzivnog rada i traganja za najadekvatnijim pristupom, dobio novi kvalitet poboljšanog partnerstva i zajedničkog planiranja nekih aktivnosti sa ovom grupom. Druga je intenziviranje saradnje na različitim poljima, sa brojnim grupama i organizacijama u regiji, čemu smo tokom proteklih godinu i po dana bili dosta posvećeni/e.

Događaj koji je u septembru organizovan u Grožnjanu bio je tačka u kojoj su se obje te stvari ukrstile. Bila je to odlična prilika da jačamo saradnju koja je vezana za učešće ratnih veterana u izgradnji mira.

Aktivnost su osmislili/e i organizovali/e članovi i članice: Miramida Centra, Grožnjan; Centra za ratnu traumu, Novi Sad; Izmira, Zagreb; CNA, Sarajevo/Beograd; uz podršku Centra za mirovne studije, Zagreb i grupe mladih iz Vukovara okupljenih oko projekta „Reci NE nasilju“ koji su svoj doprinos dali u koncipiranju sadržinskog dijela aktivnosti.

Organizovan sa minimalnim sredstvima, uz volonterski doprinos svih voditelja/ica radionica (među kojima su bili i Adnan i Nedžad iz CNA Sarajevo), ovaj susret mirovnjaka i mirovnjaka-veterana osnažio je postojeće i dao vjetra u leđa novim inicijativama koje jačaju dijalog ove dvije grupe i uključuju veterane među aktere/ke izgradnje mira.

Skupila se u Istri tih dana impozantna grupa od oko 50 osoba, uglavnom iz Hrvatske, ali i iz BiH i Srbije. Bilo je tu veterana koji su, osim ratnog, imali da ponude i svoje višegodišnje, ili višemjesečno, iskustvo mirovnog rada i mirovnih aktivista/ica različitih generacija i interesovanja. Gotovo svi koji posljednjih godina rade na približavanju mirovnog rada veteranima (i obrnuto) bili su tamo. Neki su nažalost i izostali, ali to je druga priča.

Četiri radna dana bila su organizovana po principu paralelnih radionica, gdje su učesnici/e birali na čemu će učestvovati, shodno svojim afinitetima i potrebama. Ponuđene su bile sljedeće radionice i aktivnosti:

  • Ratni veterani i mirovni radnici – sličnosti i razlike, Vladan Beara i Miloš Antić, Centar za ratnu traumu, Novi Sad
  • Reintegracija ratnih veterana i uključivanje u mirovni rad – Goran Božičević i Ana Bitoljanu, Miramida Centar, Grožnjan
  • Mirovno obrazovanje i veterani – Nedžad Horozović I Adnan Hasanbegović, CNA, Sarajevo
  • Manjine, tu kraj nas – Mirjana Bilopavlović, Udruga Delfin, Pakrac
  • Rad na ratnoj traumi kao oslobađanje potencijala izgradnje mira – Vladan Beara, CzRT, Novi Sad
  • Što je danas mirovni rad – Goran Božičević i Ana Bitoljanu, Miramida centar, Grožnjan
  • Promocija filma“ Pticu ti ne čuješ“ uz diskusiju i razgovor o pomirenju, suočavanju  s prošlošću i nacionalnom identitetu
  • Izgradnja mira – proces koji nas svih uključuje, Kako ga približiti građanima? Kako da bude manji „elitistički“? – Iva Zenzerović Šloser, CMS, Zagreb
  • Žene braniteljice-veteranke/nevidljivi ratnici – Ljiljana Canjuga i Andreja Kraljević Mišić, Izmir, Zagreb

Za nas je ovo bilo fenomenalno iskustvo, prilika za kvalitetnu razmjenu, prilika da vidimo gdje smo sa ovim aspektom našeg rada, te da jasnije sagledamo gdje želimo biti u dogledno vrijeme. Posebno nam je drago da se stvari rade u saradnji, da naši različiti pristupi budu normalna stvar o kojoj se razgovara, a ne kamen spoticanja i razlog da ne radimo jedni sa drugima. Posebno zadovoljstvo nam je bilo upriličiti promociju našeg dokumentarnog filma „Pticu ti ne čuješ“ pred više od trideset prisutnih. Iako je bilo planirano da film posluži kao uvertira u diskusiju o pitanju pomirenja i suočavanja sa prošlošću, ljudi su bili dosta emotivno potreseni, neki i u suzama, tako da je razgovor poslije filma više ličio na neku vrstu emotivne evaluacije, uz jasnu poruku nama da je „film jako upečatljiv i potresan, i da je potrebno i važno da ga vidi što više ljudi u regiji“. Tako je ova nepretenciozna „premijera“ ovog našeg filma donijela mnogo više nego što smo očekivali, a moramo primijetiti i da smo imali više publike nego na nekim ranijim promocijama naših filmova u Hrvatskoj.

I dok čekamo evaluacije učesnika/ca koje će nam dati jasniju sliku i o onome što nije bilo dobro, nadamo se da će Miramidani postati grožnjanska i regionalna tradicija. Mi smo svakako spremni/e podržati ovu vrijednu inicijativu i u budućnosti.

 

OSTALO

 

okrugli sto : Truth telling in Kosovo: Which Way Now?

Priština, 12. Septembar 2008.

Tokom 2007-2008. Godine nevladina organizacija Integra iz Prištine je sprovela istraživanje “Attitudes towards inter-ethnic relations and truth telling in Kosovo” (“Stavovi o međuetničkim odnosima I truth telling na Kosovu) koje je bilo propraćeno organizovanjem Okruglog stola Truth telling in Kosovo: Which Way Now?(Truth telling na Kosovu: kojim putem sada?). Ove aktivnosti je podržala mirovna organizacija iz Holandije IKV Pax Christi.

U fokusu Okruglog stola bile su preporuke za truth finding/truth telling (traganje za istinom/kazivanje istine) na Kosovu, odnosno  za formiranje Komisije o istini, I to najviše na osnovu sprovedenog istraživanja. U okviru ovog okupljanja poseban as u  je otvoren za razmenu iskustava na polju truth tellinga u okviru lokalnih zajednica. Ovom događaju su prisustvovali predstavnici/e udruženja nestalih, ratnih žrtava, organizacija za ljudska prava I mirovnih organizacija, istraživačke I pravne institucije I drugi.

Želim ovde da istaknem važnost sprovođenja ovakvog jednog istraživanja. Po mom saznanju, ovo je jedno od prvih, ako ne I prvo istraživanje tog tipa na Kosovu posle rata I dragoceno je imati ga (uskoro će se moći naći na sajtu Integre http://www.ngo-integra.org/). Iako je nezgodno izvlačiti neka pitanja I odgovore iz konteksta ovog istraživanja, ne mogu a da se ne osvrnem na njih s obzirom da daju neku sliku koja je bitna za rad na suočavanju s prošlošću I izgradnji mira. Evo meni par najinteresantnijih:

  • Na pitanje ko bi trebalo da se angažuje na poboljšanju etničkih odnosa na Kosovu Albanci su odgovorili: Srbi sa Kosova (30,3%), zajedničkim naporima svi uključeni akteri (16,4%), dok su anketirani Srbi odgovorili: svako individualno (25,4%), te Srbi sa Kosova I Albanci sa Kosova (24,4%).
  • U okviru poglavlja Blaming Game piše sledeće: U post-ratnim regionima veoma je čest slučaj da ljudi pokušavaju da utvrde određeni as u (osobu/instituciju/naciju) koji je ‘kriv’ za njihovu nesreću. Čak I ovo istraživanje sugeriše da albanski I srpski anketirani as u a imaju “jasnu” sliku koga mogu kriviti za sve ono što su propatili u prošlosti. Najveći deo anketiranih Albancaca je odgovorilo (95,3%) as u odgovorni za njihove patnje srpski lideri, individue koje su počinile zločine 97%, te srpska nacija generalno 77,1%. Sa druge strane, anketirani Srbi drže odgovrnima albanske lidere 96,6%, individue koje su počinile zločine 97,1% I albansku naciju 64,9%.

Doduše, treba uzeti u obzir da ponekad I sami ponuđeni odgovori koje anketirani mora da odabere mogu da nametnu određenu, možda nerealnu sliku, tako da, ko zna, možda situacija I nije tako crna, možda neko gleda I u svoju odgovornost… Mada, gledajući u druge sukobe s ovih prostora, blaming game je deo ‘folklora’.

Dilema koja mi postoji u vezi s ovim skupom (ali I drugim susretima ove vrste) jeste: koliko ima smisla pričati o međuetničkim odnosima ukoliko nisu prisutni I uključeni ljudi s obe strane, odnosno I Srbi/Srpkinje I Albanci/Albanke sa Kosova (Srba/kinja sa Kosova skoro I da nije bilo, koliko mi je poznato), upravo oni koji su bili deo ovog istraživanja I sukoba.

U svakom slučaju, ovo je početak. A za dalje ćemo videti. Mada, kad pogledam istraživanje, mogu samo da kažem – dug put je pred nama.

Helena Rill

 

POLITIČKI I DRUŠTVENI KONTEKST

 

hrvatska

Ovim tekstom osvrnut ću se na nekoliko meni najvažnijih dogadjaja u Hrvatskoj u proteklih godinu dana koje doživljavam kao važne u kontekstu promišljanja točaka bitnih za izgradnju mira kao i pojava u društvu koje me bole i smetaju mi.

Uprkos snažnom protivljenju Hrvatske katoličke crkve, a ispočetka i većine zastupnika HDZ- a, početkom srpnja ove godine u Hrvatskom Saboru izglasan je Zakon o suzbijanju diskriminacije koji će stupiti na snagu 1. siječnja 2009. Reklo bi se da to i nije neka velika stvar za državu koja pretendira da sebe naziva demokratskom i koja je na pragu ulaska u Europsku uniju. Čitajući tekst ovog zakona bila sam iskreno iznenađena zbog čega se digla tolika halabuka kad je to samo dokument u kojem je na jednom mjestu okupljeno kompletno antidiskriminacijsko zakonodavstvo uz navođenje još poneke nove kategorije i određivanje konkretnih ozbiljnih kazni za njegovo kršenje.

Ne bih ulazila u to jesu li hrvatska zakonodavna tijela spremna i zrela sama pokrenuti inicijativu za ovakav zakon ili je to samo povinovanje zahtjevima Europske unije, ali ovaj zakon utoliko je značajniji što je ovo jedan od velikih koraka u odvajanju države i crkve, makar formalno, koje od ’90-ih godina funkcioniraju u čudnovatoj simbiozi.

Bez obzira što Zakon sadržava zabranu diskriminacije u domenama socijalne zaštite, obrazovanja, stanovanja, u pravosuđu i javnoj upravi, znanosti, sportu, kulturnom i umjetničkom stvaralštvu, na osnovu spola, rase, životne dobi, invaliditeta, religije i vjere, sudbina cijelog zakona ovisila je od dva puta, u njemu, spomenutim riječima „homoseksualne“ i „transrodne osobe“. Jer crkva se možda pobojala da će tako biti doveden u pitanje cjelokupni njen nauk i narušeno čudoređe zdravog hrvatskog bića. Na koncu je i HDZ (čija je zastupnica Jadranka Kosor bila i predlagateljica spomenutog zakona) povukao svoj amandman da se iz njega izbriše diskriminacija zasnovana na rodnom identitetu i izražavanju.

Važan je ovo korak za državu u čijem se Pravilniku o krvi i krvnim sastojcima na primjer, propisuje da su kao davatelji krvi trajno isključene, među ostalima, i «osobe s homoseksualnim ponašanjem» ili pak u kojoj u cjelokupnoj sudskoj praksi nema ni jedne pravomoćne presude za diskriminaciju pripadnika nacionalnih manjina na radnom mjestu.  To su samo dva od mnogobrojnih primjera demokracije na hrvatski način.

Valjda je potrebno nešto za što ćemo se uhvatiti u nadi da će razdrmati tromo hrvatsko pravosuđe u kojem su pak neki ravnopravniji od drugih, a sve pod krinkom ustava i zakona.

Branimir Glavaš, o čijoj se strahovladi i egzekucijama Srba početkom 90-ih nema više ništa novo reći, zbog „proceduralnih grešaka“ pravosuđa ponovo je „ugledni“ hrvatski saborski zastupnik; imena generala Čermak-Markač-Gotovina zvuče kao brojalica koja se povlači po hrvatskim medijima zajedno s detaljima s njihovih haaških suđenja; „heroj, a ne zločinac“ Mirko Norac uskoro se u zatvoru ženi stomatologinjom iz svog rodnog sela…

Nedostatak debate o hrvatskim ratnim zločinima u medijskom prostoru kao i suštinske, otvorene diskusije o tome što je to u hrvatskom društvu što proizvodi toliko nasilja i mržnje na nacionalnoj osnovi, okamenili su već ustaljeni narativi o nepovredivosti Domovinskog rata i nas malog, ali ponosnog i hrabrog naroda koji se suprotstavio brojno i tehnički nadmoćnijem neprijatelju.

Zbog svega toga valjda se ne treba čuditi što demoni prošlosti svako malo iskrsavaju: preko grafita s porukama s ustaškim simbolima po nekim gradovima Hrvatske (što se maltene i ne kažnjava ili se pak kazni sitnim novčanim izdacima), prebrojavanjem hrvatskih krvnih zrnca “svima onima čija imena zvuče sumljivo“, brutalnim prijetnjama jedinom hrvatskom vojniku koji je bio svjedok optužbe u „slučaju Gotovina“.

Nedavno je bila pretučena i pravobraniteljica za ravnopravnost spolova Gordana Lukač-Koritnik jer je priskočila u pomoć zagrebčanima/kama pravoslavne vjeroispovijesti na Cvijetnom trgu. Kažnjena je od strane grupice napadača jer je djelovala kao odgovorna građanka pokušavajući ukazati na govor mržnje.

Primjera ima još, a reakcije jevnosti su poprilično anemične i površne u sveopćoj apatiji prividne „normalnosti“ koja kao da je sama sebi svrha i koja nas je zaglavila u međuprostoru od tuđmanove diktature 90-ih ka demokraciji koja teži EU. A zna se u Hrvatskoj što znači biti normalan/a: biti Hrvat/ica, katolik/inja, heteroseksualan/a, imati djecu i baviti se svojim poslom.

Već se davno izgubila distinkcija između ljevice i desnice, prosto je više teško razlučiti tko je tko na političkoj sceni, ime partije više ništa ne govori o ideološkim usmjerenjima i vrijednostima onih koji ih predstavljaju. Tako je na inicijativu socijaldemokratskog gradonačelnika Zagreba Milana Bandića organiziran koncert pjevača Marka Perkovića Tompsona na Dan hrvatskih branitelja bez obzira na sve kontroverze i incidente koji su se u zadnjih nekoliko godina događali na koncertima ovog pjevača uključujući i neizostavnu ustašku ikonografiju i pokliče „Ubij, ubij Srbina“. Od strane gradskih vlasti incidenti su usmeno osuđeni, policijski inspektor Josip Gašparac suspendiran je jer je protiv Tompsona podnio kaznenu prijavu zbog širenja međuetničke mržnje, napisale su se stranice i stranice novinskih članaka, Josip Gašparac je vraćen na posao, Milan Bandić je i dalje gradonačelnik Zagreba, a Tompson i dalje održava koncerte širom lijepe naše. Mada, se dogodilo i da mu je prvi put u Hrvatskoj zabranjen koncert – i to u Istri.

Nema više ni Ferala. Ugasila se jedina novina u javnom prostoru koja je pružala suštinske promišljene kritike hrvatske stvarnosti i mnogim ljudima davala nadu da postoje oni/e koji/e su spremni/e javno progovoriti protiv nepravde i fašizma. Ugasio se jer više nije mogao mimo zahtjeva tržišta, ali ono što je žalosno jeste da je izgleda pretegla priča o stečenim nekretninama i lošim karakterima njegovih urednika/ca u odnosu na ono čega je Feral bio simbol svih ovih godina…

Opozicija čitavom ovom mainstream mišljenju poneki su ljudi iz civilnog društva koje se baš i ne sluša niti im se pridaje velika pažnja u javnosti, obično su okarakterizirani/e kao neprijatelji/ce, strani plaćenici/e i oni koji su „protiv sistema“, mada da nije bilo njihovog rada i inicijativa mnoga nasilja i nepravde bi ostali nerasvijetljeni, a vjerovatno bi i tekst zakona sa početka ovog teksta drugačije izgledao.

Ne preostaje nam dakle mnogo nego da uložimo napor u  propitivanje ove „žabokrečine normalnosti“ u kojoj živimo, pouzdamo se malo više u našu snagu pojedinki/ca i dignemo glas protiv onih koji teže da ovo stanje ostane „normalno“ i pružimo malo više podrške onima koji/e trpe nepravdu po bilo kojem osnovu ili joj se pak suprotstavljaju jer nam zaista fali više međusobne solidarnosti i spremnosti na kritiku i samokritiku da bismo izgradili bolje društvo. Ja se nadam da je moguće, možda će zakon s početka teksta omogućiti da se osjećamo zaštićenije i sigurnije, ostalo ovisi o nama…ili ćemo pak držati u pripravnosti crveno-bijele kockaste dresove i čekati priliku da nam srca zakucaju kao jedno dok bodrimo hrvatske reprezentacije i pretvaramo se u jedno nacionalno biće, zatvarajući oči za sve ostalo…

Sanja Deanković

 

amplitude u Srbiji, iliti: zračenje

Ponekad se pitam kako je moguće, ako živite u Srbiji, kao uostalom i u celoj regiji, da zdrav razum isprati sve društveno-političke amplitude koje se zgusnu u samo jednu godinu i koje u principu idu u minus, a tek retko koja zađe u pozitivnu zonu. Život ovde teško može biti dosadan, jer ako niste baš u situaciji da se borite za puko preživljavanje kao veliki broj ljudi (što pretpostavljam da važi i za druge zemlje u neprekidnoj “tranziciji”), a imate iole političke svesti, savesti ili senzibiliteta za društvene procese, onda vam preti raspon od bar čira na želucu do ozbiljne apatije i depresije. Nije čudo da je samo prošle godine prodato više od osam miliona kutija lekova za smirenje na recept, a pretpostavlja se da se bez recepta kupi i do tri puta više ~ Vesti B92, 14.04.2008.~

Ovde ću pokušati da napravim pregled kojim smo sve to društveno-političkim zračenjima bili izloženi u poslednjih godinu dana.

Stanje u društvu najslikovitije opisuje sve ono što se dešavalo oktobra prošle godine nakon najave skupa neonacista.

Elem, neonacisti koji se okupljaju oko takozvanog “Nacionalnog stroja” ~Skraćeno NS, pod čim pristalice uglavnom podrazumevaju nacional-socijalizam.~ (od ranije poznatog “bezbednosnim službama”) i njima bratska udruženja iz zemlje i sveta, najaviše marš za 7. oktobar 2007. u Novom Sadu, valjda da proslave Himlerov rođendan, a sve pod plaštom srbskog patriotizma. Kako se policija duže vreme premišljala šta joj je činiti, najavljen je i antifašistički skup na taj dan u znak protesta. Policija jeste zabranila neonacistički skup, a nekoliko stotina savesnih građana/ki se okupilo u centru Novog Sada i nakon kraćeg antifašističkog mitinga pošlo u protestnu šetnju. Sve je vrvelo od policije, ali je uprkos tome grupa neonacista (onih što im je marš zabranjen) krenula da baca kamenje i pirotehnička sredstva na kolonu. Pikanterije vezane za ovaj događaj su: a) neonacisti vrše napad iz dvorišta Doma Vojske (gađajući kolonu preko ograde); i b) policija koja obezbeđuje antifašistički skup je licem okrenuta prema tom skupu, kao da opasnost vreba odatle, a ne od mogućih napada na skup ~Miloš Vasić je napisao odličan tekst povodom toga: „Krv (‘i čast’) u prisustvu vlasti,“ Vreme br. 875, 11.10.2007.~I ovo bi verovatno bio marginalan događaj, kao što je neonacizam ipak marginalna pojava, da se u javnosti nije digla prašina oko toga i da velika većina komentatora događaja nije stvar relativizovala tvrdnjama kako su i jedni i drugi: ekstremni. (To se moglo čuti posebno sutradan sa skupštinske govornice, a trajalo je satima.) Hoće reći neonacisti i antifašisti su ista ekstremna (a pretpostavimo onda i neželjena) pojava za ovo mirno srpsko društvo. I upravo ovaj pristup najbolje oslikava stanje u kome se naše društvo već dugi niz godina nalazi. I upravo zbog rasprostranjenosti takvog pristupa mi ne pravimo skoro ni korak dalje od onog započetog 5. oktobra pre osam godina.

A od tog 5. oktobra do danas mi kao da smo se nalazili u neprekidnim predizbornim kampanjama, pošto smo skoro svake godine imali nekakve izbore ili bar referendum. Početkom ove imali smo prvo predsedničke izbore na kojima je jedva izgubio radikal Nikolić, a potom u maju lokalne i vanredne parlamentare izbore. Pošto niko nije sam mogao da formira vladu, narednih nekoliko meseci smo čekali šta će se dogoditi, odnosno ko će se pokazati kao bolji trgovac. I onda se dogodilo ono što nismo mogli ni da zamislimo onog 5. oktobra: Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije su oformile koaliciju i formirale vladu. A ako se dobro sećam, u toku tog velikog udvaranja, predsednik DS-a je čak pozvao na pomirenje među ovim strankama i izjavio da “svako ima svoju bol”, odnosno da su i DS i SPS imale nesreću da izgube svoje predsednike ~A pre koji dan, tačnije 18.10.2008. Boris Tadić (u ime DS) i Ivica Dačić (u ime SPS) potpisaše „Deklaraciju o političkom pomirenju i zajedničkoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje.“~ Ta ljubav se verovatno ne bi rodila da su najjači lideri tih stranaka, izraziti protivnici, danas među živima: jedan je umro prirodnom smrću u Ševeningenu, optužen za ratne zločine i čekajući (nikad donetu) presudu, drugi je, ne zaboravimo, ubijen usred bela dana u centru Beograda ispred zgrade vlade vršeći funkciju premijera ove države. A to je i te kako bitna razlika.

Najlepša vest povodom sklepavanja te vlade jeste da nam je razvlašćen dugogodišnji prvo predsednik, a onda premijer, onaj koga Srđa Popović s razlogom nazva “trojanskim konjem,” ~Srđa Popović u Peščaniku, Radio B92, 13.06.2008.~ onaj koji je gurao klipove u točkove skoro svim pokušajima korenitijih reformi, koji je godinama štitio Miloševićeve poslušnike uhlebljene po raznim “bezbednosnim službama” i sličnim udobnim pozicijama: Koštunica Vojislav. Pre nego što ga je razvlastilo, još početkom godine, uspeo je da nam priredi moleban za Kosovo, kao reakciju na proglašenje nezavisnosti istog, koji se završio opštim haosom, neredima i pljačkom po Beogradu. Zanimljivo, policija nije imala ovlašćenje da ovo spreči.

A od te priče o Kosovu, čini se, još dugo se nećemo oporaviti. Ne od pomenutih nereda i pljačke, već od nepresušnog goriva za podgrevanje nacionalizma i etnocentrizma kojih imamo za izvoz. A čisto sumnjam da će se išta pomeriti u pozitivnom smeru u tim srpsko-albanskim odnosima, dok god ne dođe do nekakvog dogovora između samih “strana,” bez uplitanja onih kojima je sila legitimo sredstvo za vaspostavljanje demokratije po belom svetu.

S tim u vezi, još jedan od udara na srpsku javnost bila je aprilska oslobađajuća presuda zločincu Haradinaju u Hagu. I što reče Dejan Anastasijević “verovatno nijedna sudska presuda nije izazvala toliko protesta, ogorčenja, pa i čistog besa u Srbiji,” ~ Dejan Anastasijević, Vreme br. 901, 10.04.2008.~ i to ni dva meseca od “otimanja Kosova.” A poslednji udar, na koji javnost i nije nešto reagovala, verovatno već iscrpljena i preumorna od tih zavrzlama, iako su se političke elite trudile da je trgnu povicima o “bratskoj izdaji” i o “nožu u leđa,” jeste skorašnje priznavanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije i to baš u trenutku medijskog delirijuma o međunarodnoj pobedi “koju smo izvojevali.” No, pošto sam i ja umorna od te priče o Kosovu, nemam ni volje ni snage da joj posvetim više pažnje, jer smo je, što jednom reče Petar Luković, imali i za doručak i za ručak i za večeru. Bukvalno.

Tek malo nakon formiranja ove najnovije vlade, u kojoj SPS-ovci sede kao potpredsednici, ministri policije, prosvete i infrastrukture, čini se da je ceo svet šokirala vest da je uhapšen, glavom i bradom, Radovan Karadžić. Dok je velika većina bila ubeđena da mu se nikad u trag neće ući, taj zločinac je “tihovao” ~Za sport zvani “tihovanje“ je većina građanskog sveta saznala tek nakon hapšenja pomenutog. A on nema nikakve veze sa etničkim čišćenjima, vaspostavljanjem etničkih granica i tome slično, što bi mnogi automatski povezali sa novim stanovnikom Ševeningena, već se ispostavilo da je to neka pravoslavna meditacija, da se ovako laički izrazim.~ tu na Novom Beogradu, vozio se gradskim prevozom, čak i na javnim tribinama i predavanjima učestvovao, a možda se i na promocijama svojih knjiga u Beogradu pojavljivao, kojih je pravoslavno tihujući čitavo tuce napisao. Mnoge je unesrećilo to što im je ispred nosa umaklo 5 miliona dolara. Neke je nešto drugo unesrećilo, pa se eno, i dan danas, okupljaju na beogradskom Trgu Republike, sve u žalosti zbog hapšenja ovog zločinca odgovornog za smrt i upropaštavanje života desetini hiljada ljudi (a najverovatnije nekoliko miliona), ali toliki ih je broj da prolaznici čak i ne primete da su tu. Ono što je mene neopisivo iznerviralo jeste kako su se ponašali mediji, domaći, ali i međunarodni. Elem, danima smo mogli da slušamo kako se taj majstorski prerušio i sve nas za nos vukao, u koju je kafanu išao, šta je voleo da pije, kakav je jogurt nabavljao i zdravu hranu jeo, da li je imao ljubavnicu, i da li je njegova žena znala za to… Pravi holivudski triler tu u našem komšiluku. A taj triler je potpuno prekrio užase za koje je taj zločinac odgovoran. Jer, šta li, bolje je javnosti puštati vesti koje će ih zabaviti, nego tu istu javnost podsetiti šta to uporno pokušava da porekne ili zaboravi.

Čini mi se da će se agonija nastaviti, jer ono što nam sledi je odbrana tog u Hagu, koji će se, kao i njegova braća, sam braniti. Oni koji su iole pratili suđenje Miloševiću, a posebno Šešelju, svesni su kakav je to cirkus. A taj cirkus se među mladim (i ne tako mladim) patrijotama prati kao utakmica između “nas” i “njih”, sve računajući “golove koje smo im zavalili.” Uzgred, ako propustite koji od prenosa suđenju Šešelju, možete ga nabaviti od tih istih patrijota koji razmenjuju snimke po internetu. Pretpostavljam da će tako biti i s ovim novim stanovnikom Ševeningena.

Nego, da se vratim na poricanje. Ta tradicija se uporno nastavlja, a posebno je izražena svakog jula na dan obeležavanja zločina u Srebrenici, odnosno susednom Bratuncu. Za neupućene, ovi poricatelji konstantno licitiraju brojem žrtava, poričući “bošnjačke” i podcrtavajući “srpske.” Na primer zloglasni Kurir je ovog jula objavio izjavu izvesnog Milivoja Ivaniševića, koji je valjda bio član senata RS-a, a koji tvrdi da u Srebrenici nije bilo civilnih žrtava jer je “do 2005. pronađeno samo jedno žensko telo.” Pri tom on okupljanje u Potočarima naziva “balom vampira” jer “to su isti oni koji su popalili na stotine srpskih sela i pobili na hiljade srpskih civila… E, sad dolaze njihovi saborci da se poklone, da im odaju priznanje za zločine i da se zakunu da će nastaviti sa zverstvima.” ~Kurir, 11.07.2008.~ ‘Ajde što nikakve sudske presude i komisije ovakvim mišljenjima neće stati na put, nego neće stati ni medijima koji će bez problema ponuditi ovakvima medijski prostor. A jedan deo javnosti će te ne-argumente oberučke i dalje prihvatati, jer je to mnogo lakše nego nositi se sa osećajem u najmanju ruku stida, ako ne odgovornosti ili krivice.

Verovatno bi bilo nepravedno da završim ovaj pregled a da ne pomenem srpski, a posebno beogradski ovogodišnji ponos i diku: Evroviziju koja je prilično uspešno i gledano organizovana u prestonici. Ovde je bosanski izvođač bio apsolutni favorit. A ono što je mene radovalo jeste reklama za njegov album koja se danima vrtela po radiju, sa apelom: „Spremi se za akciju: podrži komšiju!“ Eto, naiđoh i na koju pozitivnu amplitudu.

Tako vam je to u zemlji čije stanovnike čak i Ustav deli na „Srbe“ i „građane.“ Kao da jedno i drugo ne može zajedno.

 

 

Ivana Franović

Oktobar 2008.

 

o kontekstu mirovnog rada u Sarajevu ili

„Bolje biti fašista nego peder“

Tekst koji je pred vama predstavlja vrlo ličan, vrlo pristrasan i vrlo subjektivan pogled na trenutno „stanje duha“, ne toliko u čitavoj BiH, koliko u njenom glavnom gradu Sarajevu. Takvim odabirom nipošto ne želim poslati poruku da je Sarajevo reprezentativno za čitavu zemlju, niti da je jedino važno šta se u Sarajevu zbiva. Još manje time želim reći da je Sarajevo bitno drugačije, ili nedajbože bolje, od ostatka BiH, barem po problemima koji ovde postoje. Jedina mi je namera govoriti o onome što najbolje poznajem, onome što mi je najbliskije i u ovom trenutku najrelevantnije. A pažljivo oko i um umeće da iz priče o glavnom gradu iščitaju i širi kontekst Bosne i Hercegovine. A verovatno i šire.

Da se odlučim baš za pisanje o Sarajevu potaknuli su me događaji u vezi sa pokušajem održavanja prvog Queer Festivala u (mom?) gradu, toj čaršiji planetarno poznatoj po „izuzetno visokom stepenu tolerancije i multikulturalnosti“. Ova poslednja se najčešće ilustruje poznatom (i priglupom) rečenicom o „crkvi, katedrali i džamiji – jednoj pored druge, u samom centru grada“. Baš tako. Multikulturalnost Sarajeva je od one vrste kakvu sanjaju i u praksu sprovode verske elite koje su zasele po crkvama i džamijama. A za njima i političari/ke zaseli po mnogobrojnim vladama i parlamentima, koji svoju nekompetentnost, nesposobnost, glupost i nepismenost naplaćuju „najskupljim platama“ u regionu (3000 eura mesečno su prosečna mesečna primanja poslanika/ca Parlamenta BiH).  A ta vizija tolerancije i multikulturalnosti osim fraza o međunacionalnoj i međuverskoj trpeljivosti, naročito nakon što se uspostavi situacija gde je jasno ko je gornji (većina), a ko donji (manjina), ne trpi ništa što je makar malo drugačije od formule „čovek=vera + nacija“. Pa bili to praktikanti joge, komunisti, pripadnici Hare Krišna ili različitih sub-kulturnih grupacija. A o mrskim nam „pederima i lezbačama“ , da upotrebim terminologiju izvesnih tzv. novinara/ki, da ne govorimo. Upravo je odnos prema ljudima koji pripadaju LGBTTIQ populaciji pokazao da je ta razvikana sarajevska multikulturalnost zapravo samo druge lice užasavajuće istosti, monokulturalnosti u kojoj su sve naše navodne razlike samo dimna zavesa za nesposobnost i nemanje želje da se misli, te da se misli drugačije od kičerskih nacionalno-versko-estradno-kapitalističkih kategorija.

Tako je jedno kulturno dešavanje postalo tačka ukrštanja različitih fašističkih strujanja i napada sa različitih pozicija društvenog spektra (od doktorica medicine, preko političara, do novokomponovanih i starokomponovanih (njih posebno) vernika/ca. I navijača i ostale „pijane mladeži“ koja je u našim društvima na neki volšeban način na kraju uvek najodgovornija za činjenje nasilja kojeg se pošteni ljudi, kao, stide.  Pitanje Queer Festivala je takođe preko noći postalo političko pitanje par excellence, uprkos tome što se ono htelo svesti na tzv. moralni problem. Dovoljno je bilo da par štampanih medija (Dnevni Avaz, Saff, Press) donesu bombastične napise kojima se u centar pažnje smešta navodno najavljeno „paradiranje homoseksualaca po Sarajevu u vreme Ramazana“, pa da ustane „kuka i motika“, u odbranu nacionalnih i verskih osećaja. Odjednom je pitanje „Ko to smiješta Bošnjacima?“ postalo centralno, a paralelno sa bavljenjem tim pitanjem od vitalnog nacionalnog značaja, organizatorice festivala su izložene javnom linču, pretnjama nasiljem i smrću, diskriminaciji na svakom koraku i slično. Odjednom je homofobija postala faktor oko koga su se mogli ujediniti profesionalni Srbi/kinje, Hrvati/ce i Bošnjaci/kinje, inače nesposobni da se slože oko bilo čega drugog. Nekako ni arhi-neprijatelji četnici više nisu izgledali toliko četnički, i sa velikim uvažavanjem pominjana je njihova reakcija na gej paradu u Beogradu u junu 2001. – tako muška, tako odlučna ~30. juna 2001. godine u Beogradu je trebalo da se desi prva Parada ponosa lezbejske, gej, biseksualne, transrodne populacije. Povorka je trebalo da se okupi na Trgu Republike i krene u šetnju do Studentskog Kulturnog Centra, gde je bio planiran celodnevni program. Međutim, više stotina navijača, članova ekstremno desničarskih i ekstremno nacionalističkih organizacija, predvođeni nekim sveštenicima SPC, i uz prećutni blagoslov policije, teškim fizičkim nasiljem sprečili su učesnike/ce Parade da uopšte priđu Trgu Republike. Tačan broj brutalno pretučenih učesnika/ca Parade nije poznat, a do danas za to niko nije krivično odgovarao.~ Homofobija je tako postala tačka u kojoj debilna pesmica nekog sarajevskog pop-bendića „Isti smo mi Hercegovci i Bosanci“ dobija svoje pravo značenje. Vala isti smo, isti u sva tri fabrička modela – muslimanskom, katoličkom i pravoslavnom.

Naizgled se glavna bitka vodila na internet forumima, koji su pravo lice intelektualne i duhovne bede našeg vremena i najbolja potvrda teze o „nestanku javnog čoveka“. Zaštićeni anonimnošću i gomilom istomišljenika/ca, oslobođeni od bilo kakve odgovornosti, mnogi/e su pohrlili da iznose svoje pretnje „bosanskom oDpadu“, da prete polivanjem benzinom i paljenjem bolesnih homoseksualnih tela, odsecanjem glava i vađenjem creva. I  sve to radi odbrane vere i svetog meseca Ramazana. Aferim.

Za to vreme su stvarni akteri naše duhovne bede verski poglavari (u ovom slučaju poglavari Islamske zajednice), političari, javne ličnosti, gnevni ratni veterani (takođe bez imena i prezimena), ali i neki iz tzv. civilnog društva, nastojali ili da izraze svoje neslaganje sa organizovanjem Festivala (šifra: mora li privatno postati javno, pa ni mi heteroseksualni ne paradiramo!) ili da celu situaciju relativizuju (šifra: svako ima prava na svoja ljudska prava, ali ovde su obe strane preterale!).

Naposletku, pretnje su se obistinile i na ulicama Sarajeva je 24. septembra došlo do nasilja i premlaćivanja učesnika/ca i podržavalaca/teljki Queer Festivala. Organizatorice su najpre najavile zatvaranje Festivala za javnost, a nakon što su ozbiljne pretnje i dalje stizale, Festival je prekinut. Sarajevo je odbranjeno od bolesti! Sarajevo je opet čisto i zdravo!  Neće nama nekakve Svetlane i Bobe ~imena organizatorica, članica Udruženja Q iz Sarajeva. Imena upadljivo nebošnjačka i nemuslimanska, te stoga problematična.~ da organizuju provokatorske, k’o fol, umetničke festivale!

E sad, šta nam sve ovo govori o današnjem Sarajevu?

Najpre, organizatorice su, po sudu javnosti, napravile fatalnu grešku – nisu se konsultovale sa verskim kalendarima. Kakve to veze ima u državi koja je Ustavom definisana kao sekularna? O tome se mora ozbiljno misliti i diskutovati.  Sme li se neko više usuditi da organizuje umetnički festival u doba verskih praznika? Hoćemo li u budućnosti morati tražiti dozvole od reisa, patrijarha i nadbiskupa za bilo koje javno delovanje? I gde se može postaviti granica u svemu tome?

Dalje, zašto je deklarativno multikulturalnom, a dokazano monokulturnom Sarajevu važno što se neko zove Boba ili Svetlana? Da li bi takva „uvreda vere“ lakše pala da je počinjena od strane Džemile i Amile  ~~Dva tipična ženska muslimanska/bošnjačka imena, nasumice i bez ikakve skrivene ili zadnje namere izabrana ? Otkud teranja „nazad u Beograd“ i „m’rš u Srbiju“, otkud rovarenja i onanisanja nad nečijim poreklom i imenom? I na ovo je potrebno dati ozbiljan i promišljen odgovor, a ne mahati oveštalim parolama tipa „Ma to govore papci, a mi smo raja što sluša EKV“.

Oteralo je posleratno Sarajevo mnoge, a privuklo slabo koga. Godinama uljuljkivano u imidž grada-žrtve, u pogubno verovanje da će na konto istinskih i groznih patnji tokom opsade 92-95. grad večno zadobijati simpatije i razumevanje, Sarajevo (ili bar jedan njegov deo) sada se sa teškim mamurlukom budi iz tog sna.

I šta vidi? Oronulu prestonicu, gotovo bez ikakvog kulturnog života, mahalu u kojoj caruju nepismenost i prosečnost, sa četiri knjižare, dva kina i tri pozorišta. Mogu videti grad koji se trudi da ide ukorak jedino sa tajkunsko-kapitalističkim merilima po kojima broj kvadrata šoping centara i poslovnih zgrada čine jedini relevantan parametar za (p)ostajanje gradom. Nije onda čudno što su se umetnička dešavanja našla na meti, i što je umetnička provokacija bauk koga se ovo društvo plaši. Pa zar ne znaju već i vrapci na grani da umetnost odavno već ne treba više da provocira nego da se prodaje i uljuljkuje. Džamija/crkva i šoping centar – šta poštenom čoveku više treba, posebno nakon što je namakao za život uz pomoć 101. kredita u zadnje tri godine.

Sve je više onih koji svoje knjige, članke i kolumne pišu sa nekih drugih adresa u svetu. A umesto njih tu su momci sa dugačkim bradama i skraćenim pantalonama, radikalno-islamska verzija komisija za moralno-političku podobnost koji prostor za sebe i svoje nakaradne političke vizije mudro osvajaju, nošeni vetrom opšte ignorancije, apatije i duhovne lenjosti ovog grada i zemlje. I nema veze što se životni stil 90% ovdašnjih ljudi ne uklapa u tu viziju, čini mi se da preovladava mišljenje „nema veze neka nama „braće“, treba neko i pedere tući“. Upravo je tu Sarajevo dostiglo najnižu tačku svog propadanja. Pustili smo da takvi budu „udarna pesnica“, odnosno da deluju u ime velike većine društva. I sad nema nazad. Prirodno pitanje koje se nameće je – ko je sledeći?

Intelektualnog i ljudskog poštenja radi, treba naglasiti da je u svemu ovome bilo i onih koji su se usprotivili, koji su svoje kapacitet i kredibilitet usmerili u dizanje glasa protiv nasilja i diskriminacije. I njima, posebno redakciji magazina „Dani“, svaka čast. Da li je to dovoljno za grad Sarajevo videćemo. Možda već u sledeću subotu (04.10.) kada će biti organizovani građanski protesti protiv nasilja, ili u nedelju (05.10.) kada se organizuju lokalni izbori u celoj BiH…. Slaba vajda, ali videćemo…

 

 

Tamara Šmidling

Sarajevo, 01.10.2008.

 

makedonija od oktobra 2007 do oktobra 2008

Proteklu godinu definitivno je obeležio makedonsko-grčki spor oko imena Republike Makedonije. Svi ostali događaji su se našli u senci tih pokušaja da se navodno nađe konačno rešenja dugogodišnjeg spora. Raznim pregovorima, dogovorima, otvorenim i manje otvorenim svađama, bazično se ništa nije postiglo, a dalja podela i raslojavanje makedonskog društva je posledica takvog rezultata. No, krenimo redom…

U oktobru 2007 poginuo je pevač Toše Proeski. Smrt nekog pevača, koliko kod tragična bila, obično ne zauzima značajno mesto, niti snažnije utiče/oslikava političko, ekonomsko ili duhovno stanje u nekoj zemlji. Međutim, vrlo brzo postaje jasno da je on za Makedoniju bio više od samo pevača. Povodom njegove smrti proglašen je dan žalosti, a sam Proeski postaje važan za tumačenje nekih pojava u godini koja sledi. Na izvestan način on je predstavljao mogućnost ostvarenja nekog sna: od siromašnog rodnog mesta do balkanske megazvezde koja pri tom ostaje skromna osoba kakva je i bila i koja se predano bavi humanitarnim radom na prostoru bivše Jugoslavije, ne deleći ljude ni po kakvom principu, a posebno ne po nacionalnom. Zbog toga, u tom procesu tugovanja javio se nekakav osećaj zajedništva, nešto što građani/ke Makedonije nisu dugo dugo osetili, kako unutar samog društva tako i u regiji. Dalje, ljudi i organizacije koje se bave humanitarnim i volonterskim radom u Makedoniji direktno povezuju tragičnu smrt Proeskog sa povećanim brojem humanitarnih akcija i volonterskog rada u protekloj godini, što za inače inertnu Makedoniju nije mala stvar. Druga strana medalje je, da je njegova smrt nažalost često korištena da potvrdi teorije „proklete i napaćene Makedonije“, gde „ništa zdravo i dobro ne može da zaživi“, jer „neke mračne i više sile vladaju Makedonijom“ itd. Tako, kad se prihvate sve ove teorije prosečnom građaninu/ki Makedonije ne preostaje ništa drugo nego da se pomiri sa sudbinom onoga koji se ništa ne pita i koji naravno onda ne može ništa ni da promeni (a političke strukture se dodatno pobrinu da se ovakva percepcija održi). Uloga žrtve ponovo se javila u domaćem folkloru, delom svakako i kao odgovor na potrebu ljudi da nađu nekakvo opravdanje za osećaj beznadežne zaglavljenosti u 17 godina dugom tranzicijskom procesu.

Zbog makedonsko-grčkog spora sa imenom, u drugi plan su došli makedonsko-albanski odnosi i problemi. Posle dugogodišnjeg raspravljana argumentima i ne-argumentima činilo se da je Makedonija konačno nadomak rešenja. Važan deo tog rešenja je bila i očekivana i sigurna pozivnica za punopravno članstvo u NATO savezu koja se očekivala na samitu održanom u Bukureštu u aprilu mesecu. Zbog protivljenja Grčke koja je stavila veto, donesena je odluka da NATO u punopravno članstvo primi Hrvatsku i Albaniju, no ne i Makedoniju. Usledila je rasprave da se Makedoniji ipak ponudi “uslovno članstvo” koje bi moguće smirilo duhove u Makedoniji, no doneta je krajnja odluka da se za sada neće pozvati Makedonija iako će se poziv „bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji” uputiti što pre, čim se postigne obostrano prihvatljivo rešenje za ime države. Vest o izostanku poziva u NATO izazvala je ogromno razočaranje i ogorčenje kao i snažan osećaj nepravde jer se smatralo da je Makedonija ispunila sve uslove za članstvo, da je učinjeno sve što je trebalo kada su u pitanju reforme, učešće vojnika u misijama itd., ali da su građani ove zemlje kažnjeni zato što su Makedonci/ke i tako se javno izjašnjavaju.

Politički analitičari smatraju da gubitak izgleda da uskoro postane član NATO i EU, za Makedoniju znači neizvesnu budućnost. Prevedeno na jezik “običnih” ljudi, proteklih meseci sve se češće mogao čuti strah vezan za postojanje Makedonije, za njeno puko opstajanje kao države.

Posle NATO samita drastično se pogoršavaju godinama i onako krhki i loši makedonsko-grčki odnosi. Sleduje val međusobnih optuživanja i prebacivanja, a građani Makedonije doživljavaju razne neprijatne situacije u Grčkoj, na pr. na benziskoj pumpi odbijaju da natoče gorivo jer je reč o automobili makedonskih registarskih tablica, makedonska aviokompanija ne može da sleti na grčke aerodrome zbog MK oznaka, na ulazu u Grčku policija traži da vlasnici automobila odlepe nalepnicu koja označava odakle dolaze, vozači kamiona su u više navrata maltretirani itd. U Makedoniji se razvija jako antigrčko raspoloženje, makedonski nacionalizam jača, pojavljuju se inicijative za ignorisanje, negiranje i apstiniranje od svega što ima veze sa Grčkom. Kolike dimenzije je to poprimilo govore i pokušaji bojkota grčkih firmi koje rade u Makedoniji, a koje ujedno zapošljavaju makedonske građane/ke, plaćaju doprinose makedonskoj državi i koji su na kraju krajeva od makedonske vlade dobili dozvolu za ulaganje svog kapitala. Grčka, kao najveće letnje odredište velikog broja makedonskih građana/ki tako je ove godine drastično manje bila posećena, iako oni koji su ipak rešili da tamo letuju svedoče da nikakvih provokacija niti problema nisu imali, kao i da su ljudi koji se bave turizmom u Grčkoj zabrinuti kako će se taj spor odraziti na njihov rad i egzistenciju. Kako god, Makedonci/ke koji su letovali u Grčkoj o tome govore u pola glasa zbog mogućih optužbi da su izdajnici.

Po pitanju promene imena makedonsko društvo se podelilo na više delova iako se svi slažu da je grčka politika vrlo represivna i nedemokratska. Etnički Makedonci se dele uglavnom na one koji čvrsto veruju da nikako ne sme doći do promene imena jer je to usko vezano za sam identitet Makedonaca i Makedonki i one kojima je već dosta dugogodišnje agonije, koji bi želeli da se spor reši i po cenu promene imena, i da se konačno sve snage usmere u revitaliziranje ekonomije, promene viznog režima itd. Za etničke Albance, sa obzirom da je samo ime države Makedonije prisvojeno od etničkih Makedonaca, pretpostavilo bi se da budu priklonjeniji drugoj varijanti, no u protekloj godini po pitanju spora sa imenom pokazali su preko svojih političkih partija puno više konstruktivnosti i državotvorne svesti od makedonskih političkih partija, koje umesto da se suoče sa neuspesima u vođenju spoljne politike narodu uporno dokazuju ko je “veći Makedonac,” a od toga niko nikakve koristi nema.

U senci makedonsko-grčkih odnosa, ili možda baš zbog toga makedonsko-albanski odnosi su tokom godine bili prilično relaksirani. Ako izuzmemo već standardna politička i međupartijska loptanja nekih većih tenzija među narodom nije bilo. Ništa bitno nije se promenilo, niti rešilo, velika većina Makedonaca/ki i Albanaca/ki i dalje žive u svojim odvojenim zajednicama. Međutim da je situacija, iako mirna, daleko od dobre ukazuju i dešavanja na predvremenim parlamentarnim izborima održanim 1 juna. Tokom glasanja došlo je do više incidenata između pristalica dve najveće albanske partije – jedna osoba je ubijena a više ih je ranjeno. Budući da su se ovi krvavi incidenti dešavali u tzv. albanskim opštinama ili delovima grada, između etničkih Albanca, dosta etničkih Makedonaca je u tome našlo čak nekakvu satisfakciju jer je eto “svet uspeo da vidi kakvi su u stvari Albanci u Makedoniji, isti oni koje međunarodna zajednica već dugo godina podržava na štetu Makedonaca”. Ostaje otvoreno kada će nam nasilje postati neprihvatljivo, bez razlike dešava li se između Makedonaca i Albanaca ili unutar samih zajednica i kada će postati važno da izborni procesi u Makedoniji proteknu u mirnoj atmosferi bez razlike o kojoj opštini je reč.. No, možda za početak ipak možemo biti zadovoljni ovim smanjenjem međuetničkih tenzija posle dugo godina konstantne napetosti.

Od proglašenja nezavisnosti Kosova, u Makedoniji se spekulira kada će i kako Makedonija priznati Kosovo iako je bilo jasno da je to samo pitanje vremena. Umesto da takva odluka bude doneta i argumentirana državnim ineteresima, Makedonija je napokon priznala Kosovo samo dan posle donete odluke Generalne skupštine UN da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti otcepljenja Kosova, čime se čini da je odabrala najgori mogući termin. Nejasno je zašto je do priznanja baš sada došlo, uz nezavršeni proces demarkacije granice i otvorenim pitanjem hoće li Kosovo priznati Makedoniju pod njenim ustavnim imenom. Takva odluka u ovom trenutku negativno utiče na makedonsko-srpske odnose, i smatra se da je to moglo bezbolnije proći prije nekoliko meseci u paketu sa priznavanjem drugih država. Isto tako, znatno ranijim priznanjem Kosova mogli su se steći dodatni povoljniji uslovi za dogovore sa kosovskim vlastima. Percepcija priznanja Kosova sada je – da je došlo do ucene i pritiska od strane albanskih partija u Makedoniji, regionalnih pritisaka i, pre svega, nametanja i uslovljavanja velikih svetskih sila. Etnički Albanci su pozdravili priznavanje dok se veliki deo građana, etničkih Makedonaca ponovo osetio izignorisan i prinuđen da se povinuje međunarodnim diktatima pri čemu je najblaži komentar da se radi o dobroj odluci donesenoj u pogrešnom trenutku, preko potpunog razočarenja u konzistentnost i realnu moć makedonske spoljne politike pa sve do optuživanja da je po ko zna koji put Makedonija prinuđena da ćuti, posluša i savije kičmu.

U protekloj godini, isto tako, donešeni su razni zakoni, između ostalog od toga gde i kako može da se pravi ajvar, preko zakona za javnu čistoću, do zabrane kretanja zaprežnim vozilima u gradu itd., i pristupilo se njihovom revnosnom primenjivanju. Samo po sebi donošenje ovih zakona bi trebalo da bude pozitivno no ono što smeta je da se čini da se nije razmišljalo o korenima pojava i problema koje se želi sankcionisati, na pr. zašto se posle dužeg vremena ponovo pojavila ekspanzija zaprežnih kola na ulicama ako prihvatimo tezu da standard građana u Makedoniji nije drastično opao, šta više da polako raste? I još, da li od svega što ne funkcioniše u državi je dobro početi sređivanje stanja baš primenom ovih zakona. Inače, prosečna plata u Makedoniji iznosi oko 250 eura, poskupela je cena parnog grejanja i struje a nova poskupljena slede.

Sve u svemu godina koja nije donela ništa bitno dobro. Opšti dojam je da su ljudi generalno umorni, u nemogućnosti da reše svakodnevne brige, bez vere da politički može nešto da se reši, umorni od objašnjavanja sebi i drugima, od ubeđivanja sebe i drugih da, eto, ta tranziciji traje već 17 godina, ali doći će bolji dani.

 

 

Za CNA,

Ana Bitoljanu

Miramida Centar,

Oktobar 2008, Skopje

 

crna gora

Premijer Tekuća godina se u Crnoj Gori ne razlikuje mnogo od prošle po pitanju političke, ekonomske i socijalne situacije. Na prvom mjestu nužno je pomenuti povlačenje Željka Šturanovića sa premijerske pozicije, koju ponovo zauzima Milo Đukanović, time napravivši „veliki povratak“ i priredivši građanima/kama Crne Gore još jedan deja-vu. Po mnogima poslednji komunistički lider u Evropi se na ovaj način učvrstio i na prvoj poziciji što se tiče dužine vladanja – evo već 20 godina. Njegov povratak je utoliko interesantan i intrigantan što je navedeni gospodin, iako željan odmora od politike (jer je ostvario svoj najveći cilj – obnavljanje državnosti), ponovo uplivao (ako se uopšte može reći da je i na trenutak isplivao) u istu, uprkos tome (ili upravo zbog toga) što se nalazi pod istragom od strane italijanskog pravosuđa zbog, već dobro poznate umiješanosti u šverc cigaretama. Osim toga, premijer nije sjedio skrštenih ruku, već je osnovao Univerzitet Donja Gorica (UDG), koji je, uz prisustvo brojnih zvanica iz javnog života, te uz bogat koktel i izvođenje himne univerziteta, svečano otvoren u septembru. Pored privatnog univerziteta suvlasnik je ili kako se to sada kaže akcionar u tri različite milionske firme, koje su naravno po njegovom stupanju na vlast prepisane nekom drugom, jer komisija za konflikt interesa savjesno obavlja svoju dužnost.

Jezik Rad novootvorenog odsjeka na Univerzitetu Crne Gore – odsjeka za crnogorski jezik je i dalje pod velom tajni, jer su prostorije istog, par dana nakon prijema brucoša, zaključane. Očigledno da tim ljudi koji radi na standardizaciji gramatike tog jezika, te obezbjeđivanu literature za studente, još uvijek nije uspio da riješi taj teški zadatak. Ostajući u duhu crnogorskog jezija, interesantno i ironično je pomenuti ispit koji se polaže kako bi se uspjelo obezbijediti crnogorsko državljanstvo. Naime, ispitna pitanja, predočena u vidu testa, izazvala su raznovrsne reakcije javnosti, jer su se na neki način „podsmijavala“ postojećem jeziku, kojim se, bez obzira na to kako se ljudi izjašnjavali, u Crnoj Gori govori. Primjer pitanja sa testa: „Krompir se stavlja u d( )ak“ (upisati slovo koje nedostaje). Da situacija bude ironičnija većina ljudi koja je morala polagati i koja je i uspješno položila «test državljanstva», jeste rođena i godinama živi u Crnoj Gori.

Crkva Protekle godine bili smo svjedoci/kinje jurišanja na Cetinjski manastir od strane pripadnika CPC i pokušaja prisvajanja hramova, dok su se ove godine u tom smislu strasti malo stišale, mada napetosti i dalje ima u vidu prijetnji predstavnika CPC za odnose sa javnošću koji govore o tome da im se kad-tad mora vratiti „ono što je njihovo“. Incident vrijedan pomena jeste onaj koji se zbio u selu nadomak Nikšića, kada je mitropolit CPC sa sveštenstvom došao da postavi i osvešta temelj buduće crkve, u čemu su ih pokušali spriječiti žitelji dva sela, postavivši barikadu vlastitim tijelima. Tom prilikom je došlo do sukoba sa policijom i privedeno 65 ljudi, od kojih su neki zadobili tjelesne povrede. Narvno po nemilom događaju, uslijedile su međusobne optužbe sa obje strane i to poprilično ozbiljne, ali se u neki dalji, recimo sudski postupak, nije do sada upuštalo.

Turizam Uprkos dugotrajnim pripremama, uljepšavanjima crnogorske obale, izgradnji velikog broja objekata, što od strane ruskih, što od strane domaćih državljana, ovogodišnja turistička sezona se može ocijeniti propalom, premda je u domaćim medijima uglavnom saopštavana suprotna informacija. U svakom slučaju, činjenica je da Crna Gora pretenduje postati prestižna turistička destinacija, dostupna samo visokoplatežnim turistima, a zatvorena za vlastite građane/ke. Ono što je interesantno i neobično jeste izmjena reljefa Crne Gore, naročito u primorskim predjelima i to zarad izgradnje luksuznih objekata (npr. uobičajena slika ove godine bila je rušenje cijelog brda da bi se izgradilo elitno turističko naselje). Neisplativost ove sezone će, međutim, ostati u sjenci nastupa svejtskih zvijezda na plaži Jaz – Lenny Kravitza i Madonne, za koje se uspjelo izdvojiti više od desetak miliona eura iz još uvijek ne sasvim poznatih izvora.

Suočavanje s prošlošću nastavlja da biva daleka, čak nedostižna i vjerovatno nikad dočekana budućnost. Procesi koji su istina, započeti, a koji se tiču optužnica protiv ljudi iz Morinja (za vrijeme Dubrovačkog ratišta Morinj je bio logor u kome su držani hrvatski zatvorenici) ostaju dobro skriveni od javnosti i najvjerovatnije će se završiti optužbama protiv direktnih izvršioca zločina, dok će nalogodavci i inspiratori ostati tajna, tačnije javna tajna. zakonska riješenja, poput zakona o lustraciji i sličnih, ostaju u domenu naučne fantastike.

Priznanje Kosova“Najnovija i najveća CG sramota,” “plaćanje mafijaških dugova,” “pritisak od strane medjunarodne zajednice,” “zrela politička odluka,” “jasno sagledavanje realnosti,” “real politika,” “politika koja prati nacionalne interese,” itd. samo su neke od stvari koji se danas povodom CG priznavanja Kosova mogu čuti, doduše sa različitih strana. I jedna i druga strana u CG (podijeljenost na strane u ovim trenucima dostiže zenit i vrlo je zaoštrena) ovaj događaj smatraju jednim od najpresudnijih u novijoj CG istoriji, pa se prema tome protestni skup ispred zgrade skupštine, koji je završen sukobom između policije i demonstranata (dijela demonstranata) i u kojima je povrijeđeno 34 ljudi uz znatnu materijalnu štetu samo je dio poprilično napete atmosfere koja u vlada CG. Nakon što se od premijera CG nije dobio odgovor na pitanja o razlozima za priznavanje Kosova, kao ni potvrda da će se odluka povući s obzirom da ogromna većina građana CG nije bila za tu odluku, a da s obzirom na to da od rteferenduma ili raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora po svemu sudeći nema ništa, opozicija najavila da neće učestvovati u radu parlamenta već da nastavlja svoj nenasilni otpor.

 

Radomir i Kristina Bojanović

 

IZ LIČNOG UGLA

 

riječ novog člana

Zašto pomirenje, zašto nenasilje, zašto izgradnja mira u baš ovom dijelu svijeta i, konačno, zašto CNA su samo neka od pitanja na koje ću pokušati, u kratkim crtama,  odgovoriti u ovom tekstu.

Nakon jedanaest godina izbivanja s ovih prostora i boravka na nekom drugom kontinentu u stanju “negdje između azila i egzila” sam se pojavio u jednom od bivših mi gradova, vraćajući se na početak jedne od mnogih krivudavih linija po prvi put u životu. Bio sam preplavljen emotivnim šokom koji je bio mješavina svega lijepoga za čim sam čeznuo i svega ružnoga čega sam se grozio i od čega sam dugo vremena bježao. Balkanski ratovi su, za mene, trajali punih petnaest godina. Činovi brutalnog, ratnog nasilja su se smjenjivali jedan za drugim tokom prve tri godine i prije mog odlaska, a kada je ponestalo realnih u blizini, imaginarni i udaljeni su ih zamijenili nesmanjenom žestinom. Sukobi za mene, daleko na drugom kontinentu, nisu prestali sve do povratka. Delirično sam proputovao svim gradovima koje sam još smatrao svojim, prelazeći granice čiji je značaj estetski sveden na crveno-bijele plastične horizontale/vertikale koje omeđuju  blatnjava kukuruzna polja i glatke, široke rijeke. Jedan od razloga, vjerovatno i najjači,  za moj povratak je bila upravo potreba za tim činom ličnog pomirenja, za onim trenutkom lucidnosti kada smognemo snage da se oprostimo od ljudi i događaja koje nas drže okovane u emotivnom ropstvu, koji nas prisiljavaju da živimo svaki novi dan ponovo započinjući nedovršene krugove iz prethodnog.

Po povratku sa svakog od tih putovanja, jedno pitanje mi je bivalo sve važnije: “I, šta ćeš sada s tim?” Delirijum se pripitomio,  riješenost i snaga su mi se vratil praćeni preklapanjem stečenih asocijativnih mreža koje me je načinilo vrlo osjetljivim prema mnogim vrstama kolektivnog i individualnog nasilja. Borba je ponovo počela, ali s ključnom razlikom da sam ovog puta svjestan cilja. Postao sam apsolutno navučen na taj ispunjujući osjećaj zanosa koji se javlja u osobama koje daju sve od sebe da svaki dan učine barem mali korak naprijed.  Mislim da smo svi sposobni da osjetimo kada nazadujemo i da, u tim trenucima, to sami biramo.

Takođe sam osjetio snažnu potrebu za saveznicima.

Nisam ni slutio da će obavještenje u “Danasu” o promociji knjige  “Ne može meni bit dobro ako je mom susjedu loše”  koju je izdao Centar za nenasilnu akciju biti uvod u novu, konkretnu etapu u životu. Ukratko, došao sam na promociju i upoznao se sa Adnanom, Ivanom i Nenadom s kojima sam dugo pričao te večeri. Diskutovali smo mnoge teme, ali se srž svih njih mogla svesti na razmatranje ne samo ključnih problema koji podrivaju naša društva, već i praktičnih akcija kojima daju njihov doprinos ozdravljenju. Koji su to problemi? Nasilje, neodgovornost, ratno naslijeđe, militarizam, etnonacionalizam, klerikalizam, patrijarhalizam, homofobija, i još mnogi drugi. Svi bi se mogli svesti pod termin “Nasilje prema Drugom/Drugoj.” A rješenja? Dijalog, izgradnja mira, kritike, samokritike, povjerenja i kulture nenasilja, suočavanje s prošlošću, preispitivanje sopstvenih stavova, mirovno obrazovanje, borba protiv nepravde.

Poslije tog susreta stvari su se odvijale svojim jedinim prirodnim tokom – CNA ekipa mi je pružila iskreno prijateljstvo, podršku kao i podsticaj za dalje razmišljanje. Učestvovao sam na njihovom Bazičnom treningu iz izgradnje mira, kao i na Seminaru iz suočavanja s prošlošću. Naučio sam mnogo toga ali sam prvenstveno postao svjesniji svih zamki u koje upadam svakodnevno a koje bi se mogle najjednostavnije opisati kao popuštanje pred nasiljem i imitacija istog u nedostatku promišljenosti i svijesti o mogućim alternativama.

Počastvovan sam, ponosan i zahvalan da mi se pružila prilika da živim (veliki dio ovog iskustva se ne može svesti pod konotaciju “rada”) sa ovakvom grupom izuzetnih individua – sa Adnanom, Helenom, Ivanom, Nedžadom, Nenadom, Sanjom i Tamarom.  Pred širinom i dubinom njihovih iskustava i trudom koji su uložili u naše društvo osjećam žaljenje što do mog uključenja nije došlo ranije ali i uvjerenje da ću uspjeti pripomoći koliko god je u mojoj moći. Takođe znam da će mi svaki dan proveden s njima predstavljati neprocjenjivo iskustvo.

A kad se za nekoliko decenija, svi zajedno, skupimo jedne blage ljetne večeri u nekoj mirnoj bašti, kad uz piće preostali pušači zapale cigare (u slučaju da nije ekstremno kažnjivo) i ako osjetimo da nam iza leđa pulsira društvo koje njeguje trajni i održivi mir, nadam se da ćemo prepoznati da smo i mi tome u određenoj mjeri doprinijeli. A ako se ta večer nikad ne obistini, znaćemo da smo barem pokušali.

Nenad Porobić

 

snimanje filma u Makedoniji

Krajem marta i početkom aprila ekipa iz CNA sa saradnicima je snimala novi dokumentarni film u Makedoniji koji za temu ima odnose ljudi različitog etničkog porekla u Makedoniji, a pre svega onih albanskog i makedonskog porekla.

Snimljeno je 22 intervjua uz pomoć i podršku naše mreže bliskih saradnika koji čine jezgro tima angažovanog na osmišljavanju i pravljenju ovog dokumentarca.

Osim sakupljenog umora, naš boravak tamo je proporaćen i oscilacijama osećaja od straha, bola i beznađa do radosti i nade. Iako se na Balkanu uglavnom prigovara onima koji susednu zemlju osećaju kao svoju, ja ću priznati da i Makedoniju osećam kao svoj prirodni prostor za koji sam vezan, i to pre svega zbog dobrih i poštenih ljudi koji tamo žive i koji su moji prijatelji i prijateljice. Ne mogu a da se ne postidim neminovne misli koja mi se pojavila a koja glasi “Hvala Bogu što kod mene kući (u Beogradu) nije ovako loše”.

Mržnja i strah vladaju i čini mi se da je u Makedoniji najteže onima koji ne mrze.

Razgovarali smo sa ljudima koji su učestvovali u ratu sa obe strane i pored svog nakupljenog jeda i bola, jasno se raspoznaje spremnost da se isto ponovi ukoliko ih političke elite ponovo dovedu pred svršen čin. Videli smo gde žive izbeglice koje sedmu godinu izbivaju van svojih domova i ne smeju da se vrate u svoja sela. Bili smo u tim selima u kojima je prisustvo policije neželjeno a zidove krase UCK grafiti i vijore se isključivo albanske zastave. Na pitanje zašto se njihove ranije komšije ne vraćaju čuli smo i “To je njihov problem, mogu slobodno da se vrate” ili “Da mene država izdržava, da mi daje hranu i plaća struju ne bih se ni ja vraćao”. A izbeglice žive u groznim uslovima. Samo deo toga je i snimljen.

Da ne bi sve bilo crno, sreli smo se i razgovarali i sa ljudima koji prepoznaju zlo nasilja i mržnje i koji žude za mirom i spremni su da se bore za njega. Ipak njihove inicijative ostaju samo kap u moru u zemlji u kojoj je segregacija po etničkoj liniji sprovedena vrlo marljivo, a komunikacija između pre svega dve zavađene etničke zajednice (mada ima i puno drugih uhvaćenih izmežu dve vatre) svedena na minimum.

Ljudi se boje da otvoreno razgovaraju. Tako nam je na pitanje kako je bilo za vreme sukoba iz 2001 jedna nepismena seljanka iz okoline Prilepa rekla kako je sve bilo „ubavo“ (lepo), a na pitanje kako je bilo u samom selu rekla kako nije bila u selu uopšte. „Pa gde ste bili?“ usledilo je pitanje, „Bili smo u planinama spavali na otvorenom…“. Većina seljana je iz sela izbegla plašeći se linča naoružane rulje koja je u jednom trenutku organizovano krenula ka ovom usamljenom albanskom selu…

Koliko će nam poći za rukom da ovu atmosferu prenesemo i odabranim delovima intervjua potaknemo ljude na razmišljanje, imaćete priliku da vidite kada film bude završen. Za svaki uspeh, ogromnu zaslugu će i imati ljudi iz Makedonije koji su nam pomogali: Gorde, Margarita, Ana, Luan, Ali, Goran, Boro, Blerim,  i svi ostali koji su svojim delićem angažmana pomogli.

 

Nenad Vukosavljević

 

Zahvaljujemo se svima koji su podržali naš rad,

finansijski ili svojim angažovanjem

Many thanks to all of those who are supporting our work,

financially or through their engagement


 

You may also like...